Владимир Умељић
Франкфурт
АЦА ГЊИДИЦА И ГУЛАШ ОД ИЗНУТРИЦА

Владимир Умељић

Франкфурт

АЦА ГЊИДИЦА И ГУЛАШ ОД ИЗНУТРИЦА

(Један кратки помен другу из детињства)

Ко год помисли да се доњи текст примарно односи на актуелног заменика директора Канцеларије за дијаспору, господина Александра-Ацу Влајковићa, тај се вара.

Јер овај господин Аца мољака Хашима Тачија за удео у крвавој добити од раскрчмљених органа, јетри и бубрега, срца и плућа искасапљених Срба, док је мој другар из детињства Аца Гњидица само мољакао месара са ћошка за нешто свињских органа, јетри и бубрега, срца и плућа за свој омиљени гулаш од изнутрица.

И – мој другар из детињства није био члан данашње Владе Србије.

То је било оскудно и сиромашно, али прелепо детињство на београдској Звездари, око Вуковог споменика. Ива, Баџа, Ћара, Силе, Ћуре и – Аца Гњидица, са великим „Г“, како се и пристоји, када надимак постане неодвојиви део имена, тј. именовања.

Играли смо кликере, крајцарице, борили се међусобно као „каубоји и индијанци“ у нашој „џунгли“, кешали се о трамвај да би ишли на плажу између два моста или се верали по Калемегдану.  

Касније смо открили покер а потом, када је дошло време „плеса хормона“, и девојчице.

Тада су се, наравно, како наши снови тако и поверљиви разговори променили. Пре тога смо, наиме, чешће сањарили отворених очију о храни, јер сви смо ми више или мање одрастали на дебелим кришкама хлеба, намазаним свињском машћу и посутим сољу и алевом паприком, понекад са премазом од домаћег пекмеза од шипурака или шљива.

И, наравно, на зеленом воћу, које смо као скакавци брстили по туђим баштама.

Неко је дакле сањарио о ћевапчићима, неко се клео у Божићну печеницу или у Васкршње гранцле, тј. у добош-торту, коју је обично бака готовила и секла њен стакласто запечени шећер дугим танким ножем, претходно усијаним у шпорету на ћумур.

Мене су при таквим разговорима обично називали „просто-проширеним“, јер сам увек оклевао и мучио се – да ли бих радије јео пасуљ са сувим ребрима или љут пребранац моје баке, пореклом из Ниша.

„Немаш фантазије“, говорили су ми, „баш си прост“.

„Тја...“, одговарао сам ја, „прост као пасуљ“.

Аца Гњидица је неуморно хвалио гулаш од изнутрица, специјалитет своје мајке.

Био је при томе постојан као стена, такорећи непомерив. Једном приликом, управо сам добио на покеру, отишли смо до Скадарлије, на чијем горњем крају су се куповале најбоље лепиње у граду, пуњене или ћевапчићима, луком и ајваром или, пак, гулашом од бубрега и кајмаком.

Сви смо напето чекали на Ацин коментар о предивном, мирисном и љуткастом гулашу.

Он је у рекордном року слистио своју лепињу до последње мрвице, потом ниподаштавајуће одмахнуо руком и надмоћно изјавио: „Искрено, часно и поштено – ово је клопа малих девојчица, није ни близу гулаша од изнутрица! Тај вреди свих светских пара, за то ћу увек да молим нашег месара.“

Песнички, нема шта, све нас је одмах и за сва времена убедио...

Већ самим тим постаје јасно, зашто овај кратки помен мом другу из детињства нема неке директне везе са актуелним замеником директора Канцеларије за дијаспору и високим намештеником Владе Србије, господином Александром-Ацом Влајковићем.

Њих двојица се наиме дијаметрално разликују.

Јер када господин Александар-Аца Влајковић шаље своју молбувелетрговцу унутрашњим људскиморганимаХашиму Тачију, како га је известилац Европског парламента Дик Марти означио, и од дотичногумољавановац за снимање некаквог свог филма, а дотичну молбу чати на меморандуму Владе Србије и потписујући се својом тренутном државном функцијом, то сасвим другачије звучи.

Он у свом молебном допису, на пример, наводи да тај филм има "не само уметничку вредност, већ и политички значај". И – шта ће човек више од тога? Јер заменик директора Канцеларије за српску дијаспору није некакав Аца Гњидица а Хашим Тачи није некакав мали месар са ћошка, зар не?

Александар-Аца Влајковић то наравно зна и цени, зато даље наводи:  

„Најлепше Вас молим да са овом иницијативом лично упознате премијера, г. Хашима Тачија, јер би његова подршка била од пресудног значаја у овом тренутку и могла би да буде гарант реализације филма (...)

Високо ценећи мировне напоре које чине Влада Србије и господин Тачи са својим сарадницима, дубоко сам уверен да би оваква сарадња могла да буде увод и у друге облике сарадње и да послужи унапређењу свеукупних односа Албанаца, Срба и Македонаца, односно бољем животу наших људи (...)

Господину Тачију и Вама желим успешне разговоре у Бриселу". 

То додуше није нимало песнички речник, као у случају Аце Гњидице, али зато мој друг из детињства очигледно није имао појма о завидној уметничкој дубини и о управо визионарској политичкој висини, које красе високог намештеника Владе Србије Александра-Ацу Влајковића.

Живот све удешава и решава, нема случајности.

Мој другар, међутим, ионако никада не би могао да постане (и упркос овом писанију остане) члан Владе Србије и њен високи представник за дијаспору, јер већ његово име, све сами деминутиви (= умањујућа реч, тј. реч која својим завршетком [диминутивним суфиксом]изражава појам умањивања, на прример: прст-прстић, кућа-кућица, дете-детенце или пак Александар-Аца, гњида-гњидица; супротно: аугментатив) њега не чини иоле озбиљним кандидатом за било какву дубоко уметничку или високо политичку функцију.

Иако је он одувек био постојан као стена, такорећи непомерив у својим животним ставовима. Иако је он свакога, одмах и за сва времена умео да убеди у своје квалитете, част, искреност и поштење. У своју људску, а то увек подразумева и етичку принципијелност.

Али у томе, наравно, нема ни уметничке дубине ни политичке висине.

Циљ оправдава средство, биће да је господин Александар-Аца Влајковић чуо за овај Макијавелијев принцип, који пак одбацује и поништава сваку људску, а тиме и сваку етичку принципијелност.

Закључно, врло би ме интересовао одговор господина Влајковића на једно питање. Претпоставимо прво себи једну (хипотетичну, заправо немогућу) ситуацију, у којој један Србин из Јасеновца упућује молбу логорском команданту Максу Лубурићу, пошто је овај наредио убијање и комадање масе сународника дотичног Србина:

„Господине Лубурићу, дајте ми, молим Вас, новац за једну издашну вечеру.

Најлепше Вас молим да са овом мојом иницијативом лично упознате поглавника усташке Хрватске, г. Анту Павелића, јер би његова подршка била од пресудног значаја у овом тренутку и могла би да буде гарант реализације овог пројекта.

Високо ценећи мировне напоре које чине Влада усташке Хрватскеи господин Павелић са својим сарадницима, дубоко сам уверен да би оваква сарадња могла да буде увод и у друге облике сарадње и да послужи унапређењу свеукупних односа Хрвата, босанских муслимана и Срба, односно бољем животу наших људи.

Господину Павелићуи Вама желим успешне мировне разговоре са недокланим Србима". 

Моје питање (аугментативном) господину Александру-Аци Влајковићу би дакле гласило, да ли би он потписао и ово – фактички идентично – писмо и то на меморандуму Владе Србије а потписујући се својом тренутном државном функцијом?

Јер мој (деминутивни) другар Аца Гњидица то сигурно не би учинио. Он наиме нема ни уметничке дубине ни политичке висине, не познаје чак ни Макијавелијев принцип, да циљ оправдава средство.

Он само поседује част, искреност и поштење, људску и етичку принципијелност.