02.
Чланак

Милован Шавија
Ванкувер
 У потрази за симболиком 1999. 

                                        

У граду Ванкуверу на крајњем западу земље Канаде, као и у ко зна колико градова широм планете, читаво време трајања бомбардовања и разарања Србије и Црне горе трајале су демонстрације против тог злочиначког акта који је у главама његових креатора носио шифровани назив Милосрдни анђео и представљао хуманитарну операцију. Сваког од тих 78 дана, колико је трајала та операција, ванкуверски Срби, али не само они, окупљали су се на платоу испред уметничке галерије у самом центру града са заставама, транспарентима, испуњени шоком, тугом, неверицом, учествујући у нечему што ће заувек у њиховој колективној повести остати упамћено као “демонстрације”. Трајало је то од првог дана 24. марта, па све до последњег 10. јуна.

Ових дана, као што је познато, навршава се пуних 20 година од почетка тог срамног поглавља у историји западне цивилизације, као и револта који је изазвао широм света, и то не само Срба, него и свих људи који су били способни да разликују добро од зла, а којих је тада чини се било много више него данас. Тим поводом ванкуверски Срби окупили су се у само предвечерје те годишњице у суботу 23. марта увече у цркви Свети Сава где су након богослужења и молитве за душе пострадалих у тој хуманитарној операцији наставили дружење у црквеној сали да би на крају заједнички погледали документарни филм насловљен “Тако је почело”. Био је то филмски колаж састављен од пробраних видео материјала које је аутор Милован Шавија снимао својом ручном камером свих оних 78 дана демонстрација покушавајући, ни сам тада не знајући зашто, направити визуелни отисак нечега што је вероватно наслућивао да би могло бити од далекосежног значаја, те стога вредно похрањивања у некој меморији за нијансу поузданијој од оне људске.

Када је пре тачно двадесет година са својом тек купљеном камером марке “Сони” почео долазити на демонстрације и онако спонтано снимати тај тако несвакидашњи догађај наравно да није ни сањао да ће се добар део главних протагониста те представе након пуних 20 година окупити да заједно погледају филм који ће настати из тих његових првих аматерских пионирских сниматељских корака. Али узимајући у обзир да је од првог тренутка све било у рукама свевишњег креатора и режисера оне величанствене космичке представе онда и није могло бити другачије јер ништа се у животу не дешава а да већ унапред није већ испланирано у глави оног недокучивог и непредвидљивог генија.

Аутору је свакако морало причинити велико задовољство да се након 20 година те вечери у уводној беседи пре почетка пројекције из говорничке позе обрати управо онима чије присуство и ватрене говоре, готово савршену мешавину ораторства, елоквенције, патриотизма, љубави и одговорности, на степеницама ванкуверске галерије је његова камера овековечила, док је истовремено у руци држао ту већ увелико прастару справу која је омогућила да се то неописиво чудо догоди. Осетио је том приликом и потребу да изрази захвалност, али и дивљење свим оним безименим јунацима који су оних давних дана онако спонтано и ненаметљиво боравили на оној импровизованој позорници свих 78 дана, колико је трајала та величанствена представа, и који су својим несебичним и пожртвованим деловањем иза сцене као неком невидљивом руком омогућили да се испишу можда најлепше странице повести ванкуверских Срба.

То окупљање у само предвечерје двадесете годишњице од почетка те представе пружиће можда, како је сам аутор филма пре пројекције нагласио, свим присутнима прилику да уз помоћ филма, који ће заједно погледати, али и сећања, која су код свих сигурно још увек жива, покушају пронаћи ону симболику скривену у начину на који су се догађаји и околности наредних 20 година смењивали. Оно што ће уследити можда ће се на први поглед учинити неочекиваним, али је сасвим сигурно да се и није могло десити на други начин јер се све дешавало под будним оком оног великог режисера, који све види, све памти и сваки део свог сценарија на суптилан начин усклади на ваги правде, и то не обичне него божје правде којој је посвећена химна државе Србије, а коју је на самом почетку демонстрација попут неког ђака са тремом и дрхтавим гласом изрецитовао један од јунака представе Радован Лала Путник.

Аутор филма је такођер пре пројекције указао да и сам наслов: “Тако је почело” носи симболику јер је оружана интервенција у то време најмоћније војне алијансе на свету против једне мале земље у ствари представљала почетак краја једне империје која је стајала на њеном челу. Они нешто далековидији учесници демонстрација су то наслућивали још крајем марта 1999. Ароганција којом су се те године државе алијансе устремиле на малу и незаштићену земљу ће још извесно време потрајати јер ће се наредних година смењивати сличне хуманитарне операције: Авганистан, Ирак, Сирија, Либија. Међутим, услед дејства неумољиве логике умирања империја те операције ће се постепено проређивати да би убрзо сасвим престале јер ће се умирање империје започето 1999. незаустављиво настављати. Они највиспренији аналитичари који покушавају да проникну у суштину узрока колапса империја углавном се слажу да до њих долази оног тренутка када оне више нису способне да контролишу ароганцију.

Након сат и 28 минута, колико је трајала пројекција испуњена сценама пуних емоција која у људским срцима и душам неизоставно изазивају ону врсту осећања почивајућих на граници усхићења и суза, у етеру је остао да лебди општи утисак да су протагонисти те представе која је на платоу испред ванкуверске галерије и на улицама центра града трајала 78 дана учествовали у нечему што далеко превазилази бизарност једног од безброј протеста који су се одувек догађали и који ће наставити да се догађају док год буде људи и света.

Они пажљивији посматрачи склони да у свему што се око њих дешава траже симболику сама година у којој су се сви ти судбоносни догађаји десили представља неисцрпан рудник за ископавање сакривене логике историје. Јер тачно два месеца након завршетка Милосрдног анђела, још у току лета те 1999. из потпуне анонимности појавиће се обавештајни оперативац средњег ранга некадашње моћне и славне КГБ и постати премијер државе зване Руска федерација. Тај исти обавештајац ће, након што су се изређале и све оне наредне хуманитарне војне операције са адекватним шифрама, само 16 година после оне прве, устати и у својству председника те исте државе, ударити шаком по столу историје и узвикнути: доста је било. Тог септембра 2015 он ће у својству врховног команданта војске те земље, чије име је у међувремену скраћену у Русија или још краће Раша, издати наредбу да са бродова стационираних у Црном мору буду испаљене прве крстареће ракете према земљи Сирији, последњој жртви такозваних хуманитарних војних интервенција, и да тако симболички отпочне прву праву хуманитарну интервенцију у историји.

Уколико се потрага за симболиком прошири на књижевност онда се прикладна помоћ може наћи у опусу великог српског писца Борислава Пекића. Он је своју антрополпшку трилогију коју је започео са Беснилом и Атлантидом пред крај живота завршио романом чудног назива 1999, вероватно, барем што се наслова тиче, бивајући инспирисан Орвеловом 1984. Наравно да се из самог наслова наслућује тражена симболика до чије логике се долази пажљивим читањем тог интересантног и мало познатог Пекићевог дела. У тој истовремено и футуристичкој и хипотетичкој збирци прича препуштајући се машти и уобразиљи Пекић покушава да докучи порекло и смисао људске цивилизације. Једна од главних идеја водиља је могућност да уз помоћ физичко-хемијске комбинаторике и магловите игре сличајности није на земљи прво створен органски живот, као што проповеда владајућа парадигма, него се неорганска материја наставила уз помоћ сопствене еволуције током милиона година развијати до свог најсавршенијег облика, а то је робот.

Према тој његовој хипотези роботи су на крају свог развоја увидели да њихово даље усавршавање није могуће, а да замишљено освајање читавог универзума нема никаквог смисла јер су они сами били бесмртни, те сходно томе нису поседовали за такву амбицију неопходан нагон самоодржања. Стога су одлучили да на вештачки начин створе органску материју и људе као најсавршенији производ њеног сволутивног развоја. Јер људи су морали бити смртни и поседовати онај неопходни нагон самоодржања. Међутим, након милиона година трајања тог експеримента испоставило се да су људи тврдоглаво истрајавали на међусобним ратовима и истребљивањима, тако да им нија падало на памет освајање свемира, што су роботи имали на уму када су их створили. Увидевши да им је експеримент пропао роботима није преостало ништа друго него да људе поново роботизују.

Након два неуспешна покушаја роботизације човека, оног Стаљиновог и оног Хитлеровог, зар се не чини да се свет последње две деценије, и то управо од 1999. налази у стању које би неодољиво могло да подсећа на трећи покушај роботизације човечанства. Јер, ако пођемо од демонстрација, више је него очигледно да су оне већ одавно постале део капиталистичког бизниса. Демонстранти се на њима појављују као плаћени извршиоци нечијих налога или претходно умрежени полуроботи, даљински руковођени помоћу компјутерских алгоритама. Уз своје две људске руке добили су и трећу роботску, звану паметни телефон, уз помоћ које ће на програмираном демонстрацијама до бесвести сликати своја лица са погледом без сјаја, која већ одавно не показују никакве емоције, остављајући на посматраче са стране утисак зомбија и прве успешне верзије мутираног бића успешно стиглог на пола пута између човека и робота. Након обављеног посла са дневницом у џепу ће се ти префабриковани демонстранти јефтино разонодити у оближњем пабу или кафани, где ће искористити прву прилику да на мреже окаче беспрекорно урађене и претходно “едитоване селфије”, а затим равнодушно отићи кући да чекају следећи позив и налог.

Оне демонстрације испред ванкуверске уметничке галерије и са ко зна колико сличних места широм света из давне 1999. могу се из данашње перспективе чинити последњим људским демонстрацијама на којима су демонстранти још увек у облику емоција изражавали осећања љубави и самилости, како према својим саплеменицима, тако и према свим осталим људским бићима са којима су делили припадност истој људској раси. Ти прастари демонстранти су били способни да разликују добро од зла, а такођер да осете и бол, немоћ, фрустрираност, разочарење, бес, очај и уопште све оно што је роботима страно и несхватљиво.

Ти исти демонстранти из 1999. посматрани из перспективе 2019. могли би се чинити и претечама једног покрета рођеног можда управо из протеста тој роботизацији човека, то јест његовог свођења на аутоматизованог конзумента све ширег асортимана разних врста роба измишљених да задовоље управо за њих измишљене потребе, али исто тако и безличног индивидуалца нарцисоидно заљубљеног у властиту физичку појаву, без идеологије, критичког мишљења и свести о било чему другом осим о ономе што му се усади у главу индоктринацијом пажљиво осмишљеном у неком централном комитету. Ради се о покрету популиста, који према лингвистичком значењу саме речи не би требало да представљају нешто негативно, а поготову опасно за напредно човечанство, али које је самозвани француски филозоф и идеолог “хуманитарних војних интервенција” Бернар Анри Леви у изливу свог академизма чак назвао и прогласио фашистима, ваљда само зато што се у дефиницији свог идентитета превише ослањају на оно такозвано народно, супротно од грађанског, то јест елитистичког. Тако је настала она позната “неохуманистичка” мантра да је сваки израз патриотизма једнак је фашизму.

Пошто би се за демонстранте из 1999. могло рећи да се у својој идентитетској идеологији углавном ослањају на своје етничко порекло, да су поносни на своју традицију, обичаје и карактерне црте, а да се изричито противе Левијевим “хуманитарним војним интервенцијама” онда неизоставно произилази да би се осим претечама данашњих популиста могли такођер сматрати и претечама нововековних фашиста 21. века. Није искључено да је таква мисао могла лебдети у сали цркве Свети Сава у Ванкуверу за време пројекције филама Тако је почело, као што исто тако није искључено да се није могла завући у главу неког од пажљивих гледалаца и понукати га да у себи са осећањем поноса тихо ускликне: “Смрт хуманистима и демократама, слобода народима!”

Међутим, без обзира на своју револуционарност у игрању улога последњих Мохиканаца старог и претеча новог доба није демонстрантима из 1999. никако било лако током свих оних 78 дана трајања представе. Али у том тешком задатку не лишеног и уметничких димензија од велике помоћи им је била она парола коју су ко зна колико стотина пута из промуклих грла тих дана узвикнули: “Wake up Canada”. Наравно да се њихова нова домовина Канада није пробудила, ни тада, а ни након 20 година. Она као да још увек спава својим ружним сном, уљуљкљна у непримерено неморалну илузију о својој узвишеној хуманој мисији да обавезно учествује у свакој хуманитарној војној интервенцији која за последице оставља стотине хиљада мртвих, разорене земље и милионе унесрећених бескућника и избеглица. Она их је вероватно својим сном подсећала на њихову стару домовину која тамо далеко преко мора такођер још увек спава сличним и не мање утопијским и ружним сном. Живећи толико година распети између две утопије сигурно је да су се и они временом уљуљкали и сродили са улогом брижног и одговорног нахочета које стрпљиво чека да му се било која од двеју заблуделих мајки коначно пробуди.

Али можда највећу помоћ у том 78 дана дугом божијем искушењу имали су демонстранти генерације 1999. у песми. У паузама између говора, вапаја и усклика певале су се песме. Тамо далеко, Марширала краља Петра гарда, Светосавска химна, Боже правде и још многе друге родољубиве песме испеване су безброј пута са увек истим и несмањеним жаром и заносом током сваког од тих 78 дана. Ко зна да ли ће се икада више поновити оне сцене када хор од преко хиљаду грла на опустелом тргу велеграда више од десет хиљада километара удаљеног од земље у чију славу и одбрану се певало отпева Светосавску химну са тугом у души, а поносом у срцу сваког од певача. Као што рече Радован Лала Путник у оном свом већ увелико легендрном рециталу живота који је одржао 1. априла 1999. на препуном платоу испред ванкуверске уметничке галерије цитирајући исто тако легендарног Чика Јову Змаја: “Песма нас је одржала, њојзи хвала”.

 

Милован Шавија Ванкувер

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019