25.
Догађаји

Лујза Крикнер па Магдалена Мишић – часна жена у кући мужа својега, војводе Живојина Мишића

Ћерка инжењера Фридриха Крикнера, Швајцарца немачког порекла, Лујза, рођена је у Београду 1865. године. Шеснаестогодишња девојка за коју су имућни родитељи имали велике планове лета 1881. године, боравећ породичном летњиковцу у околини Аранђеловца, на балу официра упознаје младог потпоручника Живојина Мишића Са првим тактовима које је засвирао оркестар млади потпоручник Мишић је пришао Кринкеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Девојка је кажу, невољно устала, а ни родитељи нису били одушевљени каваљером. Али, те летње ноћи догодило се не само познанство двоје младих, него и љубав на први поглед. Аргументи да је он сељачки син, да су плате поручника мале, а војници осуђени на непрестано сељакање били су само изговор за кључни аргумент родитеља: то што су Лујза и Живојин различите вере. Ипак, Лујза бежи са Живојином, лишена мираза, и 30. октобра 1884. Године венчавају се у Вазнесењској цркви у Београду. Немица која је узела презиме Мишић постала је мајка шесторо деце. Три сина: Радована, Александра, Војислава и три кћерке: Елеоноре, Олге и Анђелије. Ипак, срећном браку који су створили у прилог не иду и историјске прилике. Живојин, касније и синови, из једног рата иду у други, а ратова је било: Турски, Балкански, Први светски. Лујза дели судбину своје породице и свог народа. Повлачи се са српском војском преко Албаније до Драча 1915. године, када војвода Живојин Мишић са синовима и војском одлази на Крф, она са осталим избеглицама иде у Француску. Две године касније стиже у Солун, пред сам пробој Солунског фронта. Са српском војском враћа се у домовину. Како је рат оставио последице на здравље српског војсковође, Лујза и у миру води нову битку. Одлазе лекарима у Француску, непрестано заједно. Ипак, своју љубав Лујза губи 21. јануара 1921. године. Војвода Мишић умире на њеним рукама.
Наставља живот са децом у родном граду, али убрзо продаје кућу у Београду да би испунила давну Живојинову жељу: у његовом Струганику, испод старе породичне куће гради нову. У тој кући 13. маја 1941, након капитулације југословенске војске Живојинов син, мајор Александар Мишић, и генерал Дража Михаиловић са групом официра који нису прихватили капитулацију оснивају Врховну команду Југословенске војске у отаџбини. У истој кући 19. септембра састали су се Дража и Тито да преговарају. Немачка казнена експедиција неколико дана касније, у походу на Равну гору спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Лујза тад, из револта из протестанстке прелази у православну веру и узима православну име Магдалена. Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције И обичаја. И у најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. Она је мајка херој и жена из добростојеће немачке породице, која је жртвовала све због љубави према српском војводи који ју је заједно са собом одвео у легенду и незаборав. Две фазе њеног живота симолично представљају и две крштенице на зиду музеја у Струганику. На једној пише: „Лујза Крикнер“, на другој: „Магдалена Мишић“. У свакој од њих, Лујза је била одана свом Живојину, њиховој љубави и породици коју су створили. Умрла је у дубокој старости 1956.године

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019