1. Јеремонах Теодул, старешина Карејске испоснице, подноси
извештај Светом Сави л. г. 1325.
О Преблаги,
Који си ту, око мене,
А у мени, чувајући ме од зала
Што ми се за душу лепе, кад мед
На прстима уроњеним у саће.
Прошло је моје,
На овом свету! Што урадих, рукама и делом,
То ми је, а сад душу обделавати
Морам! Књига ми стигла од прота Исака,
А у њој одобрење да келију у новоподигнутом пиргу,
Код молчанице Светосавске, користити
Могу. И ја, и наследници моји. Јер посведочи се
Да живесмо у крепости, а пирг такорећи сами,
Мишицама својим, ревношћу
Подигосмо. Толико о делима руку!
А кад оно, има десет овоземаљских година,
Милостивом краљу нашем Милутину,
Пођосмо игуман, потоњи архиепископ Никодим
И ја, помоћ да тражимо, та нам жетва
Беше берићетна. Принесе нам краљ све што треба
За градњу и обнављање келија, даде нам књиге,
Часне иконе и разне утвари. Дајући четворојеванђеље,
Владарска моћ утисну ктиторски запис:
Ко у келији Светосавској, по типику, живи,
Њему у руке даје се као самоме светом Сави.
Даривање такво обасјава дародавца
Светлошћу Божјом!
И потом, краљ од братства хиландарског
Откупи два аделфата: хлеба, уља
Сочива и одеће довољно да буде за посвећеника
Светосавског молчалништва! А онда, наступи доба
Кад испод мантија проговорише људи
Од крви и меса. Било је оних који говораху
Да смо нерадници карејски, да хоћемо од испоснице
Манастир да начинимо, да се осамосталимо,
Па се цару Андронику II обраћаху за толмачење
Књига. Царска беше јасна: испосница је метох
Хиландарски у Кареји, а ослобађа се
Плаћања надокнаде проту
Коју други манастири, за своје келије карејске,
Редовно плаћају. Толико о делима царским!
А Ти, свети Праведниче, видиш ли где у велика
Искушења улазимо кроз малени пећински
Отвор? Јер због тебе смо више од испоснице,
А мање од манастира! И да, свагда лишени,
Будемо у молчалништву с Тобом,
У завету најстрожем, у нади
Да се погордити нећемо
Због такве строгости!
Прошло је моје,
Али Твоја реч
Вечна је!

2. Дух незнаног учесника Косовског боја, четири века касније,
удара у клепало и призива моћ светих ратника
Ту битку,
На којој пострадасмо силно,
Још увек бијем, брате мој! Давно некад,
Пре него што клепало добих у надлежност,
Пре пострига од којег протече много векова, ја у цркву
Научих да улазим скрушено и с надом,
У припрати већ клекнем, пред фреску светог кнеза Лазара,
Па се по ко зна који пут витешком речју обавежем
Да живота жалити нећу. Вреди живети
Само за оно што никакву цену нема,
Што нас у искушеније људскога јада
Уводити неће. Кад у клепало ударам, ја само
Благе вести објављујем. Све ми се чини: чује се клепка
Од Зете до Браничева, од Овчега поља
До Беле Крајине, од сињега мора до звезде небеске.
Ударам једаред, а оно свети Георгије, чак одунуд,
Из Кападокије, огласи се с точка, са вртложног,
Под којим ексери многи беху што тело му разједаху.
Јавну се из земље кад га, онако рањава, закопаше,
Само с главом понад тла. Док испијаше отров
И мачем га секоше, ћутао је у молитви.
Ударим други пут, а свети Димитрије ми одунуд,
Из Солуна, шапће гласом небеским: “Мир ти,
Страдалниче Христов, мужај се и крсти!”
Ударим трећи пут, а оно из Амасије, далеког града,
Јави се Теодог Тирон, а око њега, у тамници,
Мноштво анђела и светлости силне, па реч Господа
Да не боји се глади и жеђи, мука телесних, истјазаваних
Удова, да све издржи јер небесима ће припасти.
Ударим четврти пут, а из Антиохије одгласи се Андреј,
Стратилат, са својих 2593 ратника, који одлучише
Да страдање за веру у молитви дочекају.
Ударим пети пут, а свети Прокопије, из Јерусалима,
Светлошћу небеском обасјан, крштење од Господа прима
И обавезу да само с крстом удуши подвиге чини.
И тако редом шапућу ми, на ухо, Теодор Стратилат,
Мученик Јевстатије, Мелетије, Милош и сви страдални ратни-
ци,
Безбројни, који се у светлосне семенке небеског свода,
У звезде, претварају. А за време у којем све ово бива,
Не питај ме, брате мој! Исто је то као кад Господ
На крсту завапи, кад крвца на оном нашем пољу
Посвуда потече, кад душу ти стисну да све се
Продати може, јер све цену своју има.
О том ти одлучи! А ја, ево, клепћем ли,
Клепћем, да бесцено благо Божје
Ни за шта, сем за Господа,
Дати нећемо!

3. Хиландарски повртар, крајем XX века, све мање воље
исказује за своје редовне дужности
Од како ми је душа оседела,
Све чешће у Благовештенску цркву
Навраћам. А кад у младости искушеник постах,
Најмрскији кров беше ми онај за који знадох да, у подруму,
Прах праха чува да се у најситније честице прашине
Преобрази. На цркву никад ми наликовала није, та зграда,
Домаћинска, са тремом, испод којег у подруму без вина и
ракије,
Без лука, кромпира и кисела купуса ваља сићи. А око зграде,
Башта у коју семе баца се, суши и вене. И монах постадох,
А све нешто мислим: какав ли је то повртњак
У који семе нерадо бацамо, а кад то учинимо,
Никаква рода не очекујемо?!
И све тако би док духовник мој, ближи ми срцу од оца
И од попа крститеља, не сазре до семена које сејати ваља.
У семе се претвори на мојим рукама, грешним,
Док мишљах да би га кашика повртне чорбе
Молитви Божјој повратила. Такав Богу душу даде.
Окопасо га, свечано обукосмо, у цркву изнесосмо
Да га опојемо и како Господ налаже, испратимо.
А после, нас тројица, ископасмо му привремено станиште,
У расу га увисмо, под главу камен наместисмо,
Па уз сузе бацасмо земљу ситну, шакама,
Да га не озледи и не буде му тешка.
Тад је, у мени, нешто пукло! А кад пристиже његово време,
Кад плод сазри, узесмо ашов и лопату да га ископамо.
Диван је то костур, мирисан и прашњав,
Био! Ко што је ред: опет га окупасмо, у води и вину,
Миропомазасмо сваку кошчицу, па онда, у маленој опходњи,
Кости у подрум, а лобању у костурницу, у полицу,
Уложисмо. После сам тој лобањи,
У многе дане, на тиху реч и очински савет,
Све ређе навраћао. И док разговор траје, са околних глава
Прашину одувам, проверим по запису на челу,
Кога то узнемиравам, па за опрост замолим.
И тако исповедника и пријатеља, на оном свету,
Стекох како овде, на сунцу и ваздуху,
Никад не имадох. И све са надом да за чувара гробља
И костурнице одредиће ме, ваљда,
По милости Божјој! Да келију ту,
Уз цркву Благовештенску стекнем,
Да с мртвима сит се, пресит
Разговора присних
Наћутим