Мирко Палфи
Брамптон, Канада
Губитак или добитак Србије одласком хиљада младих или повратком “писца бестселера”

Као припадник српске културне заједнице у Торонту, осећам потребу и жељу да се огласим поводом писма/ интервјуа који је господин Небојша Милосављевић дао за “Политику”. Немарно би било с моје стране не поменути и ово,а  поготово ако долази  од ”писца бестселера” – прочитао сам и његово задње издање, врхунац каријере -  ”Свети Никола у Торонту’”, како бих имао потпуну слику. Одмах да нагласим, овим писмом не покушавам да браним , још мање да оправдавам  цркву или људе који су укључени у њено битисање. Нити имам кредибилитета, нити сам довољно религиозно уздигнут/образован за тако нешто. Бити велики или мали православац, велики Србин или не, и поштовати обичаје Славе, онако како приличи или не, ствар је морала и стања свести  тог верника/неверника. Бити религиозан или не, из којих разлога ићи у цркву или не, и у коликој мери ходити црквеним путевима, тема је о којој треба да се дискутује само  са собом лично.  Никакву Славу не славим јер сам одрастао у породици где се ништа није славило нити поштовало.У цркву, углавном идем када су литургије и остала служења завршена, када преовлада потпуна тишина, како би свака моја мисао имала одјека.  Упалити свећу, седети сам и сабирати утиске, молити се, поклонити се Богу, отворити своју душу просту и упијати  све оно што ме окружује  у цркви , ствари су које мене тамо привлаче .

 За Господина Небојшу Милосављевића сам први пут сазнао преко Ванкуверског месечног листа “Кишобран”.Био сам претплатник тих наших новина и, да будем искрен, увек сам прво отварао и читао страницу са његовим врцкавим , изазовним текстовима. Ако се добро сећам, чак сам и Редакцији проследио свој кратак коментар  изневши импресивне утиске поводом његових текстова. Врло духовито, али стилом ниско тиражне репортаже, кроз своја искуства, описивао је живот у Канади, наше људе,и све што иде и не иде уз њих.

Оно што не могу да разумем, што не могу да опростим његовој маленкости, господину Милосављевићу, јесте што у свом роману ”Свети Никола у Торонту” сврстава, махом све имигранте српског порекла у исти кош. Кроз одређени број људи, са којима се он свесно уплео и окружио , тумарајући по Торонту, креирао је генералну слику о српским имигрантима у Торонту, самим тим и у Канади. Напомињем, свесно се уплео међу њих, јер га нико силом није приморао да се окружује таквим људима, самозваном елитом. Свако од нас има право и слободу на избор људи са којима ће делити свакодневицу, разменити мишљења, продискутовати неке теме уз кафу, чашицу или две…  Да има истине у томе како Милосављевић види и описује неке наше људе, њихов начин размишљања и њихове животне заблуде, таворећи овде у Торонту, у то не сумњам. То и јесте делимично исправна слика о имигрантима елитног калибра, али је свакако искривљена слика о већинском остатку имиграната српског порекла који себе не сматрају самозваном елитом и који се не ките таквим кичастим перјем. Себе  и свој живот овде у Канади градим већ двадесет година, и  имао сам прилике да видим и сагледам, међу осталима, и неке наше људе ниских и сумњивих моралних вредности, искомплексираних и балкански отесаних, али сам, за разлику од господина Милосављевића,одлучио да своје време и пажњу посветим људима од достојанства, скромним људима који зраче и одишу духом, културом и персоналним  квалитетима.

Да се вратимо на интервју, поред осталог, господин Милосављевић је у ”Политици” навео, да га не цитирам од речи до речи, да  велики одлив мозгова,   и осталих образованих младих људи, који је наступио 90-тих година није изазвао никакве последице, напротив … И да су ти исти  млади људи у дубокој заблуди ако сматрају да је Србија тим  егзодусом изгубила много. Још даље он наводи,да су ти млади људи отишли јер нису имали храбрости да се боре за бољи живот у Србији, тј.нису били ”шмекери” …  или тако нешто слично томе. Прочитао сам и  прве две књиге које је г. Милосављевић објавио за живота у Торонту – “Ух Канада”  и “Чиоде”. Да се подсетимо, у ”Чиодама” је, између осталог, са сетом писао о својим другарима из младалачког, београдског живота, а који су по свету разбацани и са којима је уговарао сусрет у Београду, након много година имигрантског живота. Значи, по његовој студији о шмекерима, очито је да ни један од тих његових другара није био  ”шмекер” у задовољавајућој мери јер је напустио отаџбину у потрази за својим животним благом. Исто као што је своју земљу напустио и дотични Милосављевић ,око двадесетак година уназад, у потрази за...?

Живот није лак и једноставан, поготово имигрантски. Што каже Балашевић: ”Уз живот се не прилаже упутство за употребу и свако то одрађује на свој начин”. Не поистовећујем се ни са каквом прославом Светог Николе у Торонту, коју је Милосављевић описивао у свом роману, непознајем довољно такву тему а ни актере његове приче, тако да се ограђујем,  али и не оправдавам те имигранте српског порекла о којима је он писао у својој опроштајној посвети из Торонта. Исто тако, никога не осуђујем. Време увек учини своје и постави све и свакога на своје место. Ко сам ја да некога осуђујем и одакле ми то право? Ко је неки Милосављевић, самозвани ”писац бестселера”, да некога осуђује и прозива!? Шта се тиме постиже? Ко губи, ко добија? Обрачунавајући се, у глобалу, са својим народом у расејању, преко страница свог (најмање) литерарног издања и одашиљући тупим стрелицама поруге, само се потхрањује сујета дотичног, и ништа више. Свакако је да то не спада у врлине и одлике великих људи. Сваки млади живот има предодређену улогу у свом друштву, малу или велику, потпуно је небитно, али је саставни део мозаика једне нације. У нормалном друштвеном уређењу довољан је одлазак и само мале неколицине младих живота да се наруши и заувек промени тај мозаик. Одлазак великог броја младих људи неминовно оставља ожиљак и на много веће нације него што је српска.  Господин Милосављевић није видео себе и свој живот у Србији пре двадесетак година, није успео да пронађе себе и свој живот ни овде у Канади, да би, након две деценије протраћеног имигрантског живота, поново окушао срећу у новој Србији. Да нико није незаменљив,  то ми сви овде у Торонту, укључујући и Милосављевића, јако добро знамо. Кога нема, без њега се може и мора, тако да се донекле могу сложити са његовом констатацијом да Србија није много изгубила  одласком великог броја младих људи раних 90-тих, али, исто тако, верујем да је та иста Србија још мање добила повратком таквих као што је господин Милосављевић.