27.
Чланак

Огњен Војводић
Подгорица
АНТИСЛАВИСТИЧКИ РЈЕЧНИК НА КОНГРЕСУ СЛАВИСТА

 

Августа 2018. године у Београду је одржан шеснаести Свјетски конгрес слависта. Поред многих доприноса српске савремене славистике и лингвистике свјетској славистици на конгресу у Београду је представљен најпознатији и највећи допринос српске славистике - програм југословенске језичке политике и лексикографије: а) доктрина дијалекатског дијељења словенских језика и додјељивања дијалектима истог језика назива нових националних стандарда; б) доктрина ”двоазбучности”, програм прозелитског правописа разграђивања ћириличних правописа словенских језика, увођење равноправног коришћења ћириличног и латиничног правописа (као допринос потискивању ћириличног правописа двоазбучном доктрином равноправног коришћења латиничног и ћириличног писма у православним народима); в) језичка стратегија раскида речника свог словенског језика са словенским ријечима, уношења у словенске језике, сведене на дијалекте нових националних назива,страних ријечи.

Српска лингвистика је представила двјестогодишњи допринос еврославистичкој колонијалној културној политици, разграђивања словенских књижевних језика, правописа, држава и народа. Континуитетом југословенске језичке политике Српска академија наука и умјетности и Институт за српски језик САНУ су на конгресу слависта представили јубилеј југословенског језичког прогама - двјестогодишњицу објављивања Копитаровог и Караџићевог „Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечма“. Организована је изложба „Српска лексикографија од Вука до данас“, од 15. августа до 7. септембра у Галерији науке и технике САНУ. Приказана су програмска полазишта југословенске језичке политике, раскид српског језика са словенском основом српског језика, спајање са аустрославистиком и латиничном писменошћу, уношења у српски речник туризама и латинизама, у ћирилични правопис латиничних слова, пракса прозелитске правописне латинске славистике, правопис прилагођен хрватској латиници; лексикографија легитимитета и континуитета преименовања, од двоименовања до вишеименовања српског језика, од Караџићевог и Копитаревог, преко "Речника српског или хрватског језика" ЈАЗУ, до двочланог хибридног назива "Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ ".

Посебан повјесни преседан на Свјетском конгресу слависта било је побједничко хвалисање српских лингвиста револуционарном реформом властитог језика. Револуционарним речником раскида са континуитетом српског књижевног језика и писмености; приказујући годину раскида са словенским ријечима у свом словенском језику као почетак српске лексикографије. Затечени су били слависти свијета сазнањем да тек три године српски лингвисти и министарство културе филолошки факултативно почетнички обиљежавају Дан словенске писмености - празник светих Ћирила и Методија - да је Србија једини словенск држава који се, 30 година после комунистичког режима, супроставља прослави Дана словенске писмености.

О идеолошкој острашћености службеника Института за српски (српскохрватски) језик САНУ - довољно говори грозничаво, писано пропагандно, ненаучно обавјештење о идеолошкој изложби књижевне класне борбе за револуционарну књижевност, љевичарску лексикографију и лексику: "Српска лексикографија од Вука до данас -`Међу јубилејима српске културе, 2018. година заузима важно место. Ове године навршава се двестота годишњица изласка из штампе првог издања Српског рјечника (1818), дела у којем је Вук Караџић спровео револуционарну реформу српског језика. Овом реформом Вук је поставио народни језик у основицу књижевног језика и тиме покренуо нову епоху у српској књижевности. Караџић представља најзначајнију личност српске и једну од најзначајнијих личности европске филологије 19. вијека. Стога на изложби „Српска лексикографија од Вука до данас“, која ће се одржати од 15. августа до 7. септембра у Галерији науке и технике САНУ, део посвећен настанку Српског рјечника заузима не само полазно већ и нарочито истакнуто место. Реализацију изложбе помажу баштиници Вуковог духовног и материјалног наслеђа: Архив САНУ, Библиотека САНУ, Музеј Вука и Доситеја у Београду. Место Вука Караџића у историји наше лексикографије одавно је утврђено: он је један од угаоних каменова српске речничке културе” (Политика, Институт за српски језик САНУ).

Савременa српскa љевичарска лингвистика и лингвисти либерали не приказују православно предање српске књижевности, осим као историјску прошлост. Али, могли су представити наслеђе српске филолошке баштине 18. и 19. вијека као повијест просветитељства, као период и континуитет књижевног српског језика када је српски народ једним дијелом био под османским а другим под римокатоличким ропством, и када је имао више лексикографске и граматичке грађе него у напредном периоду модерне српске дијалекатске књижевности и прогреса писмености. Немојмо се зато зачудити ако хрватска држава и језикословци праксом југословенске језичке интегралистичке политике присвајања српског језика, прелазним програмом преко двочланог назива језика `српскохрватски` почну присвајати граматичаре и филологе српског `ненародног` књижевног језика и представљати светској славистици као хрватско хиљадугодишње наслеђе књижевног језика. Када са у Словенији и Црној Гори, а можда и у бошњачкој језичкој заједници, почне прослављати Дан словенске писмености, а држава Србија и савремена `србистика`наставе практиковати наслеђе југословенске језичке политике.

Разлози и рјешења

Шта је разлог лингвистичког ликовања због револуционарног раскида са континуитетом књижевног српског језика и испољавања агресивног атеизма у одбрани револуционарних тековина реформе српског језика?

Разлог је одбрана атеистичке језичке политике и теорије. Отпор повратку православним назорима правописа и књижевног језика, да се после распада Југославије српски правопис не поистовјети са православном писменошћу и српски књижевни језик не обнови континуитет православне књижевности. Одбрана југословенске лексикографије и реформе српског језика одбрана је атеистичког концепта и континуитета језичке политике, осигурање српског савременог књижевног језика да доктринарно остане на дијалекатском полазишту и перспективи, заштита традиције атеистичке теорије о језику као основи народности, тј. југословенске језичке ванвјерске вавилонске идеологије радикалног секуларизма.

Шта је разлог да после другог ратног распада Југославије, геноцида над српским народом на простору НДХ и коначног протјеривања Срба из Српске Крајине и подручја данашње Хрватске, Институт за српски језик САНУ израђује Рјечник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ?

Разлог инсистирања на називу ”српскохрватски” представља политичко-идеолошко истрајавање на интегралистичком југословенству у програму еврославизма. Дакле, институционална подршка курсу ”двоазбучног” програма правописа у Србији и југословенској језичкој политици нормирања нових националних стандарда и назива заједничког ”југословенског језика” на подручју српског говорног простора. Поред програма вишеименовања вишецентричног југословенског заједничког језика, то подразумијева спровођење југословенске језичке стратегије према простору словенског православног правописа, доктрине двоазбучног и дијалекатског дијељења словенских књижевних језика и правописа - првенствено руског језика и правописа.

Шта је рјешење?

Рјешење не може бити савремено српско реформисано ћирилично писмо, због програмске природе таквог правописа, осим као прелазно рјешење. Као што је у југословенском језичком програму реформисана ћирилица била прелазни правопис у процесу интегралистичког југословенства, тако треба да послужи прелазном периоду повратка православном правопису, тј. до нове реформе српског ћириличног правописа. Новом реформом је потребно формирати цјеловит и самосталан српски ћирилични правопис, независан и слободан од условљености југословенским српско-хрватским односом. Законска обавеза не може обезбиједити коначно коришћење таквог ћириличног писма, које омогућава избор између два писма супротног полазишта и правца. Зато је законско обезбјеђивање таквог порозног правописа потребно до рјешења реформом која ће омогућити самостално коришћење ћириличног правописа ван југословенске ћирилично-латиничне доктрине двоазбучности. Реформом би требало српски правопис обновити у ћириличном правописном предању и перспективи, у систему семантике и графике православних правописа. Само као такав ће бити подобан ћириличним правописима, који ће омогућавати правописну проходност са православним правописима, а не са латиничним, како је креиран савремени српски правопис. Таква редакција би омогућила аутокефалију српског језика и писма, културну и националну независност коју су Срби добили као крштен народ, прво, преко православне писмености, просветном дјелатношћу Светих Ћирила и Методија. Тада је српски правопис крштен новозавјетном симболиком, освећен и осмишљен вјером Откровења, подигнут из пале природе и паганства на пут православног предања и просветитељства. Православна правописна мисија Светих Кирила и Методија представљала је истовремено заштиту словенске православне писмености од мисије латинске лингвистике која је и тада подразумијевала римокатолицизам у програму ”тројезичне језичке јереси”.

Обновљени српски правопис не сме да буде одређен класно и идеолошки, већ као правопис предања, укупности и цјеловитости српског књижевног континуитета, којим ће нараштаји читати, препознавати, преносити и пројектовати цјелокупно културно писано национално наслеђе. Тиме ће српски народ бити повијесни и практични правописни наследник и корисник културног континуитета, а тиме и креатор културне перспективе православне писмености.

Реформом је потребно промијенити правописни принцип просте и нагонске природе: ”Пиши као што говориш”, и замијенити правописним принципом разумске и умне природе: ”Говори како је писано”, или: ”Говори као што пишеш”. Уствари, успоставити светски стандард правописа, прописног и описног, гласовног и значењског, што ће омогућити обнову образовања српског народа према свјетским стадардима. Значи, напустити колонијални програм простог и брзог описмењавања за народе ниже цивилизацијске разине. Изграђивањем сложеног правописа и књижевног језика изграђује се умнији народ, сложеније свијести и интелектуалних способности. Обновљеним православним правописом ће се онемогућити досадашње злопотребе простог српског правописа у сврху колонијалних политичких пројеката формирања нових политичких нација на Балкану.

Зато је потребно да Срби, као сви ваневропски народи прихвате историјску истину о својој колонијалној повијести под европском културном колонијалном политиком после вазалног статуса под османским ропством. Проблем српског народа је што српска званична историографија и лингвистика о европској колонизацији српске културе пишу као о повијести препорода, а о српским сарадницима европске колонијалне политике као националним првацима. Идеолошка индоктринација достиже врхунац када пропаганда постане ”поучна” пасторала. Као што су колонијалне похвале Караџићу и Даничићу што је рјечник и правопис српског народа израђиван ван државе и установа културе српског народа, у установама друге, друговјерне и непријатељске државе, а без сазнања српских установа културе и Српске црве. Као приказивање рада државних цензора аустроугарске колонијалне политике као европске ентузијастичке емотивне иицијативе према српској култури.

Континуитет контрадикторности је постала карактеристика српске историографије, констатовања непријатељске настројености аустроугарске политике према српском народу и држави, војно-вјерске анексије и асимилације, окупације и геноцида, а истовременог величања аустроугарске југословенске језичке политике као националног препорода српског правописа и језика. Све то је српски народ довело до стања поремећене културно-политичке свијести, националне неурозе и несигурности. Зато је вријеме да српски лингвисти и историчари изађу из програма колонијалне културне пропаганде и лажних лингвистичких легенди, да реформу српског језика и правописа почну приказивати у контексту и континуитету еврославистичке колонијалне културне политике, што би био почетак покајања, препознавања православног предања и правописа, обнове политичке и културне суверености српског народа.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019