Два бивша стабла јасена и храста,
уобличена према људској мери,
у сутону су са веслачем срасла
у призор који нестварно трепери.

Кад небо тек се у води огледа
(лик Оног који по језеру шета),
час је у којем у стари зглоб седа
кључна кост до тад ишчашеног света.

Све што се види, чује или слути,
налик је складу у првој минути;
звучна кулиса подсећа на фугу.

Врба је харфа, трска – виолина,
а циљ исконски христоликог сина –
прећи са једне обале на другу.

Oрезивање воћака

У патетику реалност се сели.
Овде је реч о животу и смрти,
о маказама и о танкој црти
која неживо од живога дели.

Резач је напет. Правила су строга
и зна се тачно шта сме се, шта не сме.
Устрептао је и самљи од Бога
ко воћке реже и ко пише песме.

Иста је одговорност, стрепња тиха
од гране нагло израсле, од стиха
који би силом у сонет да уђе.

Да ли си смртним ил’ животним дахом
дунуо – не знаш – и гледаш са страхом
на своје дело ко на нешто туђе.

Прозор кроз који Дунав тече

Једном, ако се размрсе нити
и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.

Па да кроз мене поглед оде,
у зору када Сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.

А увече, када се згусну,
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.

Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.

Спомен на путовање Стефана Раваничанина
до манастира светог Николе у Ораховици
У доба Велике сеобе

Грешни скитачу Стефане,
Трње и гола стопала.
Опет би да нас нестане,
Опет нас беда спопала.

Сви смо ми мраком начети
И зло нас време порађа.
Ко да смо грешком зачети,
Туге нас не ослобађа.

Већ нам се мука тростручи,
Главе нам стежу обручи,
Слово нам држе снобови.

И гониће нас довека,
Нестаће нашег човека.
Остаће само гробови.