Уопште није чудно што се притисци множе и тензије подижу око тзв.преговора Приштине и Београда. Мени се чини да је све што смо до сада видели ништа, у односу на хистерију која следи у наредних пет месеци.
Двадесет година од завршетка НАТО агресије навршава се 10.јуна следеће године.
За државе које су признале тзв.Косово, а нарочито за дубоку државу САД и Британије, сасвим је неприхватљиво да до тог датума Приштина не буде у УН.
Двадесет година да се „мрцваре“ са тамо неком Србијом и да опет нису успели да „заврше“ посао, па то је недвосмислени пораз за велике силе.
Отуда уопште није чудно што се притисци множе и тензије подижу око тзв.преговора Приштине и Београда. Мени се чини да је све што смо до сада видели ништа, у односу на хистерију која следи у наредних пет месеци.
А онда ће, као и у случају двдесетогодишњице „Сребренице“ и покушаја усвајања резолуције у СБ УН о „геноциду“ када тај датум прође, све пасти у трећи план интересовања агресора. Сећате се како је уочи седнице СБ изгледало да је питање усвајања британске резолуције представљено као „бити ил не бити“ и да ће се „време мерити“ од тог тренутка? И шта се догодило. Ништа. Није им прошло и преселили су се на друге меридијане и друге жртве својих напада.
У другој половини 2019.године имаћемо сасвим нову констелацију политичких снага у ЕУ након избора за европски парламент који су у мају. САД ће и формало ућу у предизборну годину (не могу ни да замислим како ће то изгледати, зато што они нису ни изашли из бесомучне дневне кампање ни у претходних две године, као да се избори уопште нису ни завршили 2016.). Британија готово извесно улази у фазу промене и власти и политке, Немачка улази у интензивну фазу тражења нове политике после Меркелове, Француска са Макроном остаје у спирали унутрашње потпуне политичке блокаде итд. Укратко, КиМ уопште неће бити тема, а структуре које су покушале да нам отму део државе ће бити у дефанзиви, заокупљене својим проблемима. А у том вртлогу су само огромне међународне теме (Иран, Сврна Кореја, Кина, Русија итд.) једино што има употребну политичку вредност у унутрашњим сукобима.
То за све нас значи да увек и у свакој прилици треба инсистирати на томе да, нарочито у наредних пет месеци, треба бити хладнокрван, не драматизовати притиске који су неизбежни, остати чврст у уверењу да од државе, суверенитета, национане вретикале коју КиМ симболизује, отелотворује и утемељује, нема одступања и објашњавати да веома брзо долази време када ће наш став проширити свој утицај у међународним односима. Да би се то догодило на великој сцени, унутар Србије став да не дамо Косово и Метохију, мора бити апсолутно доминантан. За то нам нису потребне ни паре, ни руско наоружање, ни нарочита храброст. Само елементарно поштење и здрав разум.
Нашим непријатељима цури пешчани сат. Њима, а не нама.
Али не само њима. Време истиче и свима који су обећали, ако су обећали, да ће спровести стране интересе и обезбедити солицу у УН за тзв. Косово. Сасвим је сигурно да велике силе неће просто гледати како им се приближава пораз, макар га они и медијски покрили и/или ублажили. Такав исход, да тзв.Косово није чалн УН до двдесетогодишњице од бомбардовања, самом том чињеницом, шаље поруку да се против великих може бити успешан. И то је оно што је за агресоре неприхватљиво. Њихов одговор на то је увек „смањење штете“. А то значи елиминацију, или физичку елиминацију, онога ко им је обећао да ће спровести њихову намеру, па то није урадио. У том случају они на ширем плану не би претрпели пораз. Нејавно, њихова аргуметација би била следећа: тачно је да нисмо успели да „завршимо“ оно што смо пре двадесет година започели (започели су и раније, али говорим на симболичкој равни која је у политици веома важна, а нарочито је важна за велике силе), али сви ви по целом свету који сте нам нешто обећали, па нисте урадили, погледајте на примеру оних који су нам у Србији обећали, па то нису урадили, како се то завршило- по њих саме.
Преузето са портала СРБИН.ИНФО
Коментари