Атиф

“Вратим ти се ја у собу послије дупле смјене и одма’ легнем, 'нако
обучен и прљав. Уморан к'о пас, но сан не долази. Пита ме цимер
шта ми је. Кажем му да ме море у глави слике цигаретa велики’
к’о балвани... И тако уз цимерову помоћ почнем опет пушит’. А
то што кажеш да овако матор пушим а ништа ме не фали, па није
да не фали. Пушио сам ти ја два пакла, а сад једно. Добро дође за
м’грену, она ме снађе скоро сваки дан.”
Осамдесетогодишњак је кошчатог, избразданог лица. Шакети-
не на дугим рукама, снажан рукохват. Предњих зуба нема иза тан-
ких, модрих усана, које се ипак умеју извити у пријатан, искрен
осмех, у чему им помажу бистре очи, дубоко усађене. Кад се ру-
кујемо, покушава да устане из баштенске наслоњаче.
“Тај цимер, Јово, добри смо били. Заједно смо год'нама радили...
Баш најтежи пос’о, прокопали смо ти ми, болан, чет’ри-пет тунела
на прузи... Којој прузи? Па, Сарајево-Плоче, у Титино вријеме,
још шездесети’ год'на. Бија сан ти ја у Плочи с Јовом кад отвор’ше
пругу и там’ сан стек’о жену, добра је била. Но кад оно прође љу-
бав, што ли већ, ја ти посла не има' и натјераше је њини да ме
остави, кажу, пусти лењу Босанчину, није он наш. А ја, болан, шта
ћу, лијепа ми је Плоча била. А и Плоча, јадница, свашта је пропа-
тила. У Краљевини, кад се родих, бејаше Александровац, ил’ так’
некако србијанско. Па је гади штакори Талијани назваше Пор-
толера... Па, потом, е ово би добро, Плочу назовше Кардаљeво!
Извини, знам да сам без зуба, но смијат’ се ми дође ’нако мило.
Држим шаку пред вилицон, но знаш ти да сам крезуб!
“И так’ ти ја дођо’ ође у Дубровник, да узморе дижем и пола-
жем бијели камен на камен. Ође и мровину заради. Но м’грена
мучи, лијепо ми је само кад с неким причам, к’о сад с тобом, мој
госпару, онда она, м’грена вјештица, оде мало ћа. Ал’ се врати.
“Не знам ти рећ’ што с тим Јовом би после. Он би ко ја из Ко-
њица, у Босни. Тамо ти је у моје вријеме сваког било. Нас М’сл’мана,
било је, брате, и ’Рвата и Срба. Но кад дош’о рат, људи престаше
бит’ људи, завадише се сусједи, кућа се с кућом закрви, село са
селом. Сад су тамо само моји. Не знам шта би с Јовом и његовом
обитељи. Мож’ бит’ страдaше у челебићком логору. Нема там виш’
Србља но некол’ко стари’ и тек је покоји матори ’Рват...”
Први су дани дубровачког марта, позно је, тихо и прохладно
поподне. Стојим усправан у дугом тренчкоту пред Атифом који
седи нагнут напред с лактовима на коленима и брадом ослоњеном
на скрштене шаке. Гледамо се дуго, пријатељски, као да имамо
времена. Над вратима десно од веранде је уклесанo “Заклониште
Domus Christi MCCCXLVII”. На зиду је и плоча “Дом за старије и
немоћне особе”. Над другим вратима, петнаестак метара даље у
тој слепој улици старог Дубровника, пише “Пучка кухиња”.
“Има нас сви’ ође, и мушки’ и женски’. А то што питаш, как’ ја
М’сл’ман заглави' код катол’ка, е мој госпару, сви смо ти ми људи
и браћа!” Рашири Атиф предуге руке, као створене да обухвате
читав свет, и убеди ме крезубим смехом и светлим очима у по-
стојање људског братства дубље но што су то икад успеле Бетове-
нова Девета и Шилерова Ода.
Ушао сам неколико сати раније у ту уличицу никога не тражећи
и нашао Атифа. Но, нисам могао да се одупрем надолазећој тми-
ни. Сачекао сам моменат најдуже Атифове тишине, стегао му ру-
ку, застао, па онда побегао низ За Роком. Била је то пуста, бело-
камена, стародубровачка улица.