”Прстенци” и ”прстењаци” Светислава Басаре

Одавно записујем фразу на маргинама Басарине прозе: ”Басара се зевзечи”. Записивао сам то и на страницама романа Срце Земље све до пред крај књиге док ме није ”јефтино купио” сценом пијане Американке из хуманитарне организације која открива да су све хуманитарне организације или шпијунске или ”тајна друштва хомосексуалаца”, а мировне мисије ”последња етапа у планирању грађанских ратова и прва у припреми нових”. Тада сам преокренуо ону фразу коју сам почесто записивао и на маргинама страница овог романа у њену супротност: ”Басара се не зевзечи” и написао релативно позитивну критику. На жалост, нећу то моћи учинити у приказу његове сатиричне драме Нова Страдија.
Од прве странице, са списком лица у драми, ова књига почиње мањкавостима. За главног јунака, поред Вође, узима потомка славног сатиричара Радоја Домановића, са краја 19. века, који живи у Енглеској и долази у Страдију почетком 21. века да пише књигу о земљи својих предака којом ће разбити лажи негативне пропаганде на Западу. Овим ликом он се индиректно позива на Домановића и његову сатиричну прозу, а уредник његове књиге га директно повезује са Домановићем. Обе тврдње омашују. Домановић је био самосталан, индивидуалан опозиционар, интелектуално поштен писац, који се у својим сатиричним приповеткама обрачунавао са актуелном влашћу времена у коме живи, а Басара, са позиције амбасадора партије на власти, партијски се обрачунава са бившом влашћу коју је, са својим партијским друговима, срушио и Вођу Страдије стрпао у затвор у коме је и умро. Друга траљавост самог почетка ове драме јесте што међу списком лица нема ”Хакије, са црвеним фесом”, а у драми се често појављује са ”хакијом” (ракијом), без које Вођа не иде ни у Патријаршију ни у Академију наука.
Домановићева проза је аутентична, језгровита, драматуршки чврста, динамична и добро мотивисана, а Басарина драма је развучена на преко сто страна, тенденциозна, политикантска, партијски мотивисана, са натегнутим драматуршким решењима и наивном, каламбурастом игром речима и бруталним псовкама и поступцима. Тенденциозна је и интелектуално непоштена јер се аутор, са позиције актуелне власти, чији је амбасадор, обрачунава са представницима бивше власти, из времена ”црвене куге”, а о вођама своје власти, у актуелном времену ”жуте куге”, не казује ни речи. У Новој Страдији се исмева бивши вођа, његова жена, кћерке, његови министри, жандари, слушкиње; патријарх, Црква и страдијски Бог и његова кћерка; академици, њихов Меморандум …
Нарочито се Басара окомио на Академију наука и уметности Страдије и на Српску православну цркву. Академијино Начертаније Меморандум је извор свих зала у Новој Страдији и, по Басари, крив је за све што се догодило у Страдији у послењој деценији 20. века. У том каламбурастом пасквилу лако се препознају и скоро упокојени и још живи академици, упокојени патријарх, још живи писац-бог, бивши страни амбасадори, цариник... У карикатуралну Вођину резиденцију упадају и Хрвати и Шиптари, а о америчким и европским ”бомбицама са осиромашеним уранијумом” ни речи.
Вођа и Врховни бискуп су чак укинули и ”класичног Бога”, а поставили аутентичног Бога Страдије који живи у Академији наука и уметности, коју Басара назива “АНУС” и објашњава како то није чмар. У том страдијском Богу није тешко препознати истакнутог српског академика писца. Ни његову кћерку Басара не оставља на миру, него јој прецизно пребројава разводе.
Полиција и Црква су сродне институције аутору Нове Страдије јер, по њему, обе исповедају, односно ислеђују, па једна другој могу пуно помоћи.
Врховни Бискуп СПЦ Харалампије (читај: бивши и почивши српски патријарх, са православним монашким именом, а са католичким нижим звањем!) не само да је обесвећен, него је кочијашки попљуван у Новој Страдији: ”џимрија је и атеиста”, љуби руку Вођи, ”удара прстенац сестрама”, страсно броји новце и игра ЛОТО. Није поштеђено ни Коло српских сестара, нити било која жена која се појављује у Басариној Новој Страдији. Нема ни једне којој Вођа, Врховни Бискуп, министар и академици или жандар нису ”ударили прстенац” или ”прстењак” (спреда или отпозади), па предлажемо српским позоришним ансамблима који с поносом изводе ово Басарино сочињеније као позоришни комад (и у матици и у расејању) да га преименују у Басарини прстенци и прстењаци.
Од световних битија у Басариној страдији највише је пострадао српски језик и писмо. Језик је толико сиромашан, потуђен, вулгаран и простачки да је пристојном човеку мука док чита ово штиво. А ћирилично писмо и савршенство његових 30 слова су рефрен спрдања писца Нове Страдије који своју квази-сатиру штампа југословенском латиницом. Слично је и са пословичним српским фразама поноса о ”златним кашикама и виљушкама на Немањића двору” и о Душану Силном кога новострадијски писац исмева као Тушана Моћног.