09.
Вести

Мило Ломпар
Београд
Портрет митрополита Амфилохија

Сваки разговор о митрополиту Амфилохију природно се нас- тавља на размишљања о истакнутим личностима православне традиције у историји српске културе. Понешто у личности цетињског митрополита има своју претходницу у онима које можемо издвојити као пресудне личности целокупне српске културе. То су Свети Сава, архиепископ Данило II, патријарх Арсеније III Чарнојевић. Но, у XX веку можемо, такође, издво- јити двојицу изузетних личности наше православне традиције. То су Николај Велимировић, писац широког распона, од бо- гословских до књижевних дела, владика охридски и жички, потом проглашен за свеца, и Јустин Поповић: истакнути бо- гослов, који је живео готово као изгнаник у комунистичким деценијама, потом и он проглашен за свеца. Јустинов утицај учинио га је личношћу који је репрезентативна и у много чему обликујућа за самог митрополита Амфилохија. Ако га осмотримо у културолошкој перспективи, митрополит Амфи- лохије долази, дакле, као закономерни израз оних људи чије духовно и историјско кретање одсликава пресудне садржаје српске културе. Оно, истовремено, надилази њене националне особености и уклапа је у универзални хришћански свет и универзално хришћанско осећање православне традиције. Митрополит Амфилохије, у том смислу, представља резултан- ту једног дуготрајног културноисторијског кретања. У тој ре- зултанти можемо издвојити чињенице које припадају прош- лости, култури, традицији, симболичком и духовном свету, и чињенице које одређују човекову индивидуалност: као оно што је у човеку јединствено и непоновљиво, што обележава његову егзистенцију у потпуној неупоредивости.
Рођен 1938. године у Доњој Морачи, у Барама Радовића, митрополит Амфилохије је понео световно име Ристо. Ту је обележен један спој између поднебља, менталитета и схватања света које је понео својим раним васпитањем и нечега што је доспело у његову личност из дуготрајног образовања: на важним местима православног и уопште хришћанског света. Био је дечак за време грађанског, верског и националног рата као дела укупног светског рата у годинама 1941-1945. У крајевима Црне Горе рат је имао наглашен и суров вид. Треба, наиме, знати да је у Црној Гори борба између комунистичких и равногорских елемената била веома оштра, да је унутар комунистичке идеологије био врло снажан елемент обрачуна са класним непријатељем. То је у историјској науци описано под именом левих скретања. Била је то једна врста драстичног обрачуна са људима образованим, са људима имућним, са људима од традиције, који нису прихватали идеологију комунистичког покрета: и у њеном укупном погледу а ни у посебним приликама у којима је живео српски народ. Тај драматични братоубилачки сукоб који се одигравао на тлу Црне Горе трајно је обележио личност митрополита Амфилохија.
И у својим позним годинама он се тога сећао: и у својим неслужбеним и пријатељским разговорима он је то помињао. Он је, дакле, драму братоубиства – како ју је доживљавао и именовао – увек сматрао почетном тачком у разумевању времена у ком је живео: и у исто време почетном тачком сопственог хришћанског позива који тежи да ту рану зацели. Али, и то је кључно и за његову личност, он није пристајао да се рана зацели неким вештачким и симулираним облицима понашања, него као плод људског споразума који почива на истини. То је било драматично опредељење у нас: и остало до дана данашњег. То би могао бити историјско-психолошки оквир разумевања његовог дечаштва у грубом и суровом идеолошком пејзажу.
Ту свакако спадају садржаји комунистичког обрачуна са црквом. Никада не треба заборавити да је најжешћи обрачун са Православном црквом изведен у Црној Гори. Тако је митро- полит Црногорско-приморски Јоаникије Липовац убијен од стране комуниста у Аранђеловцу без икаквог суђења и без икаквог доказивања кривице. Тако су десетине свештеника у Црној Гори побијене. Та чињеница је условила врло тежак положај Православне цркве у Црној Гори: у дугим деценијама комунистичке диктатуре. Сви ти поступци имали су облике револуционарног терора. Јер, комунистичка идеологија је терор практиковала на начин који није уопште подлегао никаквим правним процедурама. Тако су, ушавши на Цетиње у јесен 1944. године, комунисти без икаквог разлога и без икакве кривице стрељали 28 грађана Цетиња. Био је то грађански свет, чиновника и правника, укључивши и жене: међу њима је било професора у Цетињској гимназији, па су тако убијена два брата Зорића, професор руског језика и професор српског језика. Та чињеница показује карактер одмазде над “класним непријатељем”. То се јако одразило у мишљењу, у понашању, и у схватању митрополита Амфилохија. Та слика света ће имати доста значаја у укупном деловању митрополита Амфилохија. Не може бити случајно да је управо он – преко пола века касније – одслужио опело за ове невино побијене људе.
Он је такође понео једно веома снажно осећање српске патријархалне културе: оно је било присутно код њега кроз читав његов живот. И у позним својим годинама знао је да уз гусле пева народне песме, да се у пригодним приликама служи народним пословицама, али не као наученим деловима свог образовања, него превасходно као једном врстом свог осећања света: било је ту нечег што је дубоко срасло са средином и тлом из ког је изникла та мисао, тај покрет и то схватање света. Увек је у њему живео известан патријархализам и извесна епичност српске културе.
Битна чињеница његове сложене и слојевите личности јесте околност да се школовао у манастиру Морачи. То је било доста важно зато што се тако обликовао други слој у његовој личности. Јер, био је то рани сусрет не само са патријархалном и епском традицијом него у исто време и сусрет са хришћанском традицијом, која је имала у његовоме крају и у његовоме свету изразито српски историјски оквир. Оличавао ју је ве- личанствени манастир Морача са својом дугом историјом и са својим значајем у култури тог краја и у српској култури уопште. Седиште многих договора и агенс многих историјских акција, попут херцеговачког устанка с краја XVI и почетка XVII века, манастир Морача имао је једну изразиту историјску димензију. У њој се препознавала веза са патријархалном хероиком, као и са немањићком традицијом. Несумњиво задужбина Немањића, овај манастир је обележавао трајно присуство српске средњо- вековне државе, које је испунило и дане у којима је, као дечак, митрополит Амфилохије посматрао свет око себе.
Но, он се ту срео и са универзалним садржајем хришћанства: гавран који храни пророка Илију, величанствена фреска мо- рачких сликара, носио је једну поруку која је надилазила оквире простора и времена, која је усмеравала човекову личност у правцу библијских садржаја и наговештавала метафизички смисао Христове поруке. Сусрет патријархалног слоја његове личности, његове епичности, познавања народне поезије, осећања за на- родне јунаке, за народну традицију, за витализам народне борбе, са хришћанским осећањем универзалности у човековој патњи и страдању, у снази обећања и васкрснућу, обележили су личност митрополита Амфилохија. Тако је његова личност обликована у садејству основних сила српске културе у њеном ходу кроз векове. Јер, у српској култури су те две традиције имале фор- мативни карактер и створиле историјске, симболичке и умет- ничке садржаје који су је учинили препознатљивом унутар културне мапе балканских народа. У универзалном доживљају света средишње место је увек заузимала фигура Христа, која је и иначе у много чему представљала центар митрополитових богословских размишљања.
Трећи слој у његовој личности испунили су разнооблични садржаји света. У сивој стварности и свакодневици комунис- тичког доба издвајала су се два обавезујућа налога: обрачун са руским присуством у колективној свести и програмско од- вајање Црногораца од Срба. Били су то антитрадицијски и антихришћански чинови програмираног насиља. Треба знати да је процентуално на Голом отоку било највише људи који су били Црногорци, док је у апсолутном смислу на Голом отоку највише било Срба. Раздвојени као нације, они су својим заточеништвом и нехотично отискивали вековима потврђену припадност истој – патријархалној и хришћанској – српској традицији. То насиље је било последица комунистичке идеологије: било је прокламовано, пропагирано и слављено са становишта власти.
Оно је у много чему утиснуло печат свакодневице као на- сиља у осећајни и мисаони регистар митрополитове личности. Обрачун са руским осећањем света, које је у Црној Гори било вековима кључно осећање за живот човека, и обрачун са српском традицијом, која је била једина традиција у којој се човек тог света препознавао, условиле су дубоко и снажно политичко опредељење митрополита Амфилохија као антикомунистичко. Он је, дакле, одбијао комунизам као свет насиља; и као историјску формацију која је супротна осећању слободе и идеји личности; и као идеологију негирања националне традиције; и као свет братоубиства. У најдубљем слоју, одбијање комунистичкога на- сиља било је засновано у име хришћанског поимања слободе: у чијем је средишту Христос.
У његовој личности су се таложили различити садржаји и искуства, што је имало одјека у целокупној његовој делатности. Он се школовао на Православном богословском факултету у Београду и истовремено је учио класичну филологију на Београдском универзитету. Као београдски ђак одликовао се великом продорношћу своје мисли, радозналошћу својих ин- тересовања и потоњим студијским боравцима на различитим странама света и у различитим академским срединама. То га је учинило и грађанином света. Тако је неколико слојева његове личности надсвођено светским садржајем људског искуства: други људи, други обичаји, друкчија знања, добили су своје место у његовом поимању ствари, подаривши му осећање чо- векове универзалности: у свету у коме је земља тврда а небо високо. Није, отуд, било случајно што је у високим годинама имао енергије да оснива православне епархије у Аргентини: за грађанина васељене, било је то као да је одшетао до неког села крај Цетиња.
У Атини је боравио низ година: докториравши са тезом о Светој Тројици код Григорија Паламе. Посветио је своју паж- њу, дакле, једној великој мисли средњег века, са нарочитим усредсређивањем на садржаје исихазма, који је у нашој тради- цији дао изванредна уметничка дела, прожета посебним осећањем света, у коме су замашну улогу играла схватања метафизичког историзма и есхатолошке перспективе. У Паризу је био предавач на руском институту Сергија Радоњешког: има једна фотографија из тих дана на којој – са Матијом Бећковићем – стоји крај споменика непознатом српском војнику из Првог светског рата. У Риму је, пак, боравио вођен научним инте- ресовањем, сусревши се са садржајима који су надилазили оквире његове традиције, јер су припадали не само другим хришћанским учењима него и другим животним искуствима.
Упознао се – у политичком смислу – и са грчким и са руским православним схватањима и праксом, упознао се и са моћним светом католицизма: упознао је из близине светове који су – позитивно и негативно – одређивали и процењивали историјску судбину његовог народа и обогаћивали садржаје његове лич- ности. Све је то стварало унутрашњу динамику његове личности. Она је почињала добијати спољни вид у осамдесетим годинама XX века. Тада се у њему, потврђеном као интелектуална и духовна вредност, све више почео испољавати човек делања и дејства. Вративши се на Православни богословски факултет у Београду као предавач, он је у два периода био и декан. Оно практично и делатно у православној традицији почело је склад- но употпуњавати оно духовно и учено: у тој двострукости, у способности да твори, да примером васпитава, да сведочи своја уверења, он је ступио на стазу великих личности наше православне традиције.
У зрелим годинама, као човек који има око четрдесет година, ступио је видно на културну и политичку позорницу нашег народа. Његову појаву није било тешко уочити. Многе зажарене очи пратиле су – на београдским јавним трибинама – разговоре о уметничким делима, политичким схватањима и личности једног од највећих светских писаца ‒ Фјодора Михаиловича Достојевског. Он је већ био велика тема српске православне мисли: посебан печат тој теми дао је Јустин Поповић. Но, у осам- десетим годинама XX века у нас су још увек биле преовлађујуће студије из књижевнох подручја, па су формирана читава по- колења проучавалаца који су посматрали дело Достојевског из књижевноисторијске или књижевнотеоријске перспективе.
У другој половини седамдесетих година, заслугом великог професора опште књижевности, филозофа Николе Милошеви- ћа, почела су се у нас појављивати дела руских религијских фи- лозофа. Пошто је њихова мисао била негативно означена у ре- гистрима владајуће комунистичке идеологије, чинило се да је најбољи пут да се она учини присутном – пут њеног присуства у разговорима о уметничким делима. Тако се мимикријски отварао један непознат мисаони и емотивни свет у нашој јав- ности. Уметничка дела Достојевског била су шифра кроз коју је проговарао дубоки и слојевити свет руских религијских ми- слилаца. Тако су се појавила дела Лава Шестова: “Достојевски и Ниче”, односно “Добро у учењу грофа Толстоја и Ничеа”. Или дело Николаја Берђајева “Миросозерцание Достојевского”, које је преведено под два наслова: “Дух Достојевскога”, односно “Поглед на свет Ф. М. Достојевског”.
Та дела су изазвала живу пажњу у београдској културној јавности. Многи људи су долазили да слушају разговоре о пи- тањима која су у овим делима тематизована, да говоре о својим утисцима, да проширују круг тема везаних за драматичну судбину великог руског писца, за његово заточеништво, за његово политичке ставове. Разговори су се одвијали у препуним салама Коларчевог народног универзитета, одржавали су се у Конаку књегиње Љубице или у Удружењу књижевника Србије. Број посетилаца је битно надмашивао број људи који су могли седети у дворани. У тим разговорима се често са уметничких особина ликова романа Достојевског прелазило на политичка схватања, идеолошке одјеке, смисао политичких, идеолошких, мисаоних, религијских схватања и упозорења великог руског писца.
Тада се могао видети један монах, висок, јаке мушке грађе и продорних црних очију, како се из публике јавља за реч, да постави питање: то питање обично је било образлагано једним уверљивим, аргументованим и подстицајним размишљањима везаним за Достојевског. Био је то монах Амфилохије Радовић, кога су тада многи студенти књижевности, историје, права по први пут у животу видели. Студенти богословских наука, који су га знали као свог професора, овде су га упознавали у једној другој димензији. Он је – пред очима љубопитљивих слушалаца – изнова обнављао религијске садржаје и импликације умет- ничког искуства Достојевског: а на тај начин уопште религијско осећање света које је у тврдим идеолошким оковима комунизма и снажним материјалистичким граничницима западног (аме- ричког) утицаја у нас – још увек било проказано.
Велика и непролазна је заслуга Николе Милошевића, ве- лике интелектуалне фигуре тог времена и српске културе уопште, што је убрзо Амфилохије Радовић постао човек који не говори из публике него говори са предавачке катедре на јавној позорници. Њих двојица су водили далекосежне и оштре полемичке разговоре: нису то били само разговори двојице упућених и надахнутих људи него и разговори заступника две различите мисаоне перспективе. Наглашено атеистичку интерпретацију дела руског писца, са разуђеном и суптилном књижевнотеоријском аргументацијом, заступао је Никола Милошевић: он је наглашавао негативно-подземне моменте у мисли Лава Шестова. Религијску традицију, са нарочитим освртима на православно учење, заступао је митрополит Амфилохије: нарочито је осветљавао неке од ставова Соловјова, Лоског и Берђајева.
Били су то интелектуални двобоји најплеменитијег реда, ношени међусобним симпатијама упркос видним разликама, у којима су се пред очима слушалаца појављивали дијалози из романа Достојевског, оживљавале поједине сцене, тумачени њихови наговештаји, раздвајало уметничко од религијског: и враћало религијско уметничком. Један такав разговор, дуг и занимљив, сачуван, снимљен и одштампан, може се наћи у митрополитовим сабраним делима која су објављена у 36 књига.
Као далеки ехо њихових интелектуалних сусрета, у хладан зимски дан, у којем ни зубато сунце није могло ништа да загреје, појавила се фигура митрополита црногорско-приморског на приватној сахрани Николе Милошевића: њему није било тешко да дође из Подгорице и да по фебруарском дану 2008. године одржи опело свом давнашњем сабеседнику, да својом речи испрати са земаљске позорнице некога ко је својом вредношћу давао вредност животима толиких поколења. Још једном се по- казала истинитом Шопенхауерова реч: да би знао да неко вреди, човек и сам мора вредети.
У годинама комунистичке декаденције и све уочљивијих на- пуклина једног света који се рушио, премда је на површини изгледало да се то никада не може догодити, ступио је митро- полит Амфилохије на јавну позорницу нашег живота. Тада је у часопису Богословље, 1981. године, објавио важну студију “Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића.” У процени њеног садржаја ваља нагласити шта је изазвало њену ангажованост. Она била подстакнута једном реченицом Добрице Ћосића, који је тада био веома утицајан човек унутар наше интелектуалне и културне заједнице, о томе да Доситејево дело треба да буде полазна тачка у новом заснивању српске културне позиције. То је била алузија на комунизам. Њен правац значења бисмо могли овако реконструисати: када комунистичку идеологију уклонимо из обавезујућег садржаја јавног мишљења треба да заснивамо српски културни идентитет на духу просвећености Доситеја Обрадовића.
У полемичком одговору на овакво становиште, тадашњи јеромонах Амфилохије је написао врло детаљну и опширну студију о делу Доситеја Обрадовића. Он је изложио дело нашег великог просветитеља критици из религијске перспективе: у њој је обухватио слабости Доситејевог мишљења о моштима, о светачком односу према животу, о моралном карактеру чо- века. Студија је ставила јак критички нагласак на укупни са- држај идеја просвећености. У темпераментном оспоравању вла- дајућих модернистичких, атеистичких и, у сваком случају, се- куларистичких садржаја основни тон у студији био је врло критички и врло оштар. Отуд је долазила њена основна теза да не треба српски културни идентитет заснивати на делу До- ситејевом него на делу Светога Саве. То је значило да српска култура не постоји од модерне епохе него од средњовековних времена: дело Светога Саве представља њену почетну и фор- мативну тачку.
Ова основна теза је била исправна и тачна, јер је Свети Сава најрепрезентативнија личност српске културе. Занимљиво је да на рубовима текста ове велике студије има довољно зна- кова који указују на то да је митрополит Амфилохије осетио сложеност и дубину Доситејевог лика. Они сведоче да он није писао погромашки текст него да је писао критички текст. Као личност коју је протвставио Доситеју, у тексту ове студије налази се Његош: са својим познатим негативним мишљењем о Доситеју. Тако је и тема уметничког и политичког значаја дела класичног српског песника постала део митрополитових размишљања у распону од општих до појединачних питања, да временом постане читава књига. У његовим тадашњим списима ‒ у раним осамдесетим годинама XX века – могла су се пронаћи и богословска дела, попут књиге посвећене петокњижју Мој- сијевом, штампане у приватном издању, у Земуну. Тако је он на јавној позорници постао препознатљив као православни интелектуалац првога реда.
У часу када је постао епископ банатски, снажно је ступио у поље јавне и црквене пажње. Јер, заузео је епископску катедру на којој су у прошлости седели људи устаничког замаха и трагичне судбине: попут вршачког владике Теодора, који је водио устанак против Турака 1594. године и, по пропасти устанка, био жив одран. Митрополит Амфилохије је тада кренуо путем велике личности наше православне традиције у XX веку – Николаја Велимировића, који је био епископ жички и епископ охридски. Није остао у подручју свога непосредног учитеља Јустина По- повића, осамљеног монаха и манастирског самотника, чије су књиге и дух зрачили на далеко. У остварењу практичног и делотворног хришћанског наука, у одзиву на знакове времена, митрополит Амфилохије је кренуо путем који подразумева снагу и обавезе установа, да временом и сам постане – установа у очима нашег и иностраног православног света. За тај пут му је катедра вршачког владике била само припрема, јер је прави свој позив добио у часу када је постављен за митрополита црногорско-приморског. Он сам је ту титулу изговарао у њеним давнашњим значењима: архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендериски, егзарх трона пећкога. У њеном пуном називу је видео одсјаје давне прошлости, позив на хришћанско делање у садашњости и значај који је непроцењив у цркви коју је створио Свети Сава. Преузео је једну од најстаријих и најважнијих митрополија Српске пра- вославне цркве у тешком тренутку: “Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.” (Матеј, XIII, 15) Дотадашњи митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић већ је био у дубоким годинама и његова достојанствена појава могла се видети још само у дворишту Цетињског манастира.
У Црној Гори је Српска православна црква била сведена на чињеницу споредног реда. Кад би обнављале манастире, комунистичке власти обнављале су их као културне а не као религијске установе. Цетињска богословија није радила, број свештеника је био мали. Тада је митрополит Амфилохије почео један изворни мисионарски посао у неповољним условима, без обзира што је комунистички систем показивао знаке великог замора. Услови су били неповољни јер су људи и прилике у којима се делује увек формирани у дуготрајним претходним временима: били су устрашени и пуни неповерења према цркви, јер су били везани за положаје, посао и утицај који им је власт увек могла понудити или ускратити. Тих година се могло видети, на пример, у близини Цетињског манастира, на стакленим зи- довима музеја који је доносио рељеф Црне Горе, исписано круп- ним словима: “Амфилохије тебе поздрав из Баната”. Било је то 1991. године.
Ту се раскрио – као оно што ће према њему увек постојати – један агресиван непријатељски тон оних којима никаква идеја обнове српске и православне традиције у Црној Гори није била на срцу, већ су јој били дубоко противни. Они су, дакле, осећали да долазак овог митрополита, образованог, ученог, али одлучног и везаног за тле и менталитет Црне Горе може бити препрека њиховом настојању да се та земља дефинитивно одреди у анти- српском правцу: како је пуних пола века обликована. Управо је ту митрополит Амфилохије почео корачати стазом којом су ишли његови претходници, као истакнути православни људи у нашој традицији: и Свети Сава, и Данило II, и Арсеније III
Чарнојевић. “А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира.” (Матеј, IX, 36) Но, није то била само стаза духовна, ни само мисионарска, ни само хришћанска, ни само национална, него – поврх свега тога – и стаза политичка: стаза вијугава, у много чему склиска, препуњена погодбама и преварама, која га је одвела у различите сукоба и развила различите облике неповерења према њему.
Рат који се развио на тлу титоистичке Југославије, као довршење титоистичког наслеђа у његовим наказним плодо- вима, имао је елементе грађанског, међунационалног и међу- религијског сукоба. Он је условио да митрополит Амфилохије добије своје непријатеље са разних страна. Вођен својим снаж- ним антикомунистичким импулсом, био је противник режима у Београду, који је представљао Слободан Милошевић: човек несумњиво прихваћен од највећег броја људи. У часу када је говорио испред велике масе демонстраната 1992. године, у време када је био Видовдански протест, митрополит Амфилохије је говорио у корист једног демократског уређења и понашања власти. То му је донело нетрпељивост оних који су – вођени дугогодишњим навикама у послушништву власти, вођени комунистичким представама у свести, вођени искреним родо- љубљем – били за тадашњег председника Србије. Но, није га омилило у очима заступника опозиционог понашања, чији се демократски капацитет – показале су то потоње године – исцрпљивао у продужетку комунистичких засада у глобали- стичком правцу. Јер, они су демократска схватања претворили у апологију западних (америчких) интереса. Како се митрополит Амфилохије залагао и за права српског народа, за његову традицију и хришћанску физиономију, за светосавско наслеђе, то му је донело непријатеље са оног политичког спектра који је био обликован западном (америчком) политичком пропагандом.
Био је против одвајања Србије и Црне Горе, али је у исто време био човек који је стрепео од могућег братоубилачког сукоба у Црној Гори. У тој опрезности можемо потражити рефлекс ње- говог детињства. Био је изложен различитим осудама због свог промењеног односа према Слободану Милошевићу, кога је по- сетио у београдском затвору. Бесправно и срамотно изручење Милошевића пропратио је чувеном изјавом да они који су то учинили исписали су себе из историје. У говору над одром убијеног премијера Зорана Ђинђића изрекао је Христову реч о мачу од ког страда онај ко за њим посегне: са јасном алузијом на извршиоце овог политичког убиства. То су пропагандно кри- вотворили, јер им се није допала његова политичка оцена да је премијер обреновићевски пружио руку западним (америчким) чиниоцима. Да би засенчили оно што је у тој оцени тачно, про- пагандно су му приписали оно што није рекао.
Тако се митрополит Амфилохије свагда кретао између не- задовољства које је будио код разносмерних представника на- ших политичких оријентација. Он није оклевао да призна када би у политици погрешио, јер је био спреман да се коригује кад би га догађаји оповргли. И он је више пута наглашавао да га је његов претходни живот понегде учинио недовољно опрезним у процењивању свих прилика. То је чињеница коју и овом при- ликом треба утврдити, јер она ништа не смета његовом лику, већ му даје једно својство унутрашњег зрења: какво постоји код сваке слојевите и значајне личности.
Имао је, такође, особину да све увреде које су хрпимице па- дале на њега – а било је најпростачкијих увреда – све повреде његове личности, учини небитним. Њега никада нисте могли сажаљевати због увреда које су му нанесене. Човеку је могло бити жао због времена и прилика који такву врсту понашања дозвољавају, али он сам је деловао као човек спреман да узврати: и у много чему је узвраћао. Није, дакле, устукнуо и тиме је показао снагу и карактер, као и верност поднебљу и менталитету из којег је поникао: али, и то је пресудно, био је спреман да опрости – и, сведоче његови бројни ђаци, није злопамтио. Јер, он је толико пута говорио, толико пута деловао, толико показао живог акти- визма, да га је све то учинило богословски надахнутим човеком који није то само у речи него и у дејству и на делу.
Оно где се никад није мењао представљао је непрекидни рад у црквама, у манастирима, у општој културној и православној традицији. Обновио је рад Цетињске богословије, обновио је рад толиких православних установа, неуморно је веровао у снагу културе и упорног понављања културног позива народу и људима. У исто време, обновио је бројне цркве у Црној Гори, практично створио бројно свештенство, сазидао два велелепна храма, у Подгорици и Бару, учинио је толико тога за конкретне људе, у конкретним случајевима, за помоћ коју су они добијали на различите начине. Деловао је, дакле, позивајући се и на оног Христа чија је реч да није царство његово од овога света, јер је митрополит стално говорио о царству небеском, али је у исто време деловао и у духу Христа који је у Кани Галилејској нахранио гладне и напојио жедне. У свом раду је, дакле, спојио две димензије Христа: сасвим онако како су се оне појављивале у Браћи Карамазовима. Сав његов рад – видљив и невидљив – појавио се пред његовим очима у бесмртним и величанственим призорима народних литија у одбрану светосавске цркве у Црној Гори: “Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Матеј, VII, 6) У народним литијама је црква изнова показала сведочење и снагу жртве и своју снагу борца: у 2020. години.
Његово духовно дело оличавају његова сабрана дела у 36 томова, која су свечано представљена у Храму Светога Саве у Београду 2019. године, и чија тематика представља сву разно- обличност његове личности. У њима је расправљано о строго богословским садржајима, о културолошким облицима хриш- ћанских традиција, о садржајима везаним за опште, практично, свештеничко, васпитно поучавање, о делотворној љубави у ос- новама православног духа, о хришћанском васпитању младих људи, о књижевним појавама, делима и личностима. Ту се на- лазе и његови књижевни радови. Његово практично дело пред- ставља повратак хришћанске православне традиције и српске националне традиције у Црну Гору, као и формирање живе цркве коју оличава живи верујући народ: “Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија” (Матеј, IV, 16).
Ако бисмо прегли да у једној реченици дамо укупан суд о духу који је надахњивао митрополитов живот, могли бисмо посегнути за Христовом речи: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.” (Матеј, X, 34) Ове речи су увек узбуђивале људску машту, по- себно због оштре антитезе коју обликују. Премда често зло- употребљаване код ратоборних секулариста, тумачене као до- датни разлог против хришћанства, ове речи истински спајају сведочанство жртве са сведочанством борбе. Утолико је његов долазак више него одсутност борбе коју људи називају речју мир. Јер, његова реч подразумева обновљени однос са Богом. У обнови тог односа настаје разграничење међу људима поводом личног одазива Христовом учењу. То разграничење – а не војни сукоб – подразумева реч мач. Разделница међу људима увек је везана за њихов обновљени однос према Богу. Дубока Христова интуиција је одјекивала личношћу митрополита Амфилохија: колики год да су били немири времена и века у којима је деловао, толико је унутрашњи мир његове личности временом постајао мир људи које је кроз обновљени однос према Богу увео у сасвим особено осећање живота.

Предавање одржано 31. октобра 2020. године, у оквиру Српског православног института за веру и културу, који организују Саборни храм Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и издавачка кућа Catena mundi.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021