21.
Вести

Милоје Радовић, Краљево
О КЊИГАМА И КЊИГОПРОГОНИТЕЉИМА
(Мали, опомињући подсетник, потребан свакоме)

 

Од кад постоје књиге постоје књигољупци и књигопрогонитељи.

Томе нас учи историја књиге и читања која је најтачнија историја културе човечанства. Имајући у виду да постоји и читање пре читања, односно читање пре постојања књиге, човек је са појавом писма и књиге постао и остао једино читајуће биће.

Алберто Мангел, један од највећих савремених инелектуалаца, тврди да на таблицама из Тел Брака, малог места из многострадалне Сирије, (последњи пут су виђене у Багдатском музеју пре страшног Заливског рата), почива цео написани свет. Он, такође тврди, а то потврђују и многи научници који се баве неуролингвистиком, да је човек биолошки предодређен да буде читалачко биће.

Шта се то десило и шта се још дешава томе бићу које, од почетка читања пише, чита, а уништава књигу?

То је питање које писац овог текста стално поставља себи.

И не нашавши до сада коначни одговор, без икаквих научних претензија, саставио је овај мали, опомињући историјски подсетник о страдању књига, потребан свакоме.

Прича је могла да почне и раније, али ми смо за њен почетак одабрали 411 годину пре нове ере.

Место дешавања стара Грчка, Атина, колевка демократије.       У њој горе филозофска дела једног од најмудријих људи тога света. Разуларена маса пали Протагорина дела. До нас су доспела у деловима, а ко зна каква су у том трагичном пострадању била и шта би значила људима данас.

Два века касније, тачније 213. године пре нове ере, на другом крају света, у постојбини хартије, древној Кини, цар Ши Хуангти покушао је да спали све књиге у свом царству. Да се то десило да ли би свет данас знао за Конфучија, Сунг Цуа...да ли би се изгубила занавек мудрост једног древног народа? Каква би изгледала без тога наша цивилизација?

А време Макабејског устанка 168 године пре Христа, у прелепом древном Јерусалиму намерно је спаљена Јерусалимска библиотека...Прва, велика кућа књиге која је нетрагом нестала. И древни Рим који нам је много написаног о себи у налсеђе оставио, прогањао је књигу. Гај Јулије Цезар Германик, познатији под надимком Калигула (лат. Чизмица), владар познат по скандалима, (о његовој владавини су преживела само два написана дела Сенеке и Филона) наредио је да се спале све Хомерове, Вергилијеве и Ливијеве књиге – наредба (едикт) срећом није извршена.

Ипак, не треба је заборавити. По угледу на њу многе, мање и веће наредбе су успеле.

Да се још мало задржимо у древном Риму. Гај Аурелије Валерије Диоклецијан, римски цар, рођен у Далмацији, познат је, између осталог, по томе што је 303. године издао Четири едикта и њима осудио на смрт све хришћање и све хришћанске књиге послао на ломачу.

Али, то су, да тако кажемо, тек били само уводи у велика страдања књига. Векови који следе могу се назвати вековима спаљених књига. И чувени песник Гете, оставио је једно лично сведочанство о томе. Пошто је присуствовао спаљивању једне књиге у Франкфурту, написао је: „ Видети кажњавање недужног предмета у себи је и по себи је нешто заиста страшно.” Тако је говорио велики поштовалац српске епске поезије, дакле и гусала. Знао је он да се у том иснструмрнту скрива велика тајна усменог библиотекарства, тачније првог и никада превазиђеног памћења света.

Али, да наставимо причу о страдању написане књиге. Да се кроз причу о страдању књиге приближимо садашњем тренутку.     Америка, у другој половини деветнаестог века, има књигоџелата по имену Комсток, који уништава књиге али и њихове ауторе и власнике. Оставио је написано сведочанство о томе, које се зове Замка за младе, а уништавао је, између осталих, књиге писаца: Балзака, Раблеа, Витмена – највећег америчког песника и Лава Толстоја. Спаљивао је и књиге ирског нобеловца Џорџа Бернарда Шоа, оног заљубљеника у српску ћирилицу који је оставио новчани износ (360 хиљада фунти) Енглезу који реформише енглеску азбуку по узору на српску ћирилицу (један глас једно слово) која још није додељена. И тај књигоџелат је имао заштиту невидљивих и моћних људи на власти који су благословили уништавање књига, али и њихових аутора, што ће његови ученици трагично наставити у крвавом двадесетом веку.

Учинили су то и нашим библиотекама, књигама, архивима, и посебно српском писму ћирилици коју су протерали из службене употребе. О томе су остављена бројна сведочанства која се чувају у нашим архивима, црквеним и државним, у музејима и библиотекама.

И Карановачка читаоница је једна од страдалних библиотека. Према истраживањима др Десанке Стаматовић, најпознатијег српског истраживача читалишта у Србији у 19. веку, у својој докторској дисетацији наводи да је читаоница у Карановцу основана 1868. Дакле, пре сто педест година. У време Великог рата, тачније 1915. Читаоница је имала више књига, новина и часописа него што је варош Краљево тада имала становника.

Библиотечки стандард достојан поштовања и према садашњим библиотечким стандардима и мерилима. И као таква, можда баш зато што је била таква, од освајача је занавек пострадала. Нестајала је постепено, из дана у дан. Остала је прича да су се на њеним књигама данима грејали окупаторски војници. И није им била довољна та топлота српских речи, већ су кренули у лов на књиге по краљевачки кућама.

Драгоцено сведочанство о томе страшном чину оставио нам је Др Бојан Ђорђевић, професор Филолошког факултета у Београду и предани истраживач културног живота у поробљеној Србији 1915-1918. По речима др Ђорђевића у Краљеву су прављени спискови радника у култури, професора и свештеника који су одмах интернирани. Забрањен је рад Читаонице, а књиге су од читалаца Душице Војиновић, Андријане Матић и Катарине Ђоковић одузимане по кућама и уништаване.

И у другим деловима Србије страдале су српске књиге. По наредби бугарског генерала Маркова књиге из јужне Србије су спаљиване, плењене и унуштаване. Ипак, захваљујући Стилијану Челенгировом који био директор Народне библиотеке Бугарске, многе српске књиге су спашене. На жалост, књиге из западне Србије које су покрадене током окупације, ако нису спаљене, никада више нису враћене.

Један од најстрашнијих датума у историји страдања књиге је 13. мај 1933. године. Тог дана у Берлину, пред камерама раздрагана, тачније разуларена гомила, подстакнута Гебелсовом пропагандом, јавно спаљује више од двадесет хиљада књига. У том страшном тренутку горе велика дела која су, између осталих, написали најпознатији научници и нобеловци: Сигмунд Фројд, Џон Стајнбек, Алберт Ајнштајн, Томас Ман, Џек Лондон, Бертолд Брехт, Емил Зола, Ернест Хемингвеј...

А у Немачкој, недуго потом, од истих књигопалилаца, судбину књига доживљавају и живе књиге − милиони људи.

Ти исти људи, из ваздуха, без икаквог разлога, у рану зору 6. априла 1941. у Београду, бомбардују Народну библиотеку Србије. Трагедија невиђених размера. Ненадокнадива штета за културу српског народа, али и целог написаног света. Занавек је нестало преко три стотине хиљада књига. Међу њима је било много, ретких, али и јединих примерака средњевековних српских књига, повеља, рукописа. Поред њих, страдали су и драгоцени исламски рукописи које су пажљиви српски библиотекари сачували и нису их уништили по ослобођењу од турске владавине.

Оно што наша јавност не зна, тачније мало зна, а десили се овде, поред Краљева, у Манастиру Жича. Истога дана 6. априла 1941. године страдала је и Жича и библиотека светог владике Николаја Жичког. Заувек је нестало 57 000 књига. И међу њима је било старх и вредних књига, јединих примерака.

Тако је Краљево по други пут у двадесетом веку остало без још једне вредне и за цео српски народ важне библиотеке.

Бројни су примери пострадања и крађа српских књига из библиотека, кућа и манастира у Другом светском рату. За неке никада нисмо сазнали где су, али за неке знамо. Из Манастира Иловице усташе су украле Законоправило − Номоканон Светога Саве (Иловачки препис из 1262. године. Он се данас налази у Загребу у Хрватској академији знаности у уметности.

И на крају, да овом подсетнику додамо и неколико пострадања књига у другим деловима света. У Чилеу, седамдесетих година прошлог века, горео је Сервантесов Дон Кихот, роман који многи свестки филолози сматрају највећим романом у светској историји књижевности. Књигопрогонитељи из америчког града Хокинса, држава Тенеси, нису поштедели ни дечје књиге које и данас читају са радошћу деца у целом свету. ( Златокоса, Чаробњак из Оза, Пепељуга....) Због њих су суду тужили школу и државу под изговором да кваре децу, односно да се косе са њиховим религијским уверењима. Наравно да је овај списак много већи. Он нас опомиње, упозорава и оптужује....

На крају, уместо било каквог закључка, овај подсетник завршићу са народним пословицама, које најтачније говоре о месту књиге и знања у нашим обичним, малим животима. Изговорене на три краја света доказују да је књига – несагорива бакља која осветљава будућност света.

Није учен онај ко чита књиге, него онај ко зна шта чита. (румунска пословица); - Ко признаје своје незнање показује га једанпут, ко га скрива, показује га више пута (јапанска пословица); - Благо ономе ко зна да не зна, а хоће да сазна (српска пословица).

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019