Оздо на горе земља шапће
и можда једном озго кап ће
милошћу божјом да наполни
до безданице свијет болни,

ако се најзад на Небеси
створу укаже знак присуства,
па његов вапај Иже Јеси
са крста стигне до Исуса.

Без молитве би земља свисла,
а на молитви да не леже
и Небеса би давно пала:

људски језик је суштост смисла,
за небо – оса равнотеже,
за земљу – к Богу вертикала.

МОЛИТВА

Гдје нам се ријеч год угаси,
не бјесмо ко смо, него Власи,

Влаји, Каури, Црногорци
и мада једни – истозборци,

из језичности заједничке
разли се језик на језичке

махните лаве која, врела,
наш говор пржи до пепела

из кога, истом, квржи згура
коров-говора и култура

између којих к небу дими
памћење згуре, а с њим и ми –

Срби, Каури, Влаји, Власи...
Од језичака језик спаси,

све у матицу врати, Вишњи,
оснажи лави ток средишњи

да би словеса опет текла
од нас до Тебе – поријекла.

ЈЕЗИКРВЉЕ

Таром камење, Пивом дрвље,
Дрином, Неретвом, Савом – главе,
кроз ово уско језикрвље
досад се барем три Мораве

крви разбратске разгранаше
према три сливља ка три мора,
а све из једног врела, нашег –
истог жубора и ромора,

из мрзословља језикрвних
(у власти других), из јаруге
Јужних Словена вјечно кивних

макар на једног од три творца
према којима једни друге
и пишу небом крвљу коца.

СЛУХ "ДАНКА У КРВИ"

Сви – Мехмед, Меша, Кустурица –
из превјере се, чиста лица,

вратише еху оног тока
кога (висећи коњу с бока)

и напустише њини преци,
опростивши се, на ријеци,

нијемим криком из сепета,
од мајке, оца, свог свијета:

од отете се дјеце крста
силом стварала нова врста

чија ће крвца, ум и чула
испод бедема Истамбула,

послије смрти, да оживе
као отрова пуне гљиве

по тлу на ком им живот поче.
И би избрисан печат Творчев

већини, али негдје оста,
па врати роду луком моста,

записом, пјесмом, живом сликом,
дјелом сазданим оним криком

Оца и Сина и Светог Духа –
од хука Дрине јачег слуха,

од пет вјекова заборава,
од Истамбула и свих страва.