27.
Зоран Костић

ЈЕЗИК

Оздо на горе земља шапће
и можда једном озго кап ће
милошћу божјом да наполни
до безданице свијет болни,

ако се најзад на Небеси
створу укаже знак присуства,
па његов вапај Иже Јеси
са крста стигне до Исуса.

Без молитве би земља свисла,
а на молитви да не леже
и Небеса би давно пала:

људски језик је суштост смисла,
за небо – оса равнотеже,
за земљу – к Богу вертикала.

МОЛИТВА

Гдје нам се ријеч год угаси,
не бјесмо ко смо, него Власи,

Влаји, Каури, Црногорци
и мада једни – истозборци,

из језичности заједничке
разли се језик на језичке

махните лаве која, врела,
наш говор пржи до пепела

из кога, истом, квржи згура
коров-говора и култура

између којих к небу дими
памћење згуре, а с њим и ми –

Срби, Каури, Влаји, Власи...
Од језичака језик спаси,

све у матицу врати, Вишњи,
оснажи лави ток средишњи

да би словеса опет текла
од нас до Тебе – поријекла.

ЈЕЗИКРВЉЕ

Таром камење, Пивом дрвље,
Дрином, Неретвом, Савом – главе,
кроз ово уско језикрвље
досад се барем три Мораве

крви разбратске разгранаше
према три сливља ка три мора,
а све из једног врела, нашег –
истог жубора и ромора,

из мрзословља језикрвних
(у власти других), из јаруге
Јужних Словена вјечно кивних

макар на једног од три творца
према којима једни друге
и пишу небом крвљу коца.

СЛУХ "ДАНКА У КРВИ"

Сви – Мехмед, Меша, Кустурица –
из превјере се, чиста лица,

вратише еху оног тока
кога (висећи коњу с бока)

и напустише њини преци,
опростивши се, на ријеци,

нијемим криком из сепета,
од мајке, оца, свог свијета:

од отете се дјеце крста
силом стварала нова врста

чија ће крвца, ум и чула
испод бедема Истамбула,

послије смрти, да оживе
као отрова пуне гљиве

по тлу на ком им живот поче.
И би избрисан печат Творчев

већини, али негдје оста,
па врати роду луком моста,

записом, пјесмом, живом сликом,
дјелом сазданим оним криком

Оца и Сина и Светог Духа –
од хука Дрине јачег слуха,

од пет вјекова заборава,
од Истамбула и свих страва.

Слични текстови


Ђорђо Сладоје
Сарајево, Сарајево

Душанка Милутиновић Станисављевић
На крају мог времена

Милош Црњански
Спомен Принципу

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026