Поводом обележавања 150 година од рођења Махатме Гандија (1869-1948) у ”Коларцу”
Будите промена коју желите да видите у свету

Поводом обележавања 150 година од рођења Махатме Гандија (1869-1948), творца независне Индије, у Задужбини Илије М. Коларца представљена је глобална меморијална иницијатива „Невероватна Индија – Гандијева земља“ (Incredible India – Land of Gandhi) о којој су говорили амбасадор Републике Индије у Србији Субрата Батачарџи и Александар Петровић, професор Културне историје Индије на Филолошком факултету у Београду.

На овој првој јавној презентацији овог глобалног пројекта који, између осталог, треба да покаже блискост и разлике европске и индијске културе, амбасадор Батачарџи поздравио је публику на речима Махатме Гандија: ,,Будите промена коју желите да видите у свету“. Ове речи су на најбољи начин указале на велику Гандијеву мисију активног деловања ненасиљем. Зато се Батачарџи посебно осврнуо на Гандијеве концепте истине и ненасиља и повезао их са неким основним чињеницама из Гандијевог живота и његовог друштвено-политичког деловања.

Амбасадор Батачарџи истакао је да је за Гандија истина била једини пут к Богу и друштвеном преображају. Он је указао на два догађаја из Гандијевог раног детињства која су га определила на пут истине коме је остао веран до краја живота. У Гандијеву школу једном приликом дошао је инспектор да провери рад наставника. Деца су добила задатак да напишу по пет речи на енглеском језику. Ганди је написао четири, али пете није могао да се сети. Наставник је то приметио и дао му знак да препише од друга поред, који је свих пет речи исправно написао. Ганди се није ни осврнуо. Предао је задак с четири написане речи. После тога га је наставник укорио, али је Ганди, иако је био само слабашни дечак, у тој ситуацији схватио да је истина једини прави пут и да од тога неће одступати.

Ново искушење наишло је кад га је школски друг, снажне грађе, наговарао да једе месо како би и он био снажан. Породица младог Гандија није јела месо. Тиме би прекршио завет традицију. Али, друг је био упоран и Ганди је одлучио да проба месо како би и он био снажан. Како није имао новца за то, откинуо је мали привезак са златне наруквице свог старијег брата. Почео је да једе месо, а да његови родитељи то нису ни слутили. Убрзо је увидео да му снага не долази и покајао се што је тако нешто скривао од своје породице. Написао је писмо оцу, оставио га на његовој постељи и чекао прекор. Када је отац прочитао признање и уверио се у истинитост и снажно покајање свог сина, плакао је. Дечак је плакао заједно с њим и увидео да је то била прва лекција о ненасиљу коју је научио. Схватио је да се сваки однос разрешава у истини и одлучио да вредности истине и ненасиља никада више не занемари.

Амбасадор Индије указао је да је ненасиље било једнако делотворно у удаљеним и различитим земљама као што су Јужна Африка и Индија у којима је Ганди деловао и да је у оба случаја успео да ослободи заједницу од неправедних закона и бездушне експлоатације. Према речима Батачарџија, Ганди је, држећи се истине и ненасиља, ујединио и преобразио Индију.

Професор Александар Петровић оценио је да је Ганди најзначајнија личност не само Индије него и целог 20. века и да спада у ред великих учитеља човечанства.

– Ганди је учинио немогуће: точак доба открића, који је пет векова немилосрдно газио и истребљивао народе на свим континентима, он је зауставио и учинио да се Индија ослоњена само на моралну снагу избави од њега. Индија заправо није никада у правом смислу откривена, уместо ње откривена је њена лажна слика, Америка. Индија је Европи остала несхваћена што је убедљиво показано кроз Гандијев подвиг моралне победе над суровим британским империјализмом. Свет то никада пре њега није видео. Противно уобичајеним заблудама да само маса доноси историјске промене, Ганди је показао да само личност може да промени свет. Она то може да учини тако што се поистовети са светом. Гандијева величина је успостављени морални идентитет личности и света. Он не би добио борбу за свет да већ није добио борбу са собом. Личност је тако престала да буде усамљена у свету – постала је свет – рекао је Петровић.

Према његовим речима, из тога су настале две Гандијеве кључне политичке замисли: ахимса – ненасиље и сатјаграха – оданост истини.

– Ахимса се шири Индијом као одговор на Роулатов закон који је давао војна овлашћења за борбу против Гандија и његових револуционарних сарадника. Као одговор на покољ у Амритсару, кад су Британци за само десетак минута убили преко хиљаду људи, жена и деце, а исто толико ранили, Ганди подиже талас ненасиља у коме је цела Индија у један мах паралисана. На тај начин заједница је показала непобедиво јединство. Заједница је, другим речима, постала личност. Ако је насиље принцип историје, како вели Маркс, онда је ахимса неисторијска или надисторијска. Док је Маркс крај историје лукаво одложио на неодређено време комунизма, ахимса је крај историје сада и овде. Моћ Гандија, моћ ахимсе и сатјаграхе, види се по брзини уједињења Индије. Иако је Ганди већ био мртав, његова идеја је била жива. Његов сарадник Сардар Пател је после добијања независности за само годину дана успео да уједини 565 независних индијских држава. Нешто о чему Европа не може и после више деценија ни да сања. Зато она и даље сања Индију – поручио је професор Александар Петровић.