Радомир Путниковић,
Лондон
С В И Њ А Ц

Из Одбора Европских обора стиже позив дивљим свињама да се придруже Унији. Ове су живеле у сеновитим шумама Балкана, нису знале за модне ревије Арманија и парфеме Гучија, а још мање мариле шта говоре радио Слободна Европа и ББЦ. Храниле су се жиром и шумским воћем, каткад потерале по неку крупну или ситну дивљач, па биле сите и веселе, набијене месом, гласне пупут контрабаса.

Пошто дивље свиње нису одговарале на позив, јер ниједна није била електронски писмена, представници Европских обора послаше делегацију у Балканске шуме, једног коња који је спавао с блинкерсима и једног пса који је олињао од страначких расправа, сплетки и спиновања у својој земљи па га после послали у Брисел да заврши политичку каријеру. Ови пронађоше дивљег вепра како са својом породицом пландује у свом брлогу у једном крају столетне храстове шуме. Узеше да му нашироко и надугачко говоре о Европској Унији и предностима придруживањa њеним оборима.

"Постаћемо највећа и најмоћнија политичка и економска сила на планети. Поседоваћемо већи број дебелих свиња, него било ко други. Имаћемо највећи свињац на свету, чак већи од оног у Америци! Кад нам се прикључиш, моћи ћеш да идеш где год хоћеш, да боравиш у коме желиш обору. То је твоје право, које нам је подарила либерална демократија, с којом су нас пелцовали док смо били прасићи. Остварићемо опште благостање. Моћићеш да једеш храну коју год зажелиш, да ждереш колико год ти срце пожели и да се гојиш колико год хоћеш. И да блатиш где год хоћеш, тамо где засвињиш. Остали ће се потрудити да почисте све иза тебе, зато што не воле кад им смрди на свињац али то не смеју да кажу јер то не дозвољава Комитет за добре односе међу свињама у Европским оборима. Бићеш еманципована, европска свиња, с пасошем који отвара свака врата. Моћићеш да путујеш у Америку, у земљу која је измислила брзу храну, где се ждере и кад си гладан и кад ниси. Америка је наш највећи пријатељ - све што они раде, пре или касније дође код нас. Кад обиђеш њихове градове, имаћеш прилику да се увериш да ћемо је ускоро престићи по броју угојених свиња," рече пас, који је у регистарским књигама Брисела био заведен под бројем Д 23,324.589.

Дивљи вепар је одмах прочитао зашто га позивају да буде члан Уније Европских обора. Чуо је како нешто о томе лају сеоски џукци на крају шуме. Протури главу, обраслу чекињама, кроз шипраг у свом брлогу, па загрокта:
"На шта ја вама личим?! Кога сте нашли да фолирате и замајавате! Не зовете ви мене да вам се придружим зато што вам је стало до мене, већ зато што вам је потребан вепар за приплод. Потребно вам је да вам променим крвну слику. Обори су вам пуни свиња изнад дозвољене живе мере, брзо се гојите. Погледај колико вас има задриглих у вашим оборима! Зрели сте за кланицу већ после пет месеци пошто се опрасите. Кољу вас и праве од вас сланиву, кавурму и кобасице. Очи су вам зарасле у сало, не видите где идете! Не можете једанпут да обиђете око свог обора. Гегате се, љуљате се у ходу, ноге вам нису добре ни за шта друго него за пихтије. Једва нешто меса имате на себи, сама сланина. Знам добро шта се догађа с вама. Живите у свињцу!"

А онда дивљи вепар из Балканских сеновитих шума изађе из шипрага и потера делегацију Одбора Европских обора. Хтео је бар једног да дрпне кљовама, да се увери колико стварно има меса на себи. Остале дивље свиње у брлогу кренуше за њим. Испред свих је јурила крмача, бржа и од свог крмка иако је управо опрасила седам красних прасића као од шерберта изливених. Није се знало да ли грокћу од љутине или задовољства.

Тако је напослетку ситуација остала иста. Из једне у другу генерацију, свиње су се све брже и више гојиле. Све чешће су се могле видети на улицама градова Европских обора.