26.
Вести

На вест о смрти књижевника Ненада В. Петоровића

 


На вест о смрти доајена српске стваралачке дијаспоре, књжевника Ненада В. Петровића из Лондона, објављујемо разговор који смо водили са њим и објавили у 6/7 двоброју часописа ”Људи говоре”.

Господин Петровић стваралачи је живео, стваралачки разоварао, стварајући умро па, ево, и наш помен њему и његовом стварању у част нека буде стваралачки:

 

Ненад В. Петровић

Са доајенима српске дијаспоре

Људи говоре: Господине Петровићу, цео свој стваралачки век провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју стваралачку личност у дијаспори?

Приближавајући се крају живота осећам се као што је рекао Његош: као ”сламка међу вихорове”. Нисам ја одлучивао него су светски догађаји у бурном 20. веку створили ме политичким емигрантом. Сматрао сам својом дужношћу да браним начела слободе и људских права истинске демократије која су, доласком комуниста, у нашој земљи била угрожена и где човек више није могао да слободно говори оно што верује и мисли.

ЉГ: Да ли је долазило до подвајања ваше личности према стварању на два језика јер су то, неминовно, и два система мишљења?

Код мене то није био случај јер сам писао углавном на нашем српском језику о проблемима који су интересовали наше људе ван земље. Припадао сам групи младих студената који су, поред редовног посла, пратили предавања увече у колеџима, мада су свесрдно највећи део времена поклањали у раду око месечног часописа Наша реч који је излазио неких четрдесет година, првих десетак у Паризу а после тридесетак у Лондону а чији је главни уредник био Десимир Тошић (1920-2008). Он је био члан подмлатка Демократске странке Љубе Давидовића и Милана Грола на Београдском универзитету још пре Априлског рата, а вратио се у Београд 1990. када је почело вишестраначје у Југославији, где
је био изабран за потпредседника Демократске странке. Наша
реч у емиграцији покушавала је да заузима умерен став залажући се за ”Демократску алтернативу”, бранећи идеју демократске Југославије у којој би се нашли сви Срби у једној држави. Таква мишљења, нарочито у екстремним срединама, наилазила су на осуду. И то не само у дијаспори него и код нове генерације такозване ”економске емиграције” која је напуштала земљу. Политичка емиграција полагано је нестајала. Код ње се питање подвојености личности није више могло ни поставити.

ЉГ: У емиграцију сте отишли као противник комунистичке идеологије и њене власти која се била успоставила у Србији. Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у западној демократији – онда и сада?

Нема сумње да данас живимо у времену када на Западу влада антисрпска кампања, против Срба као ”дежурног кривца”, што показује и бесмислено бомбардовање Југосалвије пре десет година од стране НАТО-а, организације која је била створена да брани своје чланице, а не да напада друге земље. Било је у интересу извесних западних држава, индустријских и богатих, да на Балкану имају низ малих и релативно сиромашних државица и отуда распад Југославије у многоме је ишао у њихову корист. Ваља имати у виду да је владавина Комунистичке партије била катастрофална за Србе јер је била уништена и онако мала ”средња класа” када је сваки имућнији човек проглашаван за капиталисту. Створена је нова средња класа, али до неког напретка није дошло јер стари административни и државни апарат остао је исти. Једини одговор младом човеку био је да што пре напусти земљу и да покуша срећу на Западу. Разумљиво, за тужну судбину Срба није једино комунизам крив. Криви су и сами Срби. Они у својим генима носе тежњу ка деобама и међусобним сукобима. Велики пријатељ српског народа из времена Првог светског
рата др Рудолф Арчибалд Рајс, рођени Швајцарац, написао је књижицу ”Чујте Срби!”, где је, поред врлина, изнео и судбоносне мане српског народа. Ту књижицу требало би да сваки Србин прочита јер, иако је писана 1928, она, са карактеристичним насловом: ”Чујте Срби! Чувајте се себе!”, показује да нам је потребан морални препород уколико желимо да преживимо као народ на Балкану.

Ненад В. Петровић

Ненад В. Петровић, књижевник и истакнути представник бројне српске заједнице у расејању, рођен је 30. маја 1925. у Загребу од оца Војислава и мајке Наде, рођене Јакшић, а умро у 21. марта 2014. у Лондону.

Његов отац је био официр који је учествовао у Првом светском рату као водник у Добровољачком одреду војводе Вука а у Другом светском рату као командант 108. пешадијског пука. Очев официрски позив одразио се на школовање сина који је учио основну школу у четири различита краја некадашње Краљевине Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. Гимназију са великом матуром завршио је у Трећој мушкој гимназији у Београду 1944. и прдружио се народном отпору у Србији.

После преласка Санџака и Босне, као болесник од тифуса стигао до Словеније и Италије где је од 1945. до 1947. био у савезничком логору Еболи а после тога тумач југословенским јединицама у служби код британске војске у логору Lammie код Напуља. Преко Немачке стигао је децембра 1947. године у Енглеску као расељено лице. Прво је радио као пољопривредни радник, а потом се запослио у великој фирми прехрамбене индустрије Ј. Lyons & Со у Лондону као административни службеник.

Политичко-економске науке студирао је у Лондону као ванредни студент.

Био је члан Савеза Ослобођење од 1956. до његовог расформирања 1994, члан уређивачког одбора месечника Наша реч од 1958. до престанка излажења тог часописа децембра 1990, као и члан уређивачког одбора библиотеке Наше дело. Од 1963. до 1994. године када је тај одбор укинут.

Био је секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале од 1963. до 1985. године. Ненад Петровић је све време био активан у српско-православној црквеној општини Лондона где је прво, преко двадесет година био секретар, а после и председник од 1985. до 1988. године.

У време када је професор Радоје Кнежевић уређивао лист Глас канадских Срба, од 1964. до 1974. био је стални сарадник тог недељника. Као публициста сарађивао је поред Наше речи у париском Савременику, потом Дијалогу, у аустралијској Слози и другим листовима и часописима у дијаспори, пишући о темама из области културе и уметности.

Члан Удружења српских писаца у иностранству (које је основао 1951. Слободан Јовановић) постао је 1964. Изабран је за секретара тог удружења од 1977. до 1986. а потом и за председника од 1986. године. Децембра 1989. изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије.

Био је члан Акционог одбора Демократске алтернативе и учествовао својим прилозима у обе књиге Демократске Југославије: „За нови друштвени и политички морал“ (1967) и „О буђењу национализма под комунистичким режимима“ (1972), као и у зборнику „Демократске реформе“ (који су уредили Ване Ивановић и Алекса Ђилас) где је објављен његов рад Национализам и демократске реформе (1982).

Објавио је књиге: „Лице и наличје комунизма у Југославији“ (1963) и „Марксова кћи - историјско--критички оглед о Елеонори Маркс и зачецима социјализма у Енглеској“ (1973). У ревији Центра за југословенска питања у Лондону објавио је на енглеском „Yugoslav Communist Party Congresses since the War“ (1965) и „The Fall of Aleksandar Ranković“ (1967), а на српском језику „Димитрије Митриновић“ (1967), „Стогодишњица Лењиновог рођења“ (1970), „Владимир Гаћиновић„ (1967), „Ристо Радуловић„ (1969), „Петар Струве“ (1971).

У Зборнику удружења српских писаца јавио се чланцима: О нашој књижевности у емиграцији (1973) и Последња монографија о Хиландару (1980).

У Југославији је објавио књигу есеја „Из живота лондонских политичких емиграција“ 1998. године и „Огледе о смислу и заблудама“, у оквиру библиотеке Српска дијаспора, 2001. године.

 ***

Погледај више на електренском издању часописа: www.ljudigovore.com

 Целу рубрику РАЗГОВОРИ у двоброју 6-7 посветили смо књижевнику Ненаду В. Петровићу, где смо објавили и његов есеј о Јовану Дучићу.

 Редакција часописа ”Људи говоре”

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018