15.
Чланак

Милован Шавија
Ванкувер
  Поводом једног рођендана
– О културама, империјама и песницима

 

 

Када је гувернер римске провинције Британије Квинтус Помпиус Фалко 122 године нове ере започео изградњу каменог зида којим би се провинција поделила на два дела – јужни покорени и северни непокорен – ни он сам, али и нико од његових савременика нису сигурно били свесни да ће у вековима и миленијумима који ће уследити значење зида далеко превазићи војну фортификацијску намену због које је планиран. Изградња је започета у време посете коју jе том увек немирном северозападном пограничном подручју царства уприличио лично тадашњи император Хадријан. Та гранична грађевина је убрзо подигнута и у част императора добила име Хадријанов зид, које ће задржати наредних 20 векова, јер се његови остатци и данас могу видети како својом вијугавом линијом пресецају питоме брежуљкасте голети северне Британије. А онај крајњи северни део острва, који тадашњи креатори стратешког концепта простирања римске империје нису хтели да прикључе цивилизованом делу света којим су са великим уживањем и самопрегором, владали, могао се у наредна три века на њиховим мапама наћи под именом Каледонија.

Нажалост није остало много података о народу који је насељавао ту земљу која није имала историјске среће да се квалификује за чланство у ондашњој лиги цивилизованих племена у коју су се једва угурали њихови јужнији суседи. Не зна се ни како су они себе саме звали, ни како су звали земљу у којој су живели. Само се зна да су се тврдоглаво опирали страним завојевачима, и да су на томе истрајавали вековима.

Хадријанов зид ће скоро пуна три века успевати да држи Каледоњане ван граница оног дела света који је уживао плодове римске цивилизације, све до 410 године када су се Римљани, помало уморни од ”преваспитавања примитивних племена”, а претходно одуставши од своје доктрине непресталног ширења, повукли из Британије да се тамо никада више не врате. Јер за тај повратак неће више бити прилика пошто се славно Римско царство за педесетак година распало сишавши, барем под тим именом, заувек са историјске позорнице.

После тог распада, као што је из историје познато, уколико јој је веровати, у оном делу света на којем се некада простирао западни део царства, завладао је скоро хиљадугодишњи мрак, изазван не толико климатским поремећајима, колико драматичном стагнацијом у оној сфери живота познатој као духовно-интелектуална, а узрокованој репресијом западног крила цркве коју је у наслеђе својим настављачима оставио славни Рим. Под окриљем помрачине тих векова у оном некада најзабаченијем граничном подручју римске империје, званом Каледонија, наставио је да се углавном аутохтоно, али под другим именом, развија онај непокорни народ горштака северне Британије делећи судбину континента Европе, како је у међувремену западни део несталог царства назван.

Хиљаду година је требало да прође да би се онај бунтовни дух, на чијем пркосу је своје чврсте зубе некада ломила велика империја, поново пробудио. То буђење, после векова трпљења догодило се првог августа 1560 године када се парламент земље по имену Шкотска састао да озваничи и у облику законских аката кодификује оно што је читав милениј сазревало у главама вечитих побуњеника са севера Британије. Изгласана су три акта од којих је првим укинута у Шкотској јурисдикција поглавара оне западне цркве титуларно названог Папа, другим, забрањено упражњавање било које верске праксе која је у супротности са оригинално шкотским црквеним учењем, а трећим су такозване католичке мисе стављене ван закона.

Ти акти спроведени у дело наредних деценија створиће услове за увођење система националног образовања утемељеног на принципима универзалности, које би требало да буде доступно не само богатима, него целокупном становништву. Значај тих принципа, за које ће требати не само доста времена, него и надљудске енергије да се спроведу, показаће се тек у наставку историје оног забаченог дела британског острва са северне стране Хадријановог зида већ одавно на географским мапама означаваног као Шкотска. Та историја почеће да се одиграва на прилично неочекиван начин утирући пут за процесе од далекосежног значаја не само за Шкотску, него и читав свет, чије границе у то време још увек нису биле знатно проширене у односу на време већ одавно мртве Римске империје. Самим тим клупко тајне сакривеног значења Хадријановог зида почеће да се полако одмотава.

Проћи ће још читавих 150 година пре него што ће, још увек сиромашна и у сталној сенци тада моћног суседа са јужне стране Хадријановог зида, малена и неугледна Шкотска преузети водећу улогу у оном чувеном светлом поглављу историје човечанства познатијем као просветитељство. Осамнаести век, у којем се догодио тај интелектуални и духовни преокрет, биће с правом назван веком Шкота. Први систем јавног образовања у читавом свету, још од времена антике, просто је затрпао не само Шкотску него и читаву Европу школованим и амбициозним умовима који су били одлучни да више не прихвате ниједну “вечну” истину пре него што је не подвргну свеобухватној критичкој провери. Шкотски универзитети, неки као Сент Ендрју и са тристогодишњом традицијом, избацивали су толико високообразованих дипломаца да се чинило да у земљи не само да нема неписмених него да нема никога ко није завршио барем колеџ. Из тог времена запамћена је анегдота по којој сте стојећи на познатом тржном тргу у Единбургу могли да се рукујете са 50 генијалаца у року од само једног сата. А проценат писмености у Шкотској половином 18-ог века износио је преко 75%, убедљиво највећи на свету.

Онда и не чуди да су водећи европски мислиоци тога времена били углавном Шкоти. Први од тадашњег легендарног шкотског двојца Дејвид Хјум је својом “Расправом о људској природи” лансирао потпуно нову натуралистичку науку о човеку, парирајући до тада неприкосновеном рационализму, у којој ће жеља а не разум карактерисати човеково понашање, а знање бити немогуће без директног искуства. А онај други члан двојца Адам Смит ће постати родоначелником политичке економије као нове науке, чије ће основе поставити у свом чувеном “Богатству народа”. Својом теоријом слободног тржишта, “невидљиве руке” и оних тајанствених односа између индивидуалне иницијативе и друштвеног богатства, који и за данашње економске аналтичаре представљају трн у оку, остао је по многима још увек непревазиђен, а самим тим извор надахнућа за хватање у коштац са модерним економским изазовима. Не треба заборавити ни проналазача и конструктора Џејмса Вата, чија парна машина ће покренути точак индустријске револуције, која се без обзира на неке почетне негативне последице што је изазвала сматра једним од најважнијих проналазака у историји човечанства.

Листа експерата који су оставили неизбрисивог трага у свим научним дисциплинама и областима људске спознаје из те плејаде шкотског просветитељства 18-ог века била би предугачка за набрајање, као што би била предугачка листа разних друштава у којима су се окупљали и која су својом активношћу и деловањем обележила један од најплоднијих периода људског интелектуалног развоја. А остала је запамћена опаска њиховог савременика славног француског просветитеља Волтера “да су наши погледи упрти према Шкотској као извору цивилизацијских идеја.” Да све то није случајно и без основа говори најречитије податак да је на шкотским универзитетима у периоду између 1750-1850 године дипломирало ни мање ни више него 10.000 медицинских доктора. За исто време на чувеном Оксфорду и Кембриџу са јужне стране Хадријановог зида дипломирало их је их свега пет стотина.

Роберт Бурнс се слободно може сматрати класичним изданком пониклим из тог интелектуално и духовно најплоднијег комада људске оранице на читавом европском континенту. Својом судбином чије је главно обележје било неуобичајено кратак животни век показаће да за испољавање генијалности нису чак потребни ни универзитети, а да између људског живота претвпреног у тренутк и вечности постоји нераскидива веза. Потекавши из породице сељака кметова није му било суђено да се домогне оног такозваног формалног образовања, али је захваљујући принципима оног већ дубоко укорењеног универзализма ипак успео да се школује у оним суптилним школама које сам живот, уколико му се пруже одговарајуће околности, може итекако квалитетно и надасве јефтино да уприличи за све оне у чијим главама се “ђачко доба” сасвим спонтано протегне “од колевке па до гроба”. Јер, изнад свега, био је то век Шкота у чијем се окриљу се 1759. године Роби родио.

Роберту Робију Бурнсу је такво образовање било довољно да уплови у оне за већину људи недостижне сфере духовног стваралаштва познате под именом поезија и да тако постане песником, и то не обичним. Још за време живота својим песмама ће се прославити и чак и пре смрти постати не само књижевни бард, већ и национални јунак, а самим тим и жива легенда. А тај његов живот неће потрајати дуго, таман толико да се протегне не даље од краја тог шкотског осамнаестог века. Умреће 1796. са тек навршених 37 година живота. Сасвим довољно да се као песник овековечи, јер великим песницима као да је суђено да живе кратко, а својим стваралаштвом оставе дубоке трагове, не ретко много дубље од оних који су имали среће, или можда несреће, да доживе дубоку старост.

Показаће то време које ће уследити. Јер ни пуних пет година од смрти 1801. датум његовог рођења почеће да се слави као национални празник, и то не само у некадашњој краљевини Шкотској, већ на свакој оној тачки планете до које су допрли и оставили потомство припадници тог жилавог народа. А тих тачака чак и данас након више од два века није мало јер је познато да су Шкоти одиграли једну од кључних улога у британској колонијалној експанзији која их је заједно са комшијама Енглезима расула по читавом свету. И док ће се понеки од оних славних Шкота, који су оставили трага у историји, и чији број није мали, тек спорадично помињати у школским читанкама, универзитетским уџбеницима, новинским чланцима и истраживачким есејима, падајући, како је време одмицало у заборав, успомена на Роберта Бурнса ће наставити да светли несмањеним сјајем, а он сам претворити у културну икону народа из чијег окриља је изникао.

У то су се могли уверити сви они који су случајно свратили, или управо због тога дошли у паб “Wolf & Hound” у граду Ванкуверу, смештеног на самом крају улице Бродвеј, надомак њеног сучељавања са улицом Алма. То је један од оних старинских пабова у који кад крочите не бисте могли, осим по одећи затеклих гостију, да се временски оријентишете, то јест одредите у којем веку сте се нашли. У њему се те вечери 25 јануара традиционално на свечан начин обележавао рођендан Роберта Робија Бурнса. На први поглед све је изгледало као и било које друге вечери, јер сваки долазак на такво место сам за себе представља свечаност и није лишен узвишености. Све је то трајало до тренутка када се уз звуке гајди појавио кувар носећи на рукама високо испруженим изнад главе велики овални тањир у којем је попут неког малог “портабл” божанства почивало његово величанство “хагис”, традиционално јело шкотских горштака. Након процесије која је уз одушевљено клицање и аплауз свих присутних трајала неколико минута, а којој осим оне кафанске опуштености није недостајало ни ритуалности, тањир је положен на ниски столић тик испред микрофона са бардом задуженим за остатак програма посвећеног Робију и његовој поезији.

Рецитовале су се те вечери његове песме, а понека уз пратњу гитаре и отпевала. Говорило се о његовом животу који као да се није завршио оне далеке 1796. и који као да још увек траје. Било је управо онако како сваког 25. јануара већ више од два века бива на многим сличним местима широм земљиног шара. Веселило се не због оних ситних и крупних разлога који се најлакше нађу управо на таквим местима, већ у славу песника и поезије. Чак и они који нису припадали корпусу песникових земљака имали су прилику да се те вечери на кратко осете Шкотима и увиде да се гутљаји стаута и поезија итекако слажу, и да, како један други песник рече “смијешани најлакше се пију”. Јер можда управо горчина, која стауту даје онако неодољив укус, омогућава филозофски сусрет Орфеја са Дионисом којем су стари Грци на трагу још старијих духовних традиција тако упорно и систематски тежили.

А они склонији нешто дубљем промишљању стварности, поготову оног њеног мало загонетнијег аспекта званог историја, имали су прилику да те вечери коначно дођу на праг разрешења тајне Хадријановог зида. Зид који је тадашњи гувернер римске провинције Британије Квинтус Помпиус Фалко подигао почетком другог века нове ере у намери да од провинције за коју је био задужен одвоји њен северни део насељен племенима за које је сматрао да се не могу лако и ефикасно цивилизовати представљаће за она будућа времена истовремено симбол и метафору за узалудност и бесмисленост напора свих каснијих колонизатора и завојевача да уз помоћ својих произвољних менталних алгоритама цртају мапе, прекрајају територије, подижу видљиве и невидљиве зидове покушавајући да по својој вољи и нахођењу одређују судбине цивилизација далеко старијих, вреднијих и утемељенијих од њихових властитих. Јер како нас историја упорно подучава империје су тек ефемерне творевине њене лажне и заводљиве креативности. Оне се рађају, одређено време трају, бесомучно се трудећи да што дуже уживају у својој пролазној и помпезној моћи, да би на крају неминовно завршавале на њеним стратиштима. Опстајало је само оно што је њиховим творцима и протагонистима било одувек несхватљиво, а то је култура.

Из оног периода који је претходио подизању Хадријановог зида када су римски стратези још увек веровали да се та удаљена земља може прикључити њиховом такозваном културном доминиону остало је у аналима забележено име њиховог вође Калгакуса, који је пружао жесток отпор надирању римских легија ка северу острва. Његове речи, у помало поетском тону, цитирао је најславнији римски историчар тог доба Публиус Корнелијус Тацит: “Пљачкаши света, након што безобзирно исцрпе освојену територију продиру даље. Ако је непријатељ богат они су према њему похлепни, ако је сиромашан они се задовољавају доминацијом. Нити на истоку, нити на западу нису могли наћи задовољење. Сами у читавом свету жудели су са подједнаком страшћу и према сиромашнима и према богатима. Иза отимачине, покоља и пљачки крило се име њиховог царства. Иза себе су остављали само пустош називајући то миром.”

Тих пљачкаша и њихове империје, као што је из историје познато, већ одавно нема, као што нема ни оних које ће се касније рађати и попут римске умирати и нестајати, док се оне модерне грчевито боре да за коју деценију продуже своје трајање. А истовремено на удаљеном периферијама те величанствене позорнице успона и падова империја и даље цветају оне мале културе славећи с времена на време далеко од очију белосветских медија своју виталност, трајање и победе над оним великима који су покушавали да их униште или потчине својим себичним интересима. А са њима и потомци оног пркосног, поносног и пророчански дубокоумног Калгакуса, још увек живи, расути по читавом свету, сваког 25. јануара прослављају рођендан свог песника и поете Роберта Робија Бурнса. Поучно не само за империје на умору, него и за припаднике малих и потлачених народа који добровољно и оберучке прихватајући вештачке квазикултурне моделе колонизатора наивно мисле да им за неговање властите културе као идеал није потребан Орфеј, већ само Дионис.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019