Позната је реч негдашњег чешког политичара и вође чешког народа, Ригера, која је дуго времена била лозинка чешке политике до пре Првог светског рата: “Да нема Аустрије, требало би је измислити и створити”. Ту лозинку заменила је Масарикова и његових следбеника борба за рушење и комадање Аустрије, да би се ослободиле живе националне снаге подјармљених народа. Удео српског и хрватског народа у тој борби на рушењу Аустрије несумњиво је један од највећих и најодлучнијих. Ово нарочито после слома мађарске револуције 1848-ме и позније нагодбе Мађарске са Аустријом, када је стварањем Двојне монархије мађарски народ, од вечитог борца и рушиоца Хабсбурговаца, претворен у компањона те исте монархије на експлоатисању осталих народа у њеном саставу.

Три пуне године пре рођења Винавера, Нушић пише у пожаревачком затвору (1888) речи, којих се мало ко сетио сто година доцније – 1988. године. Иако су биле пророчке – лепа и тачна антиципација.

Биле су ми на памети те речи, док сам радио и на првом, и на другом, и на трећем издању антологије српске поезије 20. века НМ.

У другој половини 20. века, победом богоборачког покрета, оснивају се много тзв. књижевни ћепенци, које је већ прегазило време, када је почела да се оцртава прва верзија антологије српске поезије НМ (1998). Њен састављач је препознавао – паланачко осећање света, парохијално, конфесионално, секташко, уображено, непреображено, осветничко, христоборско, наметачко – волујско, једном речи. Дисхармонични стваралачки развој. Избегавање продубљивања духовног искуства…Релативно, привидно. Нихилистичко, анархистичко, редукционистичко… Ево шта је сметало, шта су желели да побију у својим аналитичким компилацијама и позитивистичким купусарама, најистакнутији викачи доминантних ћепенака.

Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се “примило” на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште…

Проблем Средње Европе који већ деценијама занима светску јавност, долази, после берлинских саветовања, у нову фазу. И пошто је он најтешње везан за проблем целог југоистока Европе и Балкана, то је он за нас од првостепене важности у нашој двострукој улози: централне силе балканског полуострва и прве која је, не само у својој историјској прошлости него и у својој садашњости, културно, економски и политички најдубље ангажована у дунавском басену.

Дакле, блаженик Римокатолицизма Алојзије Степинац не само да је “благословио“ одлуку да се трећина Срба протера, трећина покатоличи, а трећина побије, па ту одлуку ревносно и са страшћу спроводио, него је – како каже академик Екмечић – “још 1936. године створио Чисту католичку акцију у Хрватској“ и “у инструкцијама изложио неопходност да хрватски народ напусти пројекте Влатка Мачека“ (о аутономији Хрватске у Југославији), те закључио да “уместо тога, треба за вођство узети револуционарни покрет око усташа Анте Павелића у Италији, па на револуционаран начин створити независну државу, Божју државу (Civitas Dei) до Дрине“. Свака помисао на то, а тек сећања на стравичне злочине који су из тога проистекли, пробуде у човеку отпор према и најмањој похвали упућеној таквом блаженику, а могућност да се он прогласи светим изазива немир, па и гнев код сваког Србина – без обзира да ли је само грађанин или и државник, атеист или верник и да ли је само верник или је и свештеник, монах, а то даље значи да сваки има право и да све то коментарише, да се не слаже, протествује.