Бескомпромисно ваља свједочити и писати истину.
Бертолд Брехт

Да није било ове ужасне заблуде са Хрватима, гдје бисмо
били?
Ј. Дучић

1. Живимо у строго контролисаном свијету у коме се свијест
усмјерава на врло рафиниран начин, путем помно констрисаних
наратива којим се праве вриједности замјењују лажним, што
обесмишљава сваку потрагу за истином, елиминишући могућ-
ност преиспитивања наметнутих догми и ауторитета. У времену
смо када се путем ријелити-програма промовише концепт ло-
гора као врхунски вид живота савременог човјека и у коме, на
примјер, никакву контрадикторност не изазива чињеница да су
комунисти 1944. године стријељали 72 пилота само зато што су
служили Дражи, да би потом усташки командант ваздухопловства
постао предводник партизанске ескадриле.
Наша национална свијест пуна је ужасних заблуда, посебно
оних везаних за Хрвате и генезу геноцида над Србима почињеног
од стране квислиншке НДХ; плана осмишљеног не под фашизмом
већ у вријеме Хабсбуршке монархије, који се проводио у првом
свјетском рату, да би у раздобљу 1941-1945. добио размјере великог
покоља. Тај помно планирани и по фазама провођени геноцид
окончао се 1995. године егзодусом Срба из Хрватске који је имао
размјере потпуног етничког чишћења. Но и поред тога Срби
су до данас остали ускраћени за пуну истину када је у питању
расвјетљавање узрока који су довели до геноцида над Србима у
двадесетом вијеку који се по фабијанском принципу проводио у
циљу потпуног затирање Срба и стварања етнички чисте велике
Хрватске.
Један од ријетких истраживача који се латио задатка да раз-
обличи зло које је само у прошлом рату однијело преко милион
и двјесто хиљада недужних српских живота је редовни члан
Српске академије наука и умјетности Василије Крестић, чију
књигу “Геноцидом до велике Хрватске” 2) рашчитавамо и на њеним
маргинама у виду дијалога исписујемо властите коментаре. Као
историчар Крестић је ову забрањену тему отворио текстом О
генези геноцида објављеним у Књижевним новинама још 1987.
године те се од тада до данас налази ‘под присмотром па и при-
тиском не толико политике и политичара колико нових медија
и појединих невладиних организација’, тих добошара мондија-
листичког поретка, које су стекле доминантну моћ у креирању
свијести грађана, предвођених Соњом Бисерко, Наташом Кандић,
Борком Павићевић, Оливером Милосављевић и другима. Све
оне својим разорним антисрпским дјеловањем и критиком на ра-
чун Крестићеве генезе геноцида код Хрвата, свједоче континуи-
тет понашања српских комуниста од титоистичког до глобалис-
тичког поретка, мада, према његовим ријечима, “појма немају шта
је наука, научни морал, историјски метод, историјска чињеница,
шта је научни резултат, а шта фалсификат” (117).

2. Урањајући у ову изнимну књигу која представља синтезу
Крестићевог вишедеценијског истраживања геноцида над Срби-
ма у НДХ, прилика је да се коначно опоменемо да узроци великог
прогона Срба из Хрватске деведесетих година нису били само
резултат одлуке хрватског Сабора од 22. децембра 1990. године
да Србе преко ноћи од конститутивног народа претворе у нацио-
налну мањину, већ је пројекат затирања читавог једног народа
на његовим аутохтоним просторима много старији. Срби су ту
убиствену одлуку примили скоро заточене перцепције, непри-
премљени за завршни чин плана званог «коначно рјешење
српског питања у Хрватској». Томе је поред осталог кумовало
помањкање храбрости српских историчара да благовремено
напишу пуну истину о усташком покољу у другом свјетском
рату који се свуда свјесно потискивао и прикривао. Умјесто да
та истина буде дјелотворно оружје у националној самоодбрани,
она је вјештим мешетарењем кроатомасона из редова САНУ била
лукаво дата хрватском историчару и католичком свештенику
Виктору Новаку, да он буде тај који ће да напише једну политички
мотивисану књигу, наручену од стране нове титоистичке исто-
риографије која није почивала на унитарном југословенству
већ на прокламованом братству и јединству Срба и Хрвата. Под
таквим околностима излази књига под називом «Магнум кримен»,
први пут објављена баш у Загребу 1948. године, којом је заувијек
скренут рукавац истраживања геноцида над Србима у НДХ за
који је окривљен клерофашизам, спрега католичке цркве са
усташама.
Од тада до данас српски историчари остали су разоружани
по питању истраге великог покоља, чему је кумовао њихов рас-
падајући морал удружен са приземном филозофијом братства
и јединства уз коју је ишло користољувље и трасирано напре-
довање у каријери. Стога да ни издалека нису смјели да изађу
на црту контроверзном клерикалном антиклерикалцу какав је
Новак, неспремни да се супротставе његовом тумачењу ко су
прави архитекти великог покоља над Србима. Тиме је канда
једном заувијек у осамнаест поглавља требало да буде исписана
истрага о креаторима и починиоцима геноцида те да се без
остатка прихвати увјерење да је «Магнум кримен» ‘једна од нај-
значајнијих књига у историји српског народа’, према којој је сва
кривња за покретаче покоља сваљена на католичку цркву као
идеолога усташтва.
На тај начин Срби су били обесправљени и остављени без
сопственог одговора на страшну историјску лекцију коју су им
Хрвати задали у прошлом свјетском рату, премда је све указивало
да се ради о монструозно осмишљеном плану тоталног уништења
Срба кроз покољ, који се у фазама почео да проводи још од вре-
мена анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.
Српски историчари су због дресуре и аутоцензуре радије иза-
бирали одступништво од истине или пак да истину проткају са
лажи како истина не би ником бола очи, посебно не хрватским
историчарима. Пренебрегли су чињеницу да се геноцид над Срби-
ма у континуитету реализовао у првом свјетском рату кад је
убијена једна трећина становништва, што је равно етноциду од
кога се ни један народ не опоравља, да би у доба НДХ затирање
задобило размјере највећег покоља цивилног становништва у исто-
рији човјечанства, за који су Хрвати до данас остали некажњени. 3)

3. За разлику од фабрика смрти које су радиле у нацистичким
конц-логорима уз кориштење гасних комора, специфичност
почињеног геноцида над Србима огледала се у томе што је про-
вођен кроз покољ, што овоме магнум кримену даје управо окулт-
ну димензију жртвоприношења Луциферу. У том погледу Крес-
тићева књига коју је издало Удружење за одбрану ћирилице
“Добрица Ерић” из Београда, својеврсно је отрежњење и оздрав-
љење кроз истину, али и упозорење Србима да онако национално
раслабљени недореченим полуистинама, зато што им је била
ускраћена свијест о томе ко је осмислио покољ, никада више
не чекају старог непријатеља на утабаној стази; дресирани и
‘послушни као стока, као овце које блеје, слепи као нојеви који
завуку главу у песак, који пуштају да их носи струја, да их одведу
до маља без опирања, без супротстављања, не тражећи чак
ни излаз’, како нас је опомињао убијени антиглобалиста Саша
Марковић у своме Манифесту против империје.
Пред нама је историографско дјело написано с циљем да се
дорекне одговор на питање ко је креирао идеологију усташтва и
ко су били архитекти коначног рјешења српског питања у НДХ,
што је Крестић учинио тако што нигдје не доведе у питање
Новакове поставке. Намјера аутора, који до данас носи стигму
да је као “творац теорије о геноцидности хрватског народа” (173)
заговарао “теорију крви и тла” те да је као такав “ратни злочинац”,
према сопственом признању била је да се то ‘зло разобличи, да
се искоријени и никад више не понови’. Оптужбе на Крестићев
рачун изречене са ‘много злобе и политичке подлости’, пале су
_______________
2) Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Удружење за
одбрану ћирилице “Добрица Ерић”, Београд, 2019.
3) Тако је било и након првог свјетског рата када им је краљ великодушно
опростио велику ратну одштету примајући дојучерашње крвне
непријатеље у троједну краљевину.

(Отворено писмо израелском министру иностраних послова
Израелу Кацу и његовим кооперативним пријатељима из
Републике Српске)

Тренутак је изузетно критичан.
Ради се о спасу нације.
Е. Зола

Господине Израелу Кац,
Упућујем вам отворено писмо као министру иностраних послова
и безбиједности Израела као и вашим сачесницима из Републике
Српске, министру науке и технологије Срђану Рајчевићу и
ректору Бањалучког универзитета проф. др Радославу Гајанину,
које оптужујем за антисрбизам који сте исказали придруживши
се од ријечи до ријечи вашем ликвидаторском ставу према мојој
студиј “Иза зидина тајни”, због које сте ми приписали расизам
према јеврејском народу и приступ теми сарајевског атентата са
квазинаучног становишта и теорије завјере. Овакве злонамјерне
оптужбе које ми наносе велику штету као професору, у цјелости
одбацујем те овом приликом јавно изражавам протест што сте
злоупотријебили политичку моћ која вам је дата како би ме
научно и морално дискредитовали.
Пишићи вам преко Етичког комитета Бањалучког унивези-
тета пред којим сам процесуирана због ваших оптужби, по-
ручујем вам да сте се грдно огријешили о истину која нам свима
мора да буде циљ, кад сте ме неправедно оптужили да сам творац
‘гротескног антисемитског памфлета који обилује неистинама,
непоткријепљеним претпоставкама и неодрживим теоријама,
банализованим историјским чињеницама и конструкцијама с
циљем презентације теорије завјере на рачун јеврејског народа’, те
да сам у појединим дијеловима текста о семиогенези сарајевског
атентата чак исказала мржњу према јеврејском народу. Ваша
клеветничка оптужба за антисемитизам је досад незабиљежен
подбачај правде, са етикетама које надилазе појавни облик ши-
ре познат као “говор мржње”. Ви сте из своје далеке земље по-
дигли оптужницу против мене са таквим квалификативима који
би многима утјерали страх у кости, познат као ССЈ (синдром
страха од Јевреја), на шта би мој земљак, чувени српски пјесник и
родољуб Бранко Ћопић у Пјесми мртвих пролетера рекао:
“Десет на једнога, о зар се и то може?”
Ко да опјева овај исфабриковани “случај” уз подршку ва-
ших кооперативних пријатеља, поводом моје омање студије о
сарајевском атентату, на коју је кренуо оркестрирани напад,
непропорционалан њеном обиму, али не и снази, због чега сте
осули по њој салву оптужби које су равне онима када је на Србе
кренуло двадест шест земаља НАТО пакта како би звјерски
бомбардовале моју земљу уз употребу осиромашеног уранија?
И као што је тада однос снага био један према бесконачно,
тако је било и овој «показној вјежби» у којој сте хтјели да ме
дисциплинујете за примјер како ће да прође свако у Републици
Српској ко дирне у полуге свјетске надвласти и крочи иза зидина
историјских тајни.
У хитњи да ме што прије на ваш миг осуде, ваши најамници
превидјели су да је моја разоткривајућа студија “Иза зидина
тајни” излагана прије равно шест година на научном скупу “Први
свјетски рат, одраз у језику, књижевности и култури”, одржаном
13-14. октобра 2014. године на моме Филолошком факултету у
Бањој Луци, пред еминентним научницима из земље и свијета,
почев од водећих стручњака из области србистике, англистике,
германистике и романистике, док су пленарне радове поднијели
Светозар Кољевић, академик САНУ и Nicholas Birns (The New
School for Liberal Arts, New York). Притом, наглашавам, да нико
од присутних на том међународном научном скупу, веома
заинтересованом за моје излагање, није уочио било какве трагове
антисемитизма нити говорења са становишта теорије завјере, ни-
ко осим вас, до дана данашњега, премда су многи међу њима би-
ли итекакви експерти за питање сарајевског атентата. Или управо
зато што су били експерти, нису се понијели попут вас.
Потом је прошло већ пет година од публиковања ове студије
у мојој монографији од националног значаја “Србистика и
кометари” (2015.), а четири године како је изашла у зборнику
радова са поменутог научног скупа у обиму од 569 страница. И
нико у свијету није видио то што је ваше злонамјерно око видјело
мада је монографија већ неколико година преко Academia.edu
доступна у ПДФ-у на свакој тачки земаљиног шара.
Из зановјетног сплета околности ви сте тек сада одабрали
вријеме да кренете у моју беспоштедну научну и моралну дис-
кредитацију у којој се понашате као протектор са неограниченом
влашћу у Републици Српској о чему свједочи чињеница да су
се ваше паушалне оптужбе од ријечи до ријечи понављале на
различитим нивоима власти, закључно са «налазом» нарученог
експерта.
Зиста, с индигнацијом одбијам да будем ваша мета за одстрел у
овој показној вјежби у којем бисте да лаж устоличите за истину и у
чему се ишло дотле да су се чак помињали нарушени пријатељски
односи Републике Српске и државе Израел. На ноту државе
коју je Де Гол назвао “интерконтиненталним носачем ракета” (и
зато био свргнут с власти у шетдесетосмашкој револуцији) као
у некој кажњеничкој војни би је активиран комплетан систем
пирамидалне власти у Републици Српској. Стријела је одапета с
ваше стране, на дојаву једног падобранца у владичанској одори,
да би је потом у њеној путањи до циља подржали министар за
науку, потом и бањалучки ректор, који је понцијевски, вашу
инквизиторску оптужбу за антисемитизам прослиједио Етичком
комитету Бањалучког универзитета.
Сви су они били увјерени да као изолован, научно и морално-
политички обиљежен појединац препуштен на немилост ре-
пресивном ентитетском апарату, нећу имати никакве шансе да
се одбраним од оптужбе која аутоматски «скида главу», на шта
нас Србе oбавезује јуначки владика Његош кад нас је опомињао
да је одбрана с животом скопчана. Само за ову прилику свеко-
лонијална надвласт је поново увела бољшевички «деликт миш-
љења» и Лењинов критериј «политичке коректности», познат
по томе да се служи етикетама за жигосање које се лијепе на по-
литички неподобне појединце које ваља уништити.
Ни часа се нисте обазирали на моје људско право да имам
сопствено мишљење које нико не може да ми узурпира или да ме
због њега кажњава, удјељујући ми слободу на кашичицу; на право
да се борим против цензуре и забрана у слободи изражавања,
поготову у домену научног мишљења; на моје елементарно људско
право да без страха од одмазде, цензуре или санкција могу да
износим своје ставове. На то моје право, сведено у мојој земљи на
пуко слово на папиру, нико жив се није обазрео. Нашој више него
сусретљивој власти пречи сте били ви, први министар из далеке
земље Палестине, од једне домаће професорице стилистике те је
зато против мене на ваш миг покренут дисциплински поступак
пред етичким комитетом бањалучког универзитета са свим од-
ликама монтираног инквизиторског процеса налик оном из доба
јудеобољшевизма.
Док сте ви били несебично подржани од стране комплетног
ентитетског државнополитичког апарата, јудеофилског, без
остатка, састављеног од све самих прислужника “империје” која
би да заводи контролу ума на високошколским установама у
Републици Српској и тако управља токовима научног мишљења,
мени су сва врата била затворена; која сам се два пута у прољеће
прошле године, када је Република Српска била под кључем због
короне, узалудно дописом обраћала шефу кабинета предсједнице
Републике Српске жалећи се на неправедан поступак који против
мене води ректор бањалучког универзитета по министровом
налогу, али ми није стигао никакав одговор 31).
Умјесто да стане у заштиту свога грађанина, наша снисход-
љива власт, не питајући се за етичност таквог чина, већ сам
_______________
30) Oву своју извојевану борбу против непријатеља српства и
православља посвећујем недавно преминулом највећем српском
филологу, академику Предрагу Пиперу.
31) Тај мук траје до данас иако сам добила на суду спор који сам
покренула против Бањалучког универзитета.

Ово писмо, упућено Сенату Бањалучког универзитета, имало је
за предмет жалбу проф. др. Мирјане Стојисављевић, редовног
професора Филолошког факултета у Бањој Луци, на одлуку
ректора, проф. др Радослава Гајанина, да јој изрекне “јавну
опомену” због оптужбе за антисемитизам, теорију завјере, говор
мржње et cetera, за шта ју је претходно лажно оптужио анти-
србистички настројени министар спољних и обавјештајних пос-
лова Израела, Израел Кац, а чије је оптужбе у цјелости подржао
министар за науку и технологију РС Срђан Рајчевић и ректор
Бањалучког универзитета, да би на концу, у другом кругу гласања,
након налаза експерта, оптужбе потврдио Етички комитет
Бањалучког универзитета.

Образложење жалбе:
1. Поштоване колегинице и колеге сенатори, у цијелости одба-
цујући ову ректорову исконструисану оптужбу за антисемитизам,
теорију завјере и говор мржње, проистеклу из једног инквизитор-
ског поступка покренутог против мене по налогу израелског
министра иностраних послова, уз прави медијски линч проведен
од стране СРНЕ и АТВ-а и њихове емисије Дневник, обраћам вам
се с топлом молбом да при разматрању жалбе на ректорову одлуку
и при доношењу коначне одлуке пажљиво прочитате моју студију
“Иза зидина тајни” 49) , због чијег садржаја ми је изречена јавна
опомена, као и моју одбрану пред Етичким комитетом у којој сам
изнијела главни аргуменат због чега сам покренула “ново читање”
и разумијевање сарајевског атентата те његову ревизију у свјетлу
новооткривеног документа који је у свјетску науку увео велики
српски академик Милорад Екмечић.
Одмах истичем да се против мене већ неколико мјесеци
наглашено водио и води политички маркиран и монтиран про-
цес покренут од стране једног министра из стране земље; који
је од почетка задобио бољшевичко-троцкистичко подтекст са
циљем моје научне дискредитације путем оптужбе за говор
мржње, антисемитизам и теорију завјере. Ову синтагму мени
приписану трајно демистификујем јер служи само онима који не
желе да се пуна истина о сарајевском атентату открије. У овом
случају, тај који не жели да се пуна истина открије носи име
Израела Каца, а потом министра Рајчевића и ректора Гајанина
као и самог експерата који су сви одреда само понављали Кацову
исконструисану оптужбу и измишљене налазе Кацовог агента од
утицаја из наших, по свему судећи, високоцрквених редова. Сви
они нису се поставили као тражитељи истине јер је они не могу
ни да поднесу када се упркос цензури истина на концу и открије.
Јер не каже се случајно: Ко тражи истину мора знати да је
поднесе.

2. Министар Израела, Кац, идеолошко-политички мотивисан
дубоко антисрпским становиштем и његови подржаваоци насто-
јали су да спријече да пуна истина о сарајевском атентату, скри-
вана од очију српске јавности читав један вијек, коначно буде
откривена. У то име покренули су против мене као таргетираног
и изолованог појединца прави медијски линч који се одвијао уз
кориштење полуга медијско-политичке власти Републике Српске.
Поступак мога научног и моралног унижавања пренио се, сис-
темом спојених посуда, на Бањалучки универзитет како би он
био тај који ће запечатити поступак моје научне и моралне дис-
кредитације и легитимисати све тачке оптужбе коју је на мој
рачун изнио овај мосадовски министар безбиједности и ино-
страних дела Израела. У томе је нужно морало да дође до инстру-
ментализације функције ректора и институције Етичког коми-
тета, показало се, без етичности, претворених у пуке полуге
репресивног апарата страног фактора, како би да ми се трајно,
у досије, прилијепила етикета теоретичара завјере и тобожњег
антисемите, што би у виду “јавне опомене” било унесено црвеним
словима у мој професионални картон.
Смисао Кацових оптужбе на рачун моје студије, а у име
велесиле Израела, налазим у настојању сила новог свјетског
поретка да по сваку цијену у данашњици одрже код самих Срба
прихваћени синдром аутошовинизма и атрибут геноцидност
те изазивача првог свјетског рата, што сам ја овом студијом
аргументовано оборила. Наиме, служећи се методом уписива-
ња садашњости у прошлост, актуелна хашка оптужба за гено-
цидност српског народа одавно је пресликана и на прошлост,
помним настојањем да се сачува троцкистичко-комунистички
наратив о Србима као изазивачима првог свјетског рата, што је
недавно у јавном иступу у иностранству поновио и, благо је рећи,
неодговорни предсједник Србије Александар Вучић.
Оптужбом за теорију завјере мене се жељело деградирати
настојањем да се у јавности наметне утисак како то што сам
ја написала НИЈЕ ИСТИНА, да би се на тај начин мој научни
интегритет срозали на ниво интриганта. Приређен ми је
брутални медијски линч, што је опробан метод који су прије мене
на својој кожи осјетили поједини српски научници, окривљени
за теорију завјере само зато што су открили истину која се није
допадала одређеним центрима моћи, заговорницима шаблонског
мишљења који би да нам наметну како ћемо да мислимо, те им
је због тога пришивена ова опака етикета. Једна од њих била
је и Смиља Аврамов, оптужена за теорију завјере због њене
фундаменталне књиге о Трилатерали, због које су јој тајне силе
иза трона чак подметнуле пожар упозорења у властитом у стану у
којем јој је изгорјело пола библиотеке и огромна докумнтациона
грађа о раду Трилатерале.

3. Први разлог моје жалбе Сенату који под окриљем короне про-
води моју стигматизацију је тај што одбијам као мјеродавну
проведену експертизу над мојом наводно инкримисаном студи-
јом чиме се настоји обеснажити мој научни ауторитет и зло-
употријебити моје патриотско настојање и морална дужност да
сперем љагу геноцидности са мога народа.
Начињен је, наиме, недопустив преседан да моја студија
из семиотике српске културе не буде рецензирана од стране
професора из моје или сродне области, на примјер, из историје
српске културе, предмета који се предаје на моме матичном
факултету, већ се експертиза која је одговарала подносиоцима
оптужбе тражила и нашла на “сродном” одсјеку за СРЕДЊИ
ВИЈЕК, код историчара који је био спреман да без остатка потврди
све Кацове, Рајчевићеве и ректорове тзв. “налазе”. Поступило
се тако што се помијешала ријеч истине и ријеч лажи лажнога
експерта, како би се по сваку цијену изашло у сусрет осудама
израелског министра који очигледно мисли да српски професори
универзитета не смију да имају никакав интегритет, ни
национали ни научни, а ни морални, као ни српска институција
универзитета, министра науке или пак ректора, већ да буду само
сервилне полуга невидљиве окупационе власти.
Притом су свјесно и злонамјерно пренебрегли да је основ
сваког интелектуалца његов морал тако да се мени овом јавном
опоменом управо настоји да нанесе морална љага, поред оне
научне, јер без морала нема интелетуалца.

Друго, да ли је познато Израелу Кацу и његовим кооперативним
сарадницима да наука треба да обезбиједи објашњење појава и
процеса, догађаја и њихових узрока и посљедица? У том погледу
семиотика културе је метанаука која се пита о смислу онога
што се десило па и о смислу историјског догађаја познатог као
сарајевски атентат и њиховим реперкусијама на данашњицу као
и данашњих на интерпретацију тог прошлог догађаја. Семиотика
се пита: чему, а не само зашто? Она не само да објашњава, него
и разумијева, у овоме случају један од најпреломнијих и по
посљедицама најтрагичнијих историјскох догађаја српског
народа. Утолико, (само)позвани експерат, (за кога се накнадно
испоставило да је ријеч о ванредном професору Аранђелу Смља-
нићу, професору историје за среди вијек – прим.аут.) је апсолутно
некомпетентан за анализу моје студије која припада широкој
_______________
49) Студија је фотокопирана из зборника радова са научног скупа “Први
свјетски рат, одраз у језику, књижевности и култури”, одржаног на
Филолошком факултету 13-14. октобра 2014. године. Достављам је зато
што је фототип студије са сајта Јадовно крејње мепрегледан за читање.