Редакција
Љиљана Браловић
Србија
Ово није молитва, ово је крик!
Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник, а сутра ће можда у другом.
Прођите понекад Србијом, ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве и људи претворени у мермерно спомење.
Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке што у хладу необране шљиве празна се њише, можда вас заболи трулеж којим угашено огњиште мирише.
Ви што носите по мери скројено одело,молим вас, учините нешто за умируће село и мотику што под стрехом труне, и вас су грејали пуловери плетени мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве, храниле вас испуцале руке црним хлебом са неплодне њиве!
Ово није обична прича! Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.
Јуче је у једном селу умро последњи становник, на бесповратни пут су га испратили мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце као откинуте мирисне ладолеже, и ви сте убрани са неке вреже, из врта шареноликог неког села, у коме су, можда, одзвонила звона последњег опела.
Коментари