О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ

Уз напомене да се недостатак културне политике Срба дуготрајно осећа ”у свим подручјима јавне свести, и у пословном ,и у медијском”, одмах на почетку поглавља О српском становишту у својој књизи ”Дух самопорицања”, професор Мило Ломпар поставља два питања:

1. ”Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од којих ни једна није српска?”

2. ”Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји само понеки импулс који би је могао наговестити?”

И даје два основна разлога: први, ”то би могло бити актуелна последица опште и дуготрајне друштвене неодређености која прожима … готово сва институционализована и јавна подручја” и, други, ”као плод дубоке пукотине у осећању националног идентитета, која је настала услед историјакод наслеђа: померање са југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у дунавском културном окружењу, настајања контактне културе са преовлађујућом православном и садржајном како исламском тако и католичком компонентом”. Њима додаје и специфичне југословенске разлоге: ”… услед распрострањања идеја и идеологија југословенства и комунизма”. А све ово створило је услове, по Ломпару, ”да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују на уштрб наших интереса”.

Позивајући у помоћ Милоша Црњанског, чијим се књижевним делима и свеобухватним његовим интелектуални ангажманом бави деценијама, Ломпар именује те који ”своје интересе остварују науштрб наших интереса”. То су Хрвати и њихов концепт југословенства. Још 1934. Црњански је упозорио ”да постоји читав један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као препрека управљена против свести о српском становишту” (стр. 417). И по Црњанском и по Ломпару ”неопходно је отклонити тај пропагандистички (хрватски и југословенски) нанос, да би се уопште могли назрети могући садржаји свести о српском становишту” (Ломпр). Црњански је започео то отклањање саветима да се гледа на српске ствари ”без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба (Црњански)”[1], а и Црњански и Ломпар наставили: ”без наметнуте симпатије по којој се ’сваки проблем поставља … у знаку славенштине и хрватства’, док је, са друге стране, забрањено … гледати га са српског становишта”.[2] Ломпар ће овде преузети формјулацију Милоша Црњанског из 1934: ”скидање те окупацијске атмосфере са српства”[3] коју су Србима наметнули апсулутисти (Бечки двор, Ватикан, Југословени и комунисти) и сепаратисти (Хрвати, Словенци, Босански муслимани и Македонци), пошто су их Срби ослободили и прекомандовали њихову војску и официре из поражених непријатељских ровова у победничке, ослободилачке српске да командују нашим синовима. Ову ”окупацијску атмосферу” максималистички су злоупотребили хрватски клерофашисти у НДХ и југословенски комунисти у Старој и Новој Југославији. Њихови промотери били су Павелић, Кватерник, Броз, Крлежа, Кардељ, Бакарић…, са баштованима комунистичких апаратчика. Због оваквог стања код Срба и данас, без српског становишта и српске културне политике, професор Ломпар предлаже да се уклоне ”ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају као ментална блокада у јавној свести” (стр. 418) па и еуфемична ”српска латиница”.

По своме настанку, наметању и учинку у стварању хрватске нације, хрватског језика и хрватске државе, латиница, којом су Срби и унијаћени и хрваћени, може бити и бечка и ватиканска и копитаревска и гајевска и вуковска и југословенска и хрватска и бошњачка…, али никако, никако и српска. О томе су темељито писали и Милош Ковачевић у књизи ”Српски језик и српски језици” и Предраг Драгић Кијук у књигама ”Уметност и зло” и ”Хришћанство без Христа”.

Овим никако не мислим да се треба одрећи српске књижевности која је писана југословенском латиницом (Петар Прерадовић, Владан Десница, Меша Селимовић.. као ни оне која је писана на латинском језику (Илија Цријевић – који је уз име писао ”Србин”, Марин Држић, Џоре Држић, Иван Гундулић), или Пишчевић који је писао на руском језику и писму, Сретен Божић алијас Wongar B. који пише на енглеском, Негован Рајић, на француском, као и многи наши писци који су писали на више туђих језика и писама. По истој аналогији бисмо се онда одрекли наших принчева и архијереја који су писали старословенским језиком и писмом, али, по истој аналогији, могли бисмо се одрећи свих српских писаца који су писали вуковим писмом после изгоњења из српског језика старословенског језика и писма. Ничега српског се нећемо одрећи, али у јавној свести Срба, са српског становишта, мора се расчистити да је српско изворно писмо ћирилица, као Првост, а сва остала туђинска писма (никако српска) којима су се Срби служили у – у јавној свести Срба морамо рашчистити да јесу Другост. Првост и Другост никада и нигде не могу бити исто.

Радомир Батуран