Ђорђевић: Проф. Збиљићу, зна се да сте ви главни оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилице“, да сте били њен озваничен заступник и онај који се неуморно, готово непрекидно (није претеривање рећи) и дању и ноћу посвећивали том још нерешеном питању међу Србима још од 1945. године. О голготи кроз коју је пролазила српска ћирилица уопште, а посебно кроз окупације и ратове против српског народа. Данас се већ доста зна да је српско писмо у свим ратовима проживљавало тешку судбину српског народа на овим балканским просторима кроз последњих десетак и више векова. Откуд вâс с „Ћирилицом“ као првим удружењем грађана као првом грађанском, тзв. невладином организацијом људи који су забринути за будућност српског писма, тачније за писмо које је српском народу постало кључна тачка његовог идентитета, његове културе, његове суштине културног и образованог бића? Зашто сте ту и на крају 20. године постојања и рада „Ћирилице“? Предлажем да најпре кажете на шта вам личи данас Србија под оволиком окупацијом хрватске абецеде?
Збиљић: Није била моја обична људска потреба, необјашњива жеља, воља или било шта слично да се нађем у том великом и важном послу – у заштити српске ћирилице и – што је кључно важно – враћању ћирилице у живот међу Србима. Јер ако не вратимо у живот ових до данас 90 одсто изгубљене, напуштене, истиснуте, смишљено протеране посебно после 1954. године и замењене туђим писмом – параписмом, ћирилице, онда наша „одбрана“ ових једва сачуваних 10 одсто српске ћирилице, како један од српских бораца за ћирилицу Н. Видић каже – „српске сиротице“, готово да не би имало никаквог смисла. Тај посао у борби за живот српског писма била је најпре моја стручна потреба да се сазна истина о ћирилици. Та се истина дуго није учила у школи, а, колико сам упућен, још се о угроженој ћирилици у школи не учи готово ништа. А искрен одговор на питање на шта ми личи Србија под оволиком окупацијом хрватске латинице не може друкчије да гласи до да под том окупацијом Србија личи на хрватску државу. Из Хрватске је њихово писмо изметнуто у Србију, међу Србе после силних забрана српске ћирилице и наметања хрватске латинице као замене за српско писмо за све време трајања Југославије, а нарочито после 1954. године.

Вучење у туђем јарму није само присутно у Србији, него у свим малим државама чији властодршци, да би дошли на власт и одржали се на њој што дуже, издају националне интересе, а спроводе интересе империје која их је довела да владају својим народом не бранећи им да га пљачкају и у своју корист. Најбезочније, уједно најлукавије и најбруталније, извршено је то у току и после разарања Југославије и стварања од ње 5-6 банана држава.
Ту бруталност у Србији спровеле су САД и ЕУ, са својим колонијалним управницима крајем 20. и почетком 21. века. Прво су је дивљачки бомбардовале, отеле јој 15% територије и много више културне баштине, а онда су преузеле сву економију и привреду, али прикривеним инжењерингом и просвету, културу, информисање, науку и уметност. Спроводио је то за кратко Ђинђићев тим док их је слушао, а онда су га убили због непослушности. Дошли су кадрови Унутрашње државне безбедности, на челу са Борисом Тадићем, а потом кадрови из сливника Александра Вучића. Све је опљачкано па је актуелни колонијални управник у Србији прешао на диктаторско узурпирање свега у држави, заснивајући своју апсолутистичку власт на страху и сиромаштву народа. Своју партију је претворио у мафију која дели плен пропорционално и строго поштујући субординацију. Својим подаништвом, корупцијом, лицемерјем и бројем партија председника Србије надмашила је Брозову Комунистичку партију. Колонијални управник пита се за све па и за избор патријарха и председника академије наука и уметности српског народа.

Иако је највећи део страдао од усташа, пописана су деца страдала од свих зараћених страна, као и она за које се не зна тачан узрок и кривац смрти.
„Стање ствари“ ексклузивно доноси списак убијене и уморене деце на територији Независне Државе Хрватске.
Реч је о два списка стратишта деце убијене и уморене у „НДХ“ – први са називом „већи“ (за стратишта на којима је страдало десеторо или више деце) и други са називом „мањи“ (за стратишта на којима је страдало до деветоро деце). Спискови су дати по стратиштима, азбучно.
Укупан број досад пописане страдале деце (до 14 година) износи 74.580 (седамдесет четири хиљаде петсто осамдесет). Подсећамо да, према статистичким стандардима, уобичајена процена јесте да број пописаних представља око петине укупног броја страдалих.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО “ДУБИНА ЗЛОЧИНА”
Иако је највећи део страдао од усташа, пописана су деца страдала од свих зараћених страна, као и она за које се не зна тачан узрок и кривац смрти.
Списак је више година стајао у Музеју жртава геноцида.
Жртве су пописане по азбучном реду, у формату: Име (Име оца) Презиме, година и место рођења, националност, ко га је убио/уморио

Део списка убијене деце у Јасеновцу
Илустрације ради: Стратиште Јасеновац има 14.241 пописану жртву, дечји логори Стара Градишка (4.823), Сисак (1.245), Јастребарско (213)…
Истичемо да је списак непотпун, и да је од највеће важности да се јаве сви они који имају податке о непописаној страдалој деци са територије „Независне Државе Хрватске“.
Преузмите спискове:
Већa стратишта (PDF)
Мања стратишта (PDF)
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Сваки разговор о митрополиту Амфилохију природно се нас- тавља на размишљања о истакнутим личностима православне традиције у историји српске културе. Понешто у личности цетињског митрополита има своју претходницу у онима које можемо издвојити као пресудне личности целокупне српске културе. То су Свети Сава, архиепископ Данило II, патријарх Арсеније III Чарнојевић. Но, у XX веку можемо, такође, издво- јити двојицу изузетних личности наше православне традиције. То су Николај Велимировић, писац широког распона, од бо- гословских до књижевних дела, владика охридски и жички, потом проглашен за свеца, и Јустин Поповић: истакнути бо- гослов, који је живео готово као изгнаник у комунистичким деценијама, потом и он проглашен за свеца. Јустинов утицај учинио га је личношћу који је репрезентативна и у много чему обликујућа за самог митрополита Амфилохија. Ако га осмотримо у културолошкој перспективи, митрополит Амфи- лохије долази, дакле, као закономерни израз оних људи чије духовно и историјско кретање одсликава пресудне садржаје српске културе. Оно, истовремено, надилази њене националне особености и уклапа је у универзални хришћански свет и универзално хришћанско осећање православне традиције. Митрополит Амфилохије, у том смислу, представља резултан- ту једног дуготрајног културноисторијског кретања. У тој ре- зултанти можемо издвојити чињенице које припадају прош- лости, култури, традицији, симболичком и духовном свету, и чињенице које одређују човекову индивидуалност: као оно што је у човеку јединствено и непоновљиво, што обележава његову егзистенцију у потпуној неупоредивости.
Рођен 1938. године у Доњој Морачи, у Барама Радовића, митрополит Амфилохије је понео световно име Ристо. Ту је обележен један спој између поднебља, менталитета и схватања света које је понео својим раним васпитањем и нечега што је доспело у његову личност из дуготрајног образовања: на важним местима православног и уопште хришћанског света. Био је дечак за време грађанског, верског и националног рата као дела укупног светског рата у годинама 1941-1945. У крајевима Црне Горе рат је имао наглашен и суров вид. Треба, наиме, знати да је у Црној Гори борба између комунистичких и равногорских елемената била веома оштра, да је унутар комунистичке идеологије био врло снажан елемент обрачуна са класним непријатељем. То је у историјској науци описано под именом левих скретања. Била је то једна врста драстичног обрачуна са људима образованим, са људима имућним, са људима од традиције, који нису прихватали идеологију комунистичког покрета: и у њеном укупном погледу а ни у посебним приликама у којима је живео српски народ. Тај драматични братоубилачки сукоб који се одигравао на тлу Црне Горе трајно је обележио личност митрополита Амфилохија.

I was deeply saddened to hear of the death of Metropolitan Amfilohije whom I got to know during my visits to Montenegro and later in Bel- grade after the bombing. We became friends and he asked me to write the foreword to the English edition of his book “Chronicles of the Re- newed Crucifixion of Kosovo”. I was honoured to do so because the book was desperately needed to be read, not only by Serbs, but more import- antly, by non-Serbs who have been misled by the lies told by the NATO countries about what really took place after the NATO forces entered Kosovo. Metropolitan Amfilohije Radović was an outstanding man, a brilliant scholar, an eminent statesman, a fierce and courageous defend- er of his country and his Serbian Orthodox faith. As my tribute to this great man, I hope that this foreword to his book may give the reader an indication of his devotion to his faith and love of his native land.