01.
Сећање

Стефан Каргановић
Кравица: напомене на годишњицу једног заборављеног покоља


Historical Project

Поред Брањева, Кравица 1995. је друго важно сребреничко стратиште које заслужује детаљну обраду и пажњу. То је тако не само из квантитативних разлога, мада је и то значајан чинилац пошто се тврди да је на овом месту, у Земљорадничкој задрузи, било убијено преко 1,000 жртава. Али Кравица је аналитички интересантна у првом реду зато што, за разлику од бројних других локалитета где су се наводно одвијала сребреничка стрељања, али слично Брањеву, за ово место се везује и поприлично материјалних доказа.

Кравица је српско село које се налази на око 10 километара од Сребренице. Сребреница се, као што се познато, у ратном периоду налазила под контролом 28. дивизије Армије БиХ од лета 1992. до јула 1995. године. У Кравици, погубљење заробљених припадника 28. дивизије догодило се 13. јула, 1995, у просторијама Пољопривредне задруге где су, после заробљавања, били смештени. Корисно је додати да је две и по године пре тога село Кравица било мета напада од стране бошњачких снага из Сребренице, на сам дан православног Божића 7. јануара, 1993. За време тог напада, село је највећим делом било разорено, а цивилне жртве су бројале неколико десетина. Тај инцидент је био у средишту суђења Насеру Орићу пред хашким Трибуналом (МКТБЈ). Орић је, наравно, био војни командант у Сребреници на страни Армије БиХ, а пред МКТБЈ био је оптужен за ратне злочине извршене пре јула 1995. У вези са нападом на Кравицу на Божић 1993. Орићево веће је навело следеће констатације:

“На дане 7. и 8. јануара, 1993, Кравица, Шиљковићи и Јежестица су били нападнути од стране босанскомуслиманских бораца из Сућеске, Биљега, Мошића, Делића, Церске, Скугрића, Јаглића, Шушњара, Брезове Њиве, Осмача, Коњевић Поља, Јагодња и Јошева. Оптужени је са припадницима своје групе бораца учествовао у нападу. Борце су пратили на хиљаде босанско муслиманских цивила. У време напада, у Кравици, Шиљковићима и Јежестици било је релативно добро наоружаних сеоских стражара и цивила. Доказано је да су и војне снаге босанских Срба биле присутне на том подручју. Напад је наишао на отпор. Босански Срби су босанскомуслиманске нападаче засипали артиљеријом из кућа и других објеката. Куће су гореле. У Јежестици, босанскомуслимански борци и цивили су спалили велики број кућа, чиме су проузроковали разарање широког обима. Међутим, доказна грађа је нејасна у односу на број кућа које су босански Муслимани безобзирно уништили, мимо дејства других узрока. Што се тиче Шиљковића, докази су недовољни да би се могло утврдити да је имовина била разарана на широкој основи.” 1

 Насупрот крајње суздржаном приказу које Орићево веће нуди у вези са  природом, последицама и тактичком сврхом напада АБиХ-е на Кравицу изведеног 1993. године, српски извори тврде да су нападачи усмртили неколико десетина цивила. Тадашња портпаролка МКТБЈ Флоренс Хартман, међутим, изјавила је спремност да призна највише 13 српских жртава.2

 Контраст у расуђивању Трибунала на околности које су пратиле напад АБиХ на Кравицу у јануару 1993, и тамо где се судило српским оптуженицима за масакр заробљеника АБиХ у Кравици извршен у јулу 1995. не би могао бити изразитији. За разлику од шкртарења када су у питању српске жртве, у односу на другу страну закључци разних већа МКТБЈ су врло недвосмислени, па би се чак могло рећи и издашни.

 Када анализирају доказе у вези са жртвама АБиХ у Земљорадничкој задрузи у Кравици 13. јула 1995. већа МКТБЈ улажу позамашан труд да изађу у сусрет тврдњама тужилаштва у погледу цифре побијених и нимало се не устежу да јасно укажу прстом на извршиоце -- припаднике српских снага који су чували заробљенике. Насупрот ослобађајућој пресуди Насеру Орићу, између осталог и зато што наводно није имао “ефективну контролу” над војним снагама које су на Божић 1993. извршиле напад на село Кравицу,3 за аналогне злочине српско војно и политичко руководство подвргнуто је строгој одговорности за ништа мање од -- геноцида.

 Док су представници тужилаштва МКТБЈ као госпођаХартман били спремни да се јавно ценкају око броја српских жртава, у неколико пресуда заредом број жртава АБиХ био је утврђен на око 1,000. У зависности од тога о којој је пресуди реч, цифра је у једном предмету била мало мања, у другом мало већа. Зачудо, ниједно од већа никада се није потрудило да емпирички провери колико би особа могло да стане у просторије Земљорадничке задруге, чак и када би били густо збијени. Нека буде примећено да су димензије Задруге поуздано утврђени податак, који су управо истражитељи Трибунала прописно документовали.4 Па ипак, ниједно емпиричко испитивање ове важне чињенице никада није било проведено, мада се то могло лако извести, да би се утврдило колико људи је могло стати у објекту, под предпоставком да је био пун заробљеника. Уместо тога, већа МКТБЈ су темељила своје процене о броју кравичких жртава 1995. на разним облицима нагађања,5 што су се сводила на мешавину одокативних исказа сведока6 и често врло уврнутих екстраполација из форензичке грађе.7

 Ово су цифре жртава у Кравици које су констатовала разна већа МКТБЈ што су судила у сребреничким предметима:

 Крстић: Између 1,000 и 1,500 мушкараца босанских Муслимана.“8

Благојевић и Јокић: “Навече 13. јула, најмање 1,000 мушкараца босанских Муслимана убијено је у Земљорадничкој задрузи у Кравица.“9

Поповић и остали: “Разматрајући напред наведене доказе, претресно веће изводи закључак да је у Земљорадничкој задрузи у Кравици убијено најмање 1,000 људи.“ 10

Толимир: “Веће закључује ван разборите сумње да су припадници снага босанских Срба убили између 600 и 1,000 босанских Муслимана у Земљорадничкој задрузи у Кравици 13. и 14. јула, 1995.”11

Караџић: “Веће закључује да је 13 јула, 1995, између 755 и 1,016 мушкараца босанских Муслимана било убијено од стране припадника снага босанских Срба у Земљорадничкој задрузи у Кравици.“12

Младић: “Веће закључује да су од 13. до 14 јула, 1995 [српске снаге] убиле приближно 1,000 мушкараца босанских Муслимана, укључујући малолетнике и старе особе, који су били задржани у Земљорадничкој задрузи у Кравици.“13

 У овим закључцима, које су у вези са размерама убијања у Земљорадничкој задрузи у Кравици извела разна већа МКТБЈ, наилазимо на неколико значајних недостатака.

 1. Први и најочигледнији проблем односи се на упадљиве непрецизности у пребројавању жртава, као и склоност проценитеља чињеница да увећа статистичке размере злочина, а тиме и појача психолошки ефекат. Мада се процењена смртност креће око цифре од 1,000, распон “могућих” цифара које разна већа Трибунала такође усвајају креће се између 600 и 1,500. Ако је реч о реду величине од око 1,000 жртава, могућност грешке од 900 жртава, што је овде прихваћено, делује крајње неуверљиво. Посебно зато што већа МКТБЈ која се баве Сребреницом имају јак мотив да на сваком од стратишта преувеличају број жртава да би на такав начин олакшали достизање унапред предодређене укупне цифре од око 8,000. Гдегод је присутна већа концентрација заробљеника, али прецизно утврђивање њиховог броја није могуће, нерасположивошћу прецизних података операција надувавања цифре знатно је олакшана.

 2. Општа нит која се протеже кроз све пресуде што се односе на Сребреницу, да се борбени губици умањују а број погубљених заробљеника увећава, присутна је и у овом случају. У пресуди Крстићу, првој у овом низу, уз само неколико узгредних напомена, ноторно је избачено из разматрања већа крупно питање легитимних борбених губитака колоне у пробоју.14Како су се прикупљали и на разним суђењима били предочавани озбиљни докази о позамашним губицима војноцивилне колоне 28. дивизије у јачини од између 12,000 и 15,000 хиљада људи, која је изводила рискантну операцију оружаног пробоја из Сребренице према Тузли,15 умањивање или прикривање тих чињеница било је све мање могуће. Трибунал се нашао принуђен да прихвати чињеницу да је колона представљала легитиман циљ напада српских снага и да наношење губитака колони није представљало ратни злочин.16Порицање тих чињеница постало је практично неизводљиво када је, у неколико задњих сребреничких суђења, одбрана предочила доказе у виду изјава неколико десетина преживелих из колоне, датих по приспећу на територију под контролом сарајевских власти, где се пружа слика огромних легитимних борбених губитака који су се одвијали истовремено са погубљивањима заробљеника, и све на истом малом оперативном подручју. То је просто значило да пребројавање лешева не би било довољно; да би се могла импутирати кривична одговорност, било би неопходно повући разлику између оних који су били заробљени па затим стрељани, и оних који су погинули у борбеним дејствима. Повлачење те разлике је посебно значајно у склопу догађаја на терену Кравице зато што је дан пре масакра у Земљорадничкој задрузи колона из Сребренице прошла на неколико километара од Кравице, где је дошло до борбеног судара са српским снагама. На располагању се налази шест изјава преживелих из колоне са тог подручја који су на дебрифингу у Тузли потврдилии и подробно описали знатне губитке које је на том локалитету претрпела АБиХ.17 Извор тих изјава је архивска грађа тужилаштва МКТБЈ, по служеној обавези стављена на увид одбрани, али нити тужилаштво нити било које веће те доказе није узело у обзир тако што би покушало да направи разлику између два правно потпуно различита узрока смрти, на кратком растојању и на неколико часова један од других. Пропуст Трибунала да се осврне на значајан чинилац оволике релевантности, док истовремено скоро све посмртне остатке из околине Задруге приписује убијању које се тамо догодило, озбиљно компромитује анализу овог догађаја од стране разних већа МКТБЈ.

 3. Специфично у вези са могућим садржајем гробница у близини Кравице, располажемо изјавом Бехудина Муминовића, преживелог из колоне, која се у електронском архиву МКТБЈ [Electronic Disclosure System или EDS] као документ налази заведена под бројем 00464352. Муминовић је властима у Тузли изјавио да је напустио Сребреницу са осталим мушкарцима 11. јула, 1995; да је успут био сведок борбених дејстава са српским снагама на локалитетима Сандићи18 и Каменица; да су он и други припадници колоне углавном били гађани артиљеријским средствима; да је у Кравици видео шест лешева а да је 12. јула у пролазу, заједно са другима у колони, издалека видео Србе да  врше масовни укоп око 500 тела. Муминовић је касније био заробљен од стране српских снага, одведен у заробљенички логор и размењен 24. децембра, 1995. Његов исказ да је видео укоп “500 тела” дан пре масакра у Задрузи може се променити у “много тела” ако се жели, али то не би утицало на поенту његове приче. Највећи део посмртних остатака који се доводе у везу са масакром у Задрузи ексхумиран је из масовне гробнице Глогова, која се налази у непосредној близини села Сандићи, где је овај сведок приметио масовни укоп на дан пре догађаја у Задрузи (13. јули) и најмање два дана пре него што је укоп жртава из Задруге отпочео. Међутим, сви ти посмртни остаци без разлике приписују се убијању у Задрузи.19 Ни тужилаштво ни већа МКТБЈ нису прокоментарисали ову аномалију. Није познато ни да је иједан тим одбране пред судом покренуо ово питање.

4. Што се тиче форензичких доказа, они су поприлично непрецизни у односу на статистичку страну сада већ прихваћеног кравичког наратива да је око 1,000 заробљеника било побијено по кратком поступку, што би представљало знатан део наводне укупне цифре од око 8,000 жртава за Сребреницу. Без претераног улажења у детаље, аутопсијски извештаји са ексхумација на локалитетима за које се сматра да су били повезани са догађајима у Кравици у јулу 1995.20 пружају сложену и хетерогену слику. Важно је да се то истакне јер када се масовна смртност приписује само једном узроку и сплету околности разумно је очекивати углавном једнообразан начин наношења повреда. Међутим, у овом случају, у аутопсијским извештајима, посмртни остаци без одређеног узрока или времена смрти или са утврђеним узроцима смрти али од артиљеријских средстава или друге врсте муниције за коју није познато да се користи за стрељање присутни су у статистички значајном обиму. То покреће озбиљне проблеме за доказни поступак. Ни ти проблеми нису били систематски расветљени пред хашким Трибуналом, ни од стране већа, ни тужилаштва или одбране.

5. Од не мање важности је чињеница да постоји убедљива алтернативна верзија о томе шта је довело до убијања у Задрузи. Та верзија баца сумњу на претпоставку да је кравичка епизода могла бити саставни део неког ширег Удуженог злочиначког подухвата (УЗП)21 са циљем да се погуби велики број заробљених припадника АБиХ, и то такве врсте да би се могла уздигнути на раван геноцида. На неколико сребреничких суђења били су предочени докази да се убијање у Задрузи догодило спонтано и да га је изазвао инцидент када је један од заробљеника истргао пушку из руку стражара.22 Преосталих 15 до 20 стражара обузела је паника од побуне многобројнијих заробљеника, па су прекомерно одреаговали и почели да пуцају по заробљеницима. Врло је незахвално покушати поуздану реконструкцију догађаја зато што већа МКТБЈ преферирају да се ослоне на исказе двојице “преживелих сведока”. (При недостатку материјалних доказа, у Хагу такви сведоци се волшебно појављују ниоткуда да запуше рупе у доказној грађи тужилаштва; два таква “преживела” сведока наступала су у разним сребреничким суђењима везано за Кравицу, као што су чудесно “преживели” Q и Ахмо Хасић одиграли сличне улоге, поред Ердемовића, везано за погубљења на локалитету Брањево/Пилица.) У пресудама у предметима Поповић, Толимир и Караџић, већа су барем узгред поменула постојање овог алтернативног објашњења, али му нису признавали никакву озбиљну тежину.

 Правници би на ово рекли да такав став у најмању руку представља пропуст са стране хашких судија. Убијање које настаје спонтано, ма колико биле катастрофалне последице, не да се уклопити у модел Удруженог злочиначког подухвата за извршење геноцида, јер то претпоставља барем неку врсту претходног планирања и пре свега умишљај, или dolus specialis. Бар једно веће МКТБЈ (Поповић и остали) показало је присуство свести о постојању овог проблема када је у својој пресуди изнело оцену да је свака дилема овакве врсте заправо депласирана. У предмету Поповић веће је ноншалантно резоновало да заробљеници нису били убијени у Задрузи на начин како је то у званичном наративу представљено, да би били стрељани касније у сваком случају.23 Правници који нису на платном списку МКТБЈ или његових спонсора свакако ће цитирати ову далековиду опаску већа као пример изузетно рафинираног судског нагађања.

 6. На крају, не би требало изоставити ни улогу свеприсутног сведока-сарадника тужилаштва, Момира Николића, коме Трибунал дугује исказе о неким кључним појединостима. Николић је био официр за безбедност братуначке бригаде, српске војне јединице која је имала знатног удела у сребеничким активностима у јулу 1995. Када је ред дошао на њега, Николић је био ухапшен и одведен у Хаг где је против њега била подигнута шаблонска оптужница по свим уобичајеним тачкама, укључујући геноцид. На кратко пред отпочињање свог процеса, Николић је склопио споразум о сарадњи са тужилаштвом МКТБЈ, признавши кривицу по неким од тачака из оптужнице заузврат за казну која му је била одређена у дужини од двадесет година затвора. Са своје стране, Николић се за блажу казну обавезао да ће бити сведок тужилаштва на свим наредним сребреничким суђењима.

У Николићевом случају постоји једна посебност која је вредна помена. Да би тужилаштво импресионирао својом спремношћу да сарађује, Николић је слагао приписавши себи неколико убистава која, како је доцније открио и доказао Мајл Карнабас, један од адвоката одбране, он није починио.24 Након што је у почетку одбио да прихвати Николићево непоштено признање кривице, председавајући већа судија Лиу Дакун на крају га је усвојио, али под условом да се у свим поступцима који ће уследити Николићево сведочење има одбацити уколико није поткрепљено доказима независним од његовог исказа.25 Овај услов је у пракси остао пренебрегнут у Николићевим потоњим појављивањима у својству сведока тужилаштва.

 Посебност Николићевих услуга тужилаштву МКТБЈ у својству сведока је то да је он, чини се, био свуда где је требало да би се запушила нека рупа у доказном материјалу. Он је главни извор тужилаштва у односу на наводно измештање и поновне укопе погубљених заробљеника у такозваним секундарним и терцијарним гробницама, што је по тези тужилаштва учињено да би се прикрили трагови масовног злочина.26 (Аљкави извршиоци овог перфидног подухвата да се изигра правда зачудо ни на једном од губилишта нису успели да до краја одраде свој прљави посао -- мада су тачно знали где су раније покопали лешеве својих жртава, они их ни са једног од ових локалитета нису у потпуности изместили, баш као да су на такав начин желели да рекламирају свој злочин и да оставе трагове који ће тужилаштву касније послужити за наводно повезивање разних гробница.)

 

Али не само то, Николић је освануо и у Поточарима одмах после пада Сребренице, што га је ставило у идеалан положај да суд обавести о појединостима српске операције етничког чишћења када су српске власти око 20,000 жена, деце и остарелих особа из Сребренице пребациле на сигурно у Кладово, најближе место под контролом супротне стране, подаље од зоне борбених дејстава .27 Николић се такође задесио и у друштву генерала Младића у Коњевић Пољу. То га је квалификовало да посведочи да је Младић, као одговор на питање каква судбина очекује заробљенике, које му је, можда прекорачујући своје ингеренције као нижи официр, Николић ипак одважно поставио, превукао прст преко гркљана на начин који упућује на клање, што није оставило никакав простор за сумњу у погледу Младићевих намера.28

 Најзад, сасвим предвидљиво, Николић се задесио и у близини Земљорадничке задруге у Кравици и то баш у најпогоднијем тренутку да би судском већу могао да пружи своја запажања из прве руке. Занимљиво је да је у свом признању кривице 2003. године, којег се у тој верзији каснији одрекао, невероватно кооперативни сведок тужилаштва Момир Николић заправо отишао толико далеко да је изјавио да је лично “наредио погубљења у Земљорадничкој задрузи у Кравици”.29 Та тврдња је остала непоткрепљена другим доказима, али са становишта разних већа МКТБЈ та сумњива веза била је ипак сасвим довољна да овог лажног сведока квалификује да сведочи о разним појединостима догађаја у Кравици у јулу 1995.

 Прихватајући веродостојност Николићевог сведочења и уграђујући његове тврдње у своју пресуду, веће у предмету Караџић отишло је дирљиво далеко у настојању да испољи емпатију и увиђавност према овом важном сведоку тужилаштва:

 “Веће је испитало разлоге за његово лагање, када је између осталог, у вези са својим споразумом о прихватању кривице рекао да је то нешто на чему ‘смо већ дуже време радили и нисмо желели да споразум пропадне. Желео сам да тај споразум буде закључен.’ У таквој ситуацији, Николић је био спреман да жртвује себе и да прихвати одговорност за нешто што није учинио. Веће је размотрило његово сведочење и прихвата, ма колико то било за жаљење, да Николићева недоследност није била последица нечасне намере да веће обмане. Њему је било стало у огромној мери да споразум не пропадне и био је спреман да се послужи неистином да би постигао тај резултат. Веће је такође имало на уму и то да је Николић на сопствену иницијативу недоследност исправио првом приликом која му се указала.”30

 Пред хашким Трибуналом, за сведока-лажова тужилаштва у најгорем случају важи да је из оправданих разлога био “недоследан” у својим иначе беспрекорно поузданим исказима.

 Какви би се општи закључци дали извући у вези са начином како, у својим пресудама, МКТБЈ приказује догађаје у Кравици у јулу 1995 и значајем тих догађаја за утврђивање истине о сребреничкој афери у целини? Вероватно први и основни закључак би гласио да чак ни после пола туцета суђења, одржаних у временском периоду од око двадесет година, где су предочавани разни докази у вези са Кравицом, ми данас и даље немамо јасну слику о томе колико је заробљеника било убијено у том инциденту. Штавише, постоји и веродостојно сведочанство о томе да је инцидент био изазван спонтаном побуном. Без оспоравања да је злочин био почињен, те околности ипак отежавају увођење Кравице у стандардни УЗП и геноцидни сценарио, шта год би се тим поводом могло рећи за друге сегменте сребреничких догађаја. Могло би се аргументовано устврдити и да начело in dubio pro reo обавезује суд да прописно размотри и то алтернативно објашњење. Чак и ако не би био склон да том објашњењу призна тежину, суд би барем био у обавези да у својој пресуди изложи разборити основ зашто га одбацује, заједно са јасним импликацијама које из тог објашњења произилазе.

 Најзад, што се тиче форензичких доказа, они су у најмању руку збркани, зато што су људски посмртни остаци који потичу из разнородних извора измешани, без икаквог уложеног напора да се раздвоје и да се разликују на правној основи. Као последица свега изложеног, тврдња да је у Земљорадничкој задрузи у Кравици било усмрћено до 1,000 заробљеника, у оквиру ширег Удруженог злочиначког подухвата да се изврши геноцид физичким истребљењем свих заробљених војноспособних мушкараца из сребреничке енклаве, не делује као теза која је поткрепљена расположивим доказима.

 Шта год да се стварно догодило у Кравици у јулу 1995. године, извештај о томе који налазимо у пресудама хашког Трибунала не пролази пажљиво критичко испитивање.

  Али жртве из јула 1995. привилеговане су барем утолико што се о њима расправља, макар то било на начин који је надахнут политичким мотивима неупоредиво више него пијететом и људским обзирима. О кравичким жртвама из јануара 1993. говори се све мање, а виновници њиховог страдања се триумфално шепуре и ките ореолом невиности и недодирљивости. На фону два убијања у Кравици, које деле само две и по године, јасно се види како се пројектују жртве првог и другог реда.

(Поглавље из есеја "Хашки Трибунал и Сребреница" који је добио награду  Фондације Ђузепе Торе за 2018. годину, http://milosevic.co/654/andrea-martocchia-demolition-of-international-law/  )


1  Тужилац против Орића, сажетак првостепене пресуде, стр. 9, http://www.icty.org/x/cases/oric/tjug/en/060630_Oric_summary_en.pdf

2  У односу на српске жртве Кравице, Хартманова је врло резервисана: “Тужилаштво је увек врло обазриво при коришћењу речи ‘жртва’ (...) Цифре које су у оптицају за Кравицу и где се тврди да је свих 353 становника било ‘побијено’ не одражавају стварност. Током напада Армије БиХ на шире подручје Кравице 7. и 8. јануара 1993, 43 особе су биле убијене, по нашим подацима.” ICTY Weekly Press Briefing, 06.07.2005. Врло мало од те похвалне обазривости могло се видети у процењивању жртава српског понашања у јулу 1995.

3  Види, Орић, Другостепена пресуда, пар. 90 – 93 и 160.

4  За димензије Задруге, види Поповић и остали, фуснота 1507, Доказни предмет P04529.

5  Вештак тужилаштва Душко Јанц је изјавио да је “немогуће одредити тачан број жртава у Кравици,” види Првостепена пресуда у предмету Младић, пар. 2706)

6  Види Толимир, Првостепена пресуда, пар. 376. Такође, Караџић, Првостепена пресуда, пар. 5277.

7   За упечатљив пример несистематично обрађених форензичких доказа на које се ослања веће у предмету Караџић, види пар. 5257-5258 Првостепене пресуде. Такође, Поповић и остали. Првостепена пресуда, пар. 443.

8  Првостепена пресуда, пар. 205.

9  Првостепена пресуда, пар. 296.

10  Првостепена пресуда, пар. 443.

11  Првостепена пресуда, пар. 376.

12  Првостепена пресуда, пар. 5286.

13  Првостепена пресуда, пар. 2707.

14  Крстић, Првостепена пресуда, пар. 77.

15  Војни вештак МКТБЈ на суђењу Поповићу и осталима прихватио је мешани састав колоне и да је представљала легитимни војни циљ, види Транскрипт, стр. 20244, алинеје 19—25 и стр. 20245, алинеја 1. Главни истражитељ тужилаштва Жан-Рене Руез је посведочио да је “значајан број (Муслимана) био убијен у борбеним дејствима,” Монитор, 19. април, 2001, архивска ознака МКТБЈ 06038344.

16  Знаковито је да нико никада није одговарао ни пред Трибуналом у Хагу ни пред Судом БиХ за ратне злочине зато што је пуцао у колону.

17  Ти сведоци су: Бехудин Муминовић, архивска ознака МКТБЈ 00464352; Шевал Адемовић, архивска ознака МКТБЈ01008095; Рамиз Хусић, архивска ознака МКТБЈ 00813498; Мидхат Кадрић, архивска ознака МКТБЈ 00371768; Нуриф Мемишевић, архивска ознака МКТБЈ 00396028; и Хусејн Мустафић, архивска ознака МКТБЈ 00401647.

18  Село у близини Кравице..

19  Види Поповић и остали, Првостепена пресуда, пар. 439; Толимир, Првостепена пресуда, пар. 376; Караџић, Првостепена пресуда, пар. 5258 и 5282; и Младић, Првостепена пресуда, пар. 2706.

20  Масовне гробнице Глогова 2-9, Бљечева 1, као и Зелени Јадар 5 и 6. Види Младић, Првостепена пресуда, пар. 2706. Такође Равнице, Види Караџић, Првостепена пресуда, пар. 5285.

21  Удружени злочиначки подухват је модалитет кривичне одговорности који се не помиње у Статуту МКТБЈ. У целини су га измислиле судије хашког Трибунала. То значи да особа оптужена по овом основу није могла да зна или претпостави да је понашање за које му прети казна било противзаконито у време када је наводно починила кривично дело.

22  У предмету Поповић, Првостепена пресуда, пар. 444 веће прихвата да се инцидент заиста догодио; то је такође потврђено и у предмету Толимир, Првостепена пресуда, пар.359 [“Веће утврђује да је заробљеник босански Муслиман убио Крсту Драгићевића, што је било узрок да је Чутурић задобио опеке на руци, и да је тај инцидент изазвао узнемирење и бес код стражара босанских Срба, што је проузроковало пуцање у велики број заробљених босанских Муслимана изпред Задруге, као што је навео сведок PW-006.”]; индиректно се помиње такође и у предмету Караџић, Првостепена пресуда, пар. 5230.

23  Веће у предмету Поповић, Првостепена пресуда, пар. 444, ово “рафинирано” резоновање у својој пресуди развија до краја: “Првостепено веће стаје на становиште да је једини разборити закључак да је погубљење свих мушкараца Муслимана у Задрузи у Кравици било саставни део општег плана да се побију сви војноспособни мушкарци из Сребренице и плана за извршење геноцида. Првостепено веће сматра да су заробљеници тамо требали бити задржани привремено, по свој прилици да би затим били премештени на друго место заточења, као што је био општи образац свуда, да би коначно били убијени. Међутим, као реакција на неочекивани инцидент са ‘опекотинама на руци,’ веће закључује да је извршење плана да се убију босанскомуслимански заробљеници који су били заточени у Задрузи у Кравици био убрзан и да су они зато били побијени на лицу места.” Веће не наводи никакве доказе на којима би се његова предвиђања о даљњем развоју догађаја могла темељити.

24  Види IWPR- ICTY, 3. октобар, 2003, “Споран кредибилитет сведока  масакра у Сребреници” [Credibility of Srebrenica Massacre witness disputed], https://iwpr.net/sr/global-voices/sporan-kredibilitet-svedoka-maskara-u-srebrenici

25  Да би контроверза у вези са Николићевим упитним кредибилитетом била још пиканнија, чак су и тужиоци МКТБЈ, за које би се очекивало да се упорно залажу за репутацију свога сведока, изразили одређене резерве у погледу поузданости овог серијског лажова. У својој завршној речи у предмету Благојевић и Јокић, тужилац је упозорио суд да би “исказе Момира Николића требало узимати са неповерењем [with a grain of salt]” (29. септембар 2004, Транскрипт, стр. 12370) па је још додао да “као што сам рекао за Момира Николића и Мирослава Дероњића, саслушајте шта имају да кажу али се увек упитајте има ли нешто што то поткрепљује” (Исто., Транскрипт, стр. 12358).

26  Види, Момир Николић, Изјава о чињеницама и прихватање одговорности, https://www.legal-tools.org/uploads/tx_ltpdb/NikolicM._ICTYTCPleaAgreement_Statementoffacts_06-05-2003__E__05.htm

27  Исто.

28   Види Независне новине (Бањалука), 3. јун 2013, http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Momir-Nikolic-Mladic-nagovijestio-ubijanje-zarobljenika-u-Srebrenici/194724

29  Поповић и остали, Првостепена пресуда, фуснота 72.

30  У првостепеној пресуди Караџићу, пар. 5058, веће наводи још једну од Николићевих позамашних лажи, али ипак закључује да кредибилитет сведока тиме није оштећен. У питању је била једна компромитујућа фотографија коју је тужилац показао Николићу и Николићева претерана ревност да потврди да је на њој приказан он, иако то није било истина. Веће је благонаклоно закључило да је лаж била мотивисана Николићевом жељом да се по сваку цену нагоди са тужилаштвом и да му то не треба узимати за зло. Исто, пар. 5059.

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019