ЧЕСТО МОЖЕМО ВИШЕ,
УВЕК МОЖЕМО НЕШТО

Срби из дијаспоре

Недеља, 12. август 2012.

Песникиња и велики хуманиста Зорица Сентић организовала акцију помоћи породици Станојевић у Новој Брезовици, чија је кућа изгорела 22. јула ове године.

ЧЕСТО МОЖЕМО ВИШЕ, 

УВЕК МОЖЕМО НЕШТО

Србијице моја, где си?

Зеленијег зеленила у ово доба године, ни плаветнијег плаветнила, светлости светлије – нема нигде до у видику с Барелића, који је двадесетак километара од Врања.

Кренули смо из Левосоја, „малог села Левосоја“ Зорице Сентић, око девет ујутру. На срећу, свеж дан је освануо после несносних врућина. Деца из Основне школе „Милоје Боројевић“ у Мачкату на Златибору, школе старе више од век и по, са својим учитељицама Весном Ивановић и Аном Јоксимовић, и Љиљом Буцић из рачуноводства и својим возачем Пером, преспавала су у Бујановачкој Бањи. Деца из Левосоја са својом Зорицом Сентић сачекала су их у центру села, пред својом школом која носи име Вука Караџића, која је, нажалост, била затворена.

Прошли смо поред Бујановца, па поред Врања, и десном путном траком, која сече Мораву, упутили смо се у планински део Пчињског округа. Према Барелићу. Поред златиборског минибуса, џип и камион са стварима.

Застали смо на Барелићу да удахнемо лепоту, па да кренемо према Новој Брезовици. У дом породице Добривоја Станојевића чија је кућа нестала у пожару. То нам је био циљ, да живо видимо ту породицу, те људе који људскошћу великом зраче, не само да их гледамо преко екрана. Запутили смо се да им помогнемо колико можемо.

Ту нас је сачекала врањска телевизијска екипа.

Стижемо. Углавном пешице, јер минибус не може наниже, уским и несигурним путем. А и хтели смо. Џип и камион са стварима и храном које смо понели као помоћ, спуштају се до пред згариште. Изнад згаришта, на косини удесно, стоји шатор. Када смо касније ушли, затекли смо крпе од постељине на лежајевима сасвим на земљи. „Киша је пала, па нам се све намокрило“, чули смо. А зеленило и зрелило са свих страна, живот бујан.

Пред сронулом ситном зградицом без леђа, озареном сунцем и топлотом из шпорета уз сам улаз, на коме се у великом лонцу кува ручак, чекају нас домаћини: баба Велица (74) и деда Добривоје (69) са унуцима – Миљаном (17), Бојаном (16) – који због немаштине нису наставили школовање, са Милошем (10) и Страхињом (6). Мајка Данијела нас је сачекала у Барелићу. Домаћинство као да је са самога неба спуштено у танку зараван, усред Божије чаролије. Да се не нагледаш лепоте, а згариште пред нама.

Деца деци похрлила. Из Мачката, из Левосоја. Села селу. Руке да пруже једни другима. Да помогну колико могу: једни са кесом парадајза и бомбона, џемпером, кашиком, тањирем, брашном, јер све су ови људи изгубили у ватри, други – захвалношћу, добротом у очима, јер се у великим часовима ћути.

Тридесеторо деце пред згариштем.

Србијице, да си их видела: ту људску лепоту, Божији дар, то срце… Срце.

Зорицу Сентић међу њима која држи час, велики час: час доброте, племенитог давања, живота. И речју, да. Говорила је као ниједан учитељ на свету што сигурно није. Човек човеку. Домаћин Добривоје, коме је и име право, слушао је Зорицу као самога Бога што би слушао, чинило ми се. Као деца окупљена око ње што су је слушала. Као сви ми.

Помислила сам, сигурно су и други: Зорица је тај велики учитељ који је потребан Србији. Човеку. Који се вратио из своје друге домовине, из Француске своје – а никада није ни отишла из Отаџбине, зарад српског добра, ове деце, и ове породице. И књиге. А свако дете је и добило књигу. „За срећу“, како је писало у посвети. „Дарујмо реч“ – и „Дарујмо реч“ се остваривала. Тај Зоричин изум. Реч је прво.

Кренули смо око подне. Са надом да смо нешто учинили. Да ће Србијица и више. Да ће више, колико треба. А њима треба кров над главом, кућица да се скуће. За сада.

И лекар баба Велици треба што пре.

Поздрављали смо се пред добрим домом Станојевића, са њима и међусобно, поздрављали смо се на врху пута од Нове Брезовице. Златиборци су кренули, ми за њима. Чекао их је дуг пут. Велико Зоричино ХВАЛА и нас који смо одавде, и  СРЕЋАН ПУТ су их испратили. Наше руке.

Хвала им заиста. Велико срце имају.

Србијице моја, твоја су брда около Врања. И Нова Брезовица у којој живе деца и унуци Добривоја и Велице Станојевић. И још добривоја и велица и њихових унука. Још станојевића.

„Бринем се за деду и бабу“, рече унука. Шта ти кажеш, њена Србијице?

Акција „Често можемо више, увек можемо нешто“, како јој име даде Зорица Сентић, надамо се, тек је почела. „Не треба новац. Сада треба неко од стоваришта до продавнице да пође и да тражи. Свако ће дати колико може: циглу, цреп, прозор, врата, кабал, сијалицу“, рече на крају ова велика жена.

Акцију су помогли С.Т.Р.ЕМОС Чајетина, „Месара Бојовић“ Крива Река,

„Месара Радовановић“ Шљивовица, „Житомлин“ Крива Река, „Златиборац“ Мачкат, ученици, родитељи и наставници ОШ “Миливоје Боровић” из Мачката, превоз „Гага ТУРС“ Златибор.

У ову данашњу акцију укључио се, поред деце и родитеља и других људи из села, и „Млин Тома“ Левосоје, две породице из Врања, и људи који су организовали превоз деце и прикупљене помоћи из Левосоја.

Помоћ из Ниша, коју је Зорица Сентић такође организовала, са Наташом Ћирић,                    и Јеленом Радојковић и Лидијом Петковић из Сврљига, која је требало данас да стигне, стиже ускоро.

У Врању, акцију наставља млади песник Стеван Милошевић и „Јустинова омладина“.

Ко дође у Нову Брезовицу, у овај крај који пуца од лепоте с Барелића, вратиће се окрепљен добротом и људи и природе и неба. И доћи ће опет. И зато што је људима овога краја потребна помоћ.

Зорица Сентић је дошла други пут. У мају 2011, посетила је Основну школу „Бора Станковић“ у Барелићу у оквиру акције „Дарујмо реч – да свако село у Србији добије библиотеку“. Том приликом је донела књиге школи и направила леп видео-запис о школи који се може видети на сајту „Дарујмо реч“.

Зорица Сентић је „Дарујмо реч“ пронела и у Нишу, у Сврљигу, у Мачкату – овога лета – врелога јула 12, 13, 26. Саорганизатори ове акције данас, и помоћи која ће из Ниша и Сврљига стићи, управо су људи који су летос учествовали у „Дарујмо реч“. Какво лепо заједништво! То и рече Зорица пред домом породице Добривоја Станојевића: заједно је најлепша реч; поред речи просим: девојку, али и помоћ за људе којима је потребна.

Лепо је село Левосоје, „мало село Левосоје“, има право Зорица Сентић. Када смо се, на крају пута, нашли у њеном дому, схватили смо зашто је Зорица наша – бајка: јер живи у бајци – од старине, од цвећа, од лепоте: од људскости. У бајци коју сама ствара. Верујемо, и у Француској.

Песникиња и велики хуманиста Зорица Сентић.

Србијице наша, ту си?

Поздрави из Отаџбине!

Веселинка Стојковић