Небојша Радић
Браћа Сомови
В. С. је вечери углавном проводио у циганмали поред електране,
где је у импровизованој кафани код Џуџе редовно свирао лока-
лни оркестар и певала певаљка Митра. Кафана је била поред
главног пута, који је водио до реке, и није имала прилаз за мо-
торна или било каква друга возила, већ је била окружена барама,
блатом или прашином, у зависности од временских прилика.
Сама зграда је била склепана од немалтерисаних цигала, дрвене
грађе, поломљених црепова и картона. На крову је био црепани
димњак, који је изгледао као да ће сваког тренутка да се сруши,
а сама фасада зграде је била малтерисана и украшена живахним
мотивима са каубојима и Индијанцима. Неки би у тој шуми тома-
хавака и пушака понекад препознали Олд Шатерхенда или Шејна,
а неки други, мало префињенији, генерала Кастера и Бика Који
Седи. Било како било, женских ликова и деце на том муралу није
било.
У самој кафани није било пећи ни шпорета на тврда горива, већ
само један стари решо са две рингле за кување кафе. У самој про-
сторији су била два прозора, оба разбијена, који су зими били пре-
кривени картоном, а лети широм отворени. Синоћ су, дакле, били
широм отворени, а комшијска деца су се пела на празне гајбе од
пива и кроз њих вирили унутра. Простор је био скучен, места
тек за шест расклиматаних столова прекривених шареним муше-
мама и можда двадесетак дрвених столица, од којих је бар пола
било поломљено. Једна даска између два бурета у ћошку је пред-
стављала импровизовани шанк, иза кога је ординирала дежурна
келнерица. “Дежурна” – јер су се мењале често. “Како која нађе
швалера, она побегне,” жалио се Џуџа. У оркестру је од инструме-
ната, бар то вече, било ћемане, контрабас, дугметара и бубањ, а
свирао се репертоар по жељи гостију. Гост би, наиме, рекао назив
песме, оркестар би свирао мање-више исту музику, а Митра је им-
провизовала речи. Пошто су сви били мртви пијани, нити је ко
примећивао, нити се ко бунио, па ни В. С. (Велики Сом), како су
сви звали старијег од два брата. В. С. је пропио и дао певаљки све
пара што је имао, а остатак (који није имао) је прокоцкао, па су
га онда ишутирали из кафане црним и до сјаја углачаним шими-
кама и тешким, блатњавим грађевинским чизмама са металним
врхом. Било је тик пред зору када се упутио кући, коју је делио са
млађим братом М. С. (Малим Сомом).
Кућа је била омања и сасвим оронула. Фасада је била огуљена а
кровни цреп је на местима био поломљен. Кућа је прокишњавала,
а водоводне цеви су биле попуцале, тако да се отпадна вода из-
ливала што у кућу што око куће. Откада су родитељи умрли пре
неколико година, прво мајка па онда и отац, браћа нису успела да
о кући, па ни о себи поведу рачуна. Старији је имао већ педесет, а
млађи четрдесетак година и читав живот су провели ту на реци,
где су свакодневно излазили на рибарење у шест метара дугом
дрвеном чамцу, који им је још од деде Солунца остао. Некада су,
када је мајка била жива, у дворишту имали кокошке и у обору пар
свиња, а иза куће малу башту коју су родитељи одржавали. Сада
нису више имали ништа, ни башту ни двориште. Све је било за-
расло у коров, ограда је давно пала и иструлила, шупа прокисла
и урушила се.
Да се ожене “нису стигли”, каже старији, или “још је рано”, ка-
же млађи. У кући су имали један прастари покварени телевизор и
транзистор на батерије, два војничка, метална кревета и на даш-
чаном поду један убуђали, шарени пиротски ћилим. На зиду из-
над кревета висила је једна обојена црно-бела фотографија, на ко-
јој је било двоје младих, насмејаних људи и двоје деце, дечак од
десетак година и беба. На супротном зиду су била два урамљена
портрета. Један је представљао бркатог вожда Карађорђа, а други
брадатог Карла Маркса. У кући су, на једној полици у кујни, биле и
две времешне књиге искрзаних корица: Јеванђеље и шести том
Капитала. Кућа је имала кухињу, где је био један кревет, и још
једну собу са другим креветом, где је спавао старији брат, В. С.
Било је ту и купатило са кадом, које је прокишњавало и у ком су
плочице биле изломљене. За потребе су углавном користили пољ-
ски нужник иза куће, а купање је било само пред празнике: зи-
ми у лавору у топлој кухињи, а лети напољу, под јединим дрве-
том испред куће. Била је то једна лепа и богата кајсија која је
знала да роди без обзира на временске, политичке или било
какве друге прилике.
В. С. је тако стигао кући у цик зоре све се гегајући лево-десно
и покушавајући да отпева једну песму, коју је певаљка нарочито
добро певала и на коју је потрошио последње паре које је имао
у џепу. “Љубав је олуја што нас однесе,” или тако некако. В. С. је
дошао до улазних врата, машио се за кваку и у том тренутку по-
мислио: “Није ваљда закључао, баш сад!”
На његову срећу, Млађи није био закључао јер је и сам ту код
куће провео вече тако што је читао најновије књиге које донео
из библиотеке у К. и попио флашу Буда-Миџине (комшија и да-
љи род) ракије, па је на свашта и заборавио. Његове посете би-
блиотеци су иначе биле већ предмет задиркивања и општег
весеља, јер је разлог нагло нараслог интересовања за литерату-
ру била млађана библиотекарка (иначе родом из П.), која је ту
радила четвртком и петком.
В. С. се без већих проблема “пребаци” преко прага и уђе у ку-
хињу (предсобља није било), где је стао насред собе, те се осврнуо,
па направио пар корака до судопере. Осмотрио је радни део кухи-
Владимир Конечни
Атиф
“Вратим ти се ја у собу послије дупле смјене и одма’ легнем, ‘нако
обучен и прљав. Уморан к’о пас, но сан не долази. Пита ме цимер
шта ми је. Кажем му да ме море у глави слике цигаретa велики’
к’о балвани… И тако уз цимерову помоћ почнем опет пушит’. А
то што кажеш да овако матор пушим а ништа ме не фали, па није
да не фали. Пушио сам ти ја два пакла, а сад једно. Добро дође за
м’грену, она ме снађе скоро сваки дан.”
Осамдесетогодишњак је кошчатог, избразданог лица. Шакети-
не на дугим рукама, снажан рукохват. Предњих зуба нема иза тан-
ких, модрих усана, које се ипак умеју извити у пријатан, искрен
осмех, у чему им помажу бистре очи, дубоко усађене. Кад се ру-
кујемо, покушава да устане из баштенске наслоњаче.
“Тај цимер, Јово, добри смо били. Заједно смо год’нама радили…
Баш најтежи пос’о, прокопали смо ти ми, болан, чет’ри-пет тунела
на прузи… Којој прузи? Па, Сарајево-Плоче, у Титино вријеме,
још шездесети’ год’на. Бија сан ти ја у Плочи с Јовом кад отвор’ше
пругу и там’ сан стек’о жену, добра је била. Но кад оно прође љу-
бав, што ли већ, ја ти посла не има’ и натјераше је њини да ме
остави, кажу, пусти лењу Босанчину, није он наш. А ја, болан, шта
ћу, лијепа ми је Плоча била. А и Плоча, јадница, свашта је пропа-
тила. У Краљевини, кад се родих, бејаше Александровац, ил’ так’
некако србијанско. Па је гади штакори Талијани назваше Пор-
толера… Па, потом, е ово би добро, Плочу назовше Кардаљeво!
Извини, знам да сам без зуба, но смијат’ се ми дође ’нако мило.
Држим шаку пред вилицон, но знаш ти да сам крезуб!
“И так’ ти ја дођо’ ође у Дубровник, да узморе дижем и пола-
жем бијели камен на камен. Ође и мровину заради. Но м’грена
мучи, лијепо ми је само кад с неким причам, к’о сад с тобом, мој
госпару, онда она, м’грена вјештица, оде мало ћа. Ал’ се врати.
“Не знам ти рећ’ што с тим Јовом би после. Он би ко ја из Ко-
њица, у Босни. Тамо ти је у моје вријеме сваког било. Нас М’сл’мана,
било је, брате, и ’Рвата и Срба. Но кад дош’о рат, људи престаше
бит’ људи, завадише се сусједи, кућа се с кућом закрви, село са
селом. Сад су тамо само моји. Не знам шта би с Јовом и његовом
обитељи. Мож’ бит’ страдaше у челебићком логору. Нема там виш’
Србља но некол’ко стари’ и тек је покоји матори ’Рват…”
Први су дани дубровачког марта, позно је, тихо и прохладно
поподне. Стојим усправан у дугом тренчкоту пред Атифом који
седи нагнут напред с лактовима на коленима и брадом ослоњеном
на скрштене шаке. Гледамо се дуго, пријатељски, као да имамо
времена. Над вратима десно од веранде је уклесанo “Заклониште
Domus Christi MCCCXLVII”. На зиду је и плоча “Дом за старије и
немоћне особе”. Над другим вратима, петнаестак метара даље у
тој слепој улици старог Дубровника, пише “Пучка кухиња”.
“Има нас сви’ ође, и мушки’ и женски’. А то што питаш, как’ ја
М’сл’ман заглави’ код катол’ка, е мој госпару, сви смо ти ми људи
и браћа!” Рашири Атиф предуге руке, као створене да обухвате
читав свет, и убеди ме крезубим смехом и светлим очима у по-
стојање људског братства дубље но што су то икад успеле Бетове-
нова Девета и Шилерова Ода.
Ушао сам неколико сати раније у ту уличицу никога не тражећи
и нашао Атифа. Но, нисам могао да се одупрем надолазећој тми-
ни. Сачекао сам моменат најдуже Атифове тишине, стегао му ру-
ку, застао, па онда побегао низ За Роком. Била је то пуста, бело-
камена, стародубровачка улица.
Славен Радовановић
Долази Ава Jycтин
(Одломак из романа Три дана триста година)
“Сви би да оду у варош, а тамо немају ни за ‘леб, а пре него што
оду пљуну човека и кажу му да је сељак. Мрачнo је доба у коме
нестаје времена и места за оно што је стотинама хиљада година
био први људски посао у роду људском – сви пљују на оне који жи-
то сеју! Где сад да нађемо девственице и човечице? Угасисмо се
сами од себе. И ко ће, кад се окренусмо од Господа, учинити неш-
то за нас? Лелујамо као труње у прљавој води, ми смо пуста нада
и празан сан” – чује Теодосије Беловић гласове незнанаца окупље-
них око његовог кревета, у Дивчанима крај Ваљева. Чини му се да
израња из вира који нема дна. Ко су ови људи налик на сенке, пита
се. Присећа се огромног лептира, који је до малочас шарао по
окупљеним лицима око његовог самртног одра. Велика пламтећа
крила с тачкама тамним као згашена жар треперела су најдуже на
очима Гвозденије Бездетне. И тада, као и увек од како ју је знао,
имала је исти попевак на сувим испуцалим уснама, који је гово-
рио о мртвим синовима из ко зна којег рата. Али ово сада беху не-
познати млађи људи који у кафани тамних зидова седе за столом
и цеде пиво из флаша. Полако, као да је почео да схвата њихову
тугу: били су женици, а млађих жена ниоткуда по српским сели-
ма. Као да спознаје све што га је снашло. Лежи на самрти; синовац
му је узрок агоније! Али, где се дедоше братственици у Христу?
Зашто су га баш сад оставили? До малочас, били су овде око ње-
говог одра чекајући болничка кола која никако да дођу. А то на-
пољу… Шта јечи и урла као свадба нечастивих? Какав страшан
шум допире?
Па опет угледа оне оседеле ђувегије што седе у просторији која
као да раздваја живот од смрти. Некако Теодосију дође жао људи
осуђених, не cвojoм вољом, на безбрачан живот и усамљену смрт.
Потом угледа ону коју је волео кроз сав досадашњи живот; кроз
зрело жито иде према њој. Тако је млада, а свестан је да је одавно
проминула овим светом. Прилази јој, али она нагло нестаје, осмех
јој се разлива кроз зреле влати пшенице у сунце што утања испод
првих звезда.
Затим Теодосије стоји на прилазу вароши с њене колубарске
равнице. Изненађен је што све јасније види две жице разапете
између колубарских Дивчана и варошког оџака на преораном
Вистаду. На једној жици млада у венчаници вози бицикл. А на
другој је младожења, и он возн бицикл. Сав раздраган се обраћа
сватовима окупљеним испод њих. Теодосију се причуло да им
говори о савременој моди при венчању, али то је исто тако могла
бити женикова похвала слободи у згртању богатства. Стекао га је
лако и брзо јер је новодобац. Као доказ подизао је тамбуру док су
сватови испод њега урлали: “Свирај! Свирај!”
Теодосије помисли да ћe женик пасти одозго, као што је јед-
ном Јарцан пао с тополе украј циганске бране на Колубари док је
у тамбуру ударао. Али, то се није догодило јер однекуд изрони
човек са цилиндром. Беле рукавице, нарукави од црног сатена.
Нешто касније, баш тај ћe издати наређења шефу варошке Озне,
а прстом на уснама показати женику да умукне. Како је прила-
зио висећем венчању, Теодосије спази и кума младенаца, затим и
старога свата са два пратиоца.
Ту се Теодосије пажљивије загледа. Препозна у куму Драгана
Ћурића у оном познатом кожном мантилу. Препознао је и старог
свата и његову пратњу – Сава Каписода с Пером Зверцовом и Бо-
ром Ушаром. На хиљаде сватова испод жица с младом и младо-
жењом замукоше спазивши Драгана и његове људе. Потом Теодо-
сијезачу глас.
Помисли да се нашао храбар човек да иступи, мада је нешто
говорило да глас није сасвим људски.
“Ја сам из Внстадовог акумутпора! Једини устадох жив после
налета милосних а палих анђела!”
Човек беше црн као ноћ, а речи из њега излеташе кроз безуба
уста. На погрбљеним леђима једва приметно задрхта пар мајуш-
них црних крила. “Чуј и почуј, народе! Устајем из мртвих, јер ре-
кох оно што су желели да чују: Не зна се ко је гopu, ви православ-
ни или онu, мycлимaни!” – закрешта сподобија.
Изненада Теодосије виде како човек с цилиндром, што је за-
плашно младожењу, прилази шефу варошке Озне издирући се.
“Венчања неће бити!” – дрекну цилиндраш на Драгана Ћурића.
“Банка неће то да финансира!”
На те речи Драганово лице доби боју пламена: “Ја ћy да испра-
вим оно кад сам по Вашем наређењу пушкама и камионима ловио
младеж око Ваљева, сатеривао их у Вистад!”
Теодосије није могао да се начуди призору. Господе, шта је ово,
помислио је, овај Ћопилов ознаш никако да мре – мада је био си-
гуран да је Драган одавно мртав. О томе се по касаби причало
годинама: “Вежите ме! Вежите!” – викао је тада Драган умирући.
Кажу да је тражио и свештеникада се исповеди.
Утом банкар приђе Драгану, унесе му се у лице, заврну ревер
на свом сивом сакоу. Показавши му значку, просикта бесно:
“Пређи на нови задатак!”
Драган стаде мирно и укопа се у месту – прав као стрела, иако
је годинама храмао.
“Придигни га на јастук, ви’ш да полази себи” – чује Теодосије
Беловић уњкави глас сестре у Христу, Гвозденије Бездетне.
“Боже, ‘де гледа? Не’де според нас” – гласнуо се Прибислав
Црквар. И њега Теодосије препознаје, али само по гласу.
“Еве, подне је, а хитна никако да стигне”–изрече Сава Стрмногорац.
Бранко Бубало
Душа у пепелу
(Oдломак из романа)
…Не прогоне ме авети мртвих непријатеља. Не залазе ми у снове
и не уходе ме из сенки њихова унакажена лица и распаране у-
тробе. Њихове згасле зенице. Мирно спавам. Остали су тамо где
су и пали. Не осећам кривицу ни за чију смрт, чак и ако сам
је ја проузроковао. Јер… Мора да је неког закачило и моје зрно?
Човек тешко препознаје свој грех, но верујем да бих се досетио
да сам починио злочин. Зло можда, али злочин не. Верујем да би
ме прогањала таква спознаја. Добро је да тога нема. Можда сам
убио – можда и нисам – рат је, гине се и убија… Кога сам могао –
поштедео сам, кога сам могао – спасао сам; ништа лично. Без
мржње и без освете, јер се зло злом не укида. Да човек сачува
душу, да буде у миру са самим собом, треба да не ужива у туђој
патњи и да прихвати свој бол.
Остале су слике, али детаљи бледе, памтим тек понешто… Уко-
ченост, непокрет њихових лица, као маске чуђења усред изненада
прекинутог крика. Имала су израз бескрајног, првог стида, као у
деце затечене доласком неког веома старог и мудрог. У последњем
тренутку те потпуне самоће, можда то беше Бог лично… Разумео
сам тада да сам то могао да будем и ја – укочена лутка са замрзну-
том гримасом чуђења и стида. Ваљда зато што сам их разумео,
они ме и не прогањају… Тако некако.
Задах се не заборавља. Враћа се, пришуња, заскочи; без пово-
да и јасне асоцијације: за ручком – у испарењима кокошије супе;
у току разговора или у самоћи; у шетањима парком; у игри с де-
тетом… Одједном долебди у дашку ветра – воњ. Скрива се у про-
маји иза отшкринутих врата, у хладу северног зида застртог махо-
вином и пужевима; у мирисима земље или после пролећне кише;
испод преврнутог камена у игри стонога и даждевњака; у зимс-
ким јутрима; у безнадном скоку жабе крастаче у подножју на-
трулог плота. Помислим: и овде је била стара кума. Привилегија
је то познанство. Први пут – у оно бабље лето деведесет прве (и не
памим такво лето, топло, благо, издашно, плодно, раскошно) – мир
дана ремећен канонадама или наглашаван чвакањем далеког снај-
пера, који чврка негде попут детлића, а заправо сеје смрт. И слу-
шао сам све те звуке лежећи у хладу и грицкајући травку у тра-
жењу предаха, чудећи се нашој вештини да упропастимо ваисти-
ну најлепше лето и јесен наших живота… Упознах је у Кореји, на
путу ка фабрици. Упознавање је трајало само неколико минута.
Видео сам је још издалека; с обале Дунава, ближе Симеонове куће.
Мине, тамо на путу ка фабрици, послате издалека, падале су као
по пољу крупан град… Прва, друга, трећа., четврта, пета… Видех
људе како безглаво тумарају попут мрава; а после их мимоиђох
хитајући тамо – уплакане и стиснутих усана. Тела погинулих и
рањених, умотана у ћебад и шаторска крила, већ су однели. На ас-
фалту су остале локве усирене људске крви и комади меса, парчад
исцепаних униформи и делови војничке опреме. И тај задах –
слаткаст, лепљив, продоран, постојан; неизбрисив, није имао куд
да оде… Рана јесен је била мирна – топла и без покрета ваздуха.
Крв рањеника није се тако осећала. У њој је још увек постојала
потка живота. Смрт је та која има мирис.
А у магловито, зимљиво, новембарско јутро исте године, у не-
обраном пољу кукуруза, лежали су мртви хрватски гардисти. Уна-
кажени мецима и шрапнелима. Тада сам први пут видео непри-
јатеља; живог или мртвог. Лежали су наспрам наших бункера и
траншеја, ни тридесет корака удаљени. Задах њихових мртвих те-
ла ушуњао се у измаглицу јутра. На лицима, ако су их имали,
остао је грч неверице (нико не верује у своју смрт), неки су били
попут новорођенчади узнемирене у сну.
Тада ништа нисам осећао. Радозналост је иницијално надвла-
дала сваку емоцију. Ти лешеви подсећали су на лутке искренутих
удова, напуштене после игре. Слика је била већа од мене – збуњу-
јуће јасна – смрт је прошла туда. Ноћ и дан и ноћ и дан, отварали
смо ватру по тој утрини, следећи наређења која су нам као у перо
стизала преко везе и на основу којих смо насумично правили не-
видљиву шару по атару, иза села. “Пирот двадесет један, запраши
мало по свом левом крилу, на петсто – тамо ми се нешто комешају…
Пошаљи две тамо; тренутне… Пирот двадесет један, прочешљај
мало ПАМ-ом тај кукуруз испред…” – обраћао ми се Чигра без-
брижно и присно, као да се познајемо годинама (два дана пре тога
сам први пут срео тога чудака) и као да садимо тикве.
Трећу ноћ је све стало. Хрвати су коначно одустали од напада.
Одспавао сам неколико сати у најближој кући, по први пут у три
дана, онако обучен и у чизмама.
“’Ајде са мном” – пробуди ме Милан – “’Оћу нешто да ти пока-
жем”. Одвео ме у поље, по коме смо три дана тукли, а да ништа
нисмо видели ни чули. Хладно је било, али се с поља, свеједно,
разлегао мирис. Пружао се ниско по пољу, упрео се у маглу и росу.
Лежали су тамо…
Како су дани пролазили, навикао сам на спознају да су можда
баш граната из нашег топа, метак из нашег ПАМ-а и митраљеза
и зрно из моје пушке могли да буду разлог нечије смрти… Питао
сам се да ли сам имао избора… Заправо, да ли сам имао право да
изаберем улогу војника, а не цивила, или затвореника, или избе-
глице, или калуђера. Да ли је могуће да се оправда било која од тих
одлука? Сме ли ратник да размишља о тим стварима? И после сам
наилазио на мртве, али сам их већ заобилазио као лутке полуот-
ворених очију. Није то смрт у постељи, или у сну. Војничка смрт
је намрштена и страшна, бесмислена, била то и смрт непријатеља.
Исто колико стремиш да их убијеш што више, да их онеспосо-
биш у јеку борбе, и не поимајући тај чин убијања као зло, и док
гледаш како твоји саборци крљају напред или падају, копрцајући
се у самртничком ропцу или у рањеничкој агонији – кад све то
стане и замре, у тренутку отрежњења, осетиш, макар у делићу се-
кунде, нешто као стид што си био део тог лудила, што си пристао
на то и што су они пристали да буду твоји непријатељи и да се с
тобом кољу.