Послератни мит о револуционару: У празном олтару Драгише Васића

Приповетка У празном олтару Драгише Васића објављена је у
склопу збирке Утуљена кандила (1922). У складу са рецепцијом
Васићевих приповедака у делима његових савременика, одмах
је примећена њена реалистичност и ангажованост. Овај спој две
различите приповедачке тенденције открили су, између осталих,
Слободан Јовановић, 41 Бошко Новаковић, 42 Ђуза Радовић 43 и Ми-
лан Богдановић (који открио и могућег протитипа главног лика
приповетке). 44 Новији тумачи у први план су истицали модерни-
стичке теме и поступке садржане у овој приповеци, отварајући
проблематику отуђене власти, психолошког преображаја, патње
и лудила, као и елемената поетике експресионизма у приповеда-
њу које је у основи реалистичко. 45
Интересантно је да дубинској структури приповетке, која се
уочава ако се У празном олтару сагледа из перспективе истори-
је жанра, до сада није била посвећена нарочита пажња. Тим пре,
ова проблематика је битна, јер може открити природу ангажова-
ности, специфичан начин на који је та ангажованост остварена,
али и помоћи да се посредно, опрезним поетичким уопштавањем,
учини корак ка откривању Васићевог схватања традиције. Ово
питање традиције, које, с обзиром на приповеци сувремен есеји-
стички ангажман писца, има и одређене политичке импликаци-
је, заправо је и одговор на тајну Васићеве судбине, неуклопиве у
историјска кретања српског народа између два светска рата.

У празном олтару и Утуљена кандила

Приповетка У празном олтару заузима повлашћено, последње
место у збирци Утуљена кандила. Самим насловом она сугерише
модернистички смисао збирке, који ”асоцира на свеопшти сум-
рак света у којем више нема трансценденције”, 46 посредован мо-
тивима везаним за хришћанство. Интересантно је да, док канди-
ло своје место налази испред иконе, како у цркви, тако и у дому
(па синтагма ”утуљено кандило” означава кандило које се не ко-
ристи), ”празан олтар” је недвосмислено просторна метафора о
одсуству Бога, што има везе са сликом света у овој збирци. На-
словна синтагма нема своје место у тексту приповетке, што је ти-
пично авангардни поступак, нити се радња одвија у неком сакрал-
ном простору – већ напротив, у затвору. На тај начин, затвор по-
стаје извесна врста антицркве, света без Бога, чиме се открива
песимистичка визија света.
Приповетка У празном олтару даје завршни печат и употпуња-
ва целовитост Утуљених кандила (мотив нових кандила издва-
ја се на крају приповетке) откривајући чвршћу унутрашњу везу
између приповедака ове збирке, што је блиско приповедачким
стратегијама других српских експресионистичких писаца (упо-
редити са брижљиво компонованим делима Растка Петровића
или Милоша Црњанског). Такође, завршетак ове приповетке ефек-
тан је завршетак читаве збирке – визија футуристичког града бу-
дућности, обојена револуционарно-експресионистичком црве-
ном бојом намеће се као једина врста излаза из урушеног систе-
ма вредности којем припадају јунаци претходних приповедака у
овој збирци: “Дубоко у срцу, у коме је малочас прсла па се изло-
мила сва прошлост и све што је Старо, запали се одједном жижак
новог једног кандила и он лепо осети нову неку страшну глад ис-
пуњења живота и очекивања, нову једну сјајну радост Највећег
Празника.” 47

Ка архетипском сижеу иницијације

На формалном плану, приповетка се састоји од три дела одвојена
звездицом. Већ овлаш уочена композиција показује да је у питању
фрагментарно приповедање, што је приметио још Слободан Јова-
новић у поменутом тексту. Међутим, структура је знатно компли-
кованија. Уколико се прати фабула, такође се уочава трострукост:
први ток се завршава Свиларевим признањем, што би могао бити
мотивисан крај, али после признања долази до преокрета, па би
други крај могао бити његово пуштање на слободу, а коначни
епилог епифанијска представа на крају приповетке. Када се упо-
реде структурни токови са композицијом приповетке, приметно
је да се, услед фрагментарности приповедања, јавља потреба да се
радња реконструише током читања, чиме је линеарно припове-
дање нарушено и захтева већу активност читаоца. Већ овај посту-
пак показује помаке које проза Драгише Васића чини у односу на
реалистичке проседее са којима је упоређивана.
Уводна реченица приповетке врло је индикативна за разуме-
вање поступка реконструисања радње: “После се опет нешто раз-
јаснило у свести радника Петронија Свилара.” 48 Прилози опет и
________________________________________________________________
41
Слободан Јовановић, Предговор “Утуљеним кандилима”, у Драгиша
Васић, изабрана дела, том IV, Просвета, Београд, стр.127-135
42
Изабрана дела, том I, стр. 140 - 159
43
Исто, стр. 159 – 199
44
Исто, стр. 302 - 310
45
Видети књигу Мила Ломпара Модерна времена у прози Драгише
Васића, Филип Вишњић, Београд, 1996, и рад Михајла Пантића
Приповетке Драгише Васића: Човек прича после рата, у Михајло
Пантић, Модернистичко приповедање, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 1999, стр. 209 - 234
46
Модернистичко приповедање, стр. 220
47
Драгиша Васић, У празном олтару, у: Сабране приповетке, Изабрана
дела, том II, стр. 138
48
Изабрана дела, том II, стр. 122