21.
Вести

Бранко Павловић
КОСОВО И МЕТОХИЈА
– Пет месеци до победе Србије

Уопште није чудно што се притисци множе и тензије подижу око тзв.преговора Приштине и Београда. Мени се чини да је све што смо до сада видели ништа, у односу на хистерију која следи у наредних пет месеци.

Двадесет година од завршетка НАТО агресије навршава се 10.јуна следеће године.
За државе које су признале тзв.Косово, а нарочито за дубоку државу САД и Британије, сасвим је неприхватљиво да до тог датума Приштина не буде у УН.

Двадесет година да се „мрцваре“ са тамо неком Србијом и да опет нису успели да „заврше“ посао, па то је недвосмислени пораз за велике силе.

Отуда уопште није чудно што се притисци множе и тензије подижу око тзв.преговора Приштине и Београда. Мени се чини да је све што смо до сада видели ништа, у односу на хистерију која следи у наредних пет месеци.

А онда ће, као и у случају двдесетогодишњице „Сребренице“ и покушаја усвајања резолуције у СБ УН о „геноциду“ када тај датум прође, све пасти у трећи план интересовања агресора. Сећате се како је уочи седнице СБ изгледало да је питање усвајања британске резолуције представљено као „бити ил не бити“ и да ће се „време мерити“ од тог тренутка? И шта се догодило. Ништа. Није им прошло и преселили су се на друге меридијане и друге жртве својих напада.

У другој половини 2019.године имаћемо сасвим нову констелацију политичких снага у ЕУ након избора за европски парламент који су у мају. САД ће и формало ућу у предизборну годину (не могу ни да замислим како ће то изгледати, зато што они нису ни изашли из бесомучне дневне кампање ни у претходних две године, као да се избори уопште нису ни завршили 2016.). Британија готово извесно улази у фазу промене и власти и политке, Немачка улази у интензивну фазу тражења нове политике после Меркелове, Француска са Макроном остаје у спирали унутрашње потпуне политичке блокаде итд. Укратко, КиМ уопште неће бити тема, а структуре које су покушале да нам отму део државе ће бити у дефанзиви, заокупљене својим проблемима. А у том вртлогу су само огромне међународне теме (Иран, Сврна Кореја, Кина, Русија итд.) једино што има употребну политичку вредност у унутрашњим сукобима.

То за све нас значи да увек и у свакој прилици треба инсистирати на томе да, нарочито у наредних пет месеци, треба бити хладнокрван, не драматизовати притиске који су неизбежни, остати чврст у уверењу да од државе, суверенитета, национане вретикале коју КиМ симболизује, отелотворује и утемељује, нема одступања и објашњавати да веома брзо долази време када ће наш став проширити свој утицај у међународним односима. Да би се то догодило на великој сцени, унутар Србије став да не дамо Косово и Метохију, мора бити апсолутно доминантан. За то нам нису потребне ни паре, ни руско наоружање, ни нарочита храброст. Само елементарно поштење и здрав разум.

Нашим непријатељима цури пешчани сат. Њима, а не нама.

Али не само њима. Време истиче и свима који су обећали, ако су обећали, да ће спровести стране интересе и обезбедити солицу у УН за тзв. Косово. Сасвим је сигурно да велике силе неће просто гледати како им се приближава пораз, макар га они и медијски покрили и/или ублажили. Такав исход, да тзв.Косово није чалн УН до двдесетогодишњице од бомбардовања, самом том чињеницом, шаље поруку да се против великих може бити успешан. И то је оно што је за агресоре неприхватљиво. Њихов одговор на то је увек „смањење штете“. А то значи елиминацију, или физичку елиминацију, онога ко им је обећао да ће спровести њихову намеру, па то није урадио. У том случају они на ширем плану не би претрпели пораз. Нејавно, њихова аргуметација би била следећа: тачно је да нисмо успели да „завршимо“ оно што смо пре двадесет година започели (започели су и раније, али говорим на симболичкој равни која је у политици веома важна, а нарочито је важна за велике силе), али сви ви по целом свету који сте нам нешто обећали, па нисте урадили, погледајте на примеру оних који су нам у Србији обећали, па то нису урадили, како се то завршило- по њих саме.

Преузето са портала СРБИН.ИНФО

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019