Мирко Палфи
Торонто
КАНАЛСКИ СВЕТОВИ  

 

 

''Растао сам поред Дунава, поред старих добрих аласа.....'' , стара песма која подсећа на завичај, изазива у мени увек нове уздахе. Изванредна песма која те љуља као таласи Дунава. Најбоља је када је изводе Цигани тамбураши . Имао сам задовољство да уживам у томе пар пута баш уз Дунав, на ''Пикец'' чарди у Бездану, недалеко од мог родног града Сомбора . Рибљи паприкаш се увек припремао у котлићу на лицу места, дрвени столови са карираним столњацима, хладовина дрвореда, поглед на величанствени Дунав, опијајући мириси тополе, јасена и врбе, уз неодољиве звуке виолине и тамбурице грациозних Цигана.... сцена која је дубоко уразана у неким мојим вијугама. Не могу да кажем да сам растао поред Дунава, као што наводе почетни стихови те популарне тамбурашке песме, јер нас је делила, мене и Дунав, раздаљина од 18 км. Желео сам често да идем тамо, али није било лако изводљиво. Постојао је аутобуски превоз, али нисам имао са ким да идем, нити код кога, а често је недостајало и џепарца за такву авантуру. Иако ми је Дунав био скоро на дохват руке, често се испоставило да је то ипак довољно велика дистанца за тадашњег голобрадог и неустрашивог дечака из Сомбора који је једва успевао да повремено прибави само бицикло за своју употребу. Дунав је река која тече брзо, био ми је неухватљив, као недосањани сан. Замена ми је била 'Велики Бачки' канал који протиче споро кроз Сомбор варош где сам одрастао. На том мирном и тихом каналу сам проводио многе летње, спарне дане свог ишараног детињства. Да ми је тада неко рекао да ћу једног дана стићи на много шири, дужи и дубљи ПАНАМСКИ КАНАЛ, који спаја два океана, Атлантик и Пацифик, и којим огромни бродови пролазе са једног на други океан за само 8-10 сати, рекао бих да је то незамисливо, мени недокучиви сан. Али неки снови су ипак оствариви из неких разлога и некако се то већ све изрежира . Неко тамо горе се мало побрине, промеша карте, и с' лакоћом скицира небеску мапу за сваког од нас. А, када буде време за то, тада нам се назиру нове, овоземаљске стазе и ако смо довољно храбри да направимо први корак, онда нам се отварају нови хоризонти, видици и појављују нове сличице за албум звани 'Живот'.

Око два сата вожње туристичким аутобусом, од места летовалишта у којем сам пребивао у Панами, и стигли смо пред главни улаз, рампу која контролише улазак свих возила на пристаниште канала. Иако смо као организована група туриста, имали заказан термин за укрцавање на мали путнички брод који треба да нас провоза већим делом канала , и спусти/подигне кроз две преводнице, ипак смо морали чекати додатних 45 минута. Свакодневно око 40-45 бродова разних величина пролази Панама Каналом који представља пречицу између два океана и једну од најважнијих поморских артерија света. Велики карго бродови са високо наслаганим контејнерима ипак имају предност јер доносе велику зараду, много већу него мали туристички бродић. Морали смо чекати на пролаз једног тако великог брода.

Наш аутобус је био паркиран у малој улици, пред парком , на свега стотинак метара од канала. Тропска клима, влажан и топао ваздух је запљускивао прозоре нашег аутобуса. Унутар аутобуса клима уређаји расхлађују туристе који су , жељни тропске климе, побегли од хладних временских услова у којима живе! Ником се није излазило из аутобуса. Прошло је неколико минута и нисам више желео да седим у том расхлађеном аутобусу. Изашао сам да прошетам и удишем мирисе тропске климе. Пар улица, ниске куће, граја деце, мала продавница са основним прехрамбеним производима у склопу једне куће, ватрогасна станица, тропско дрвеће, парк, и то је све што је било да се види. Сасвим довољно! Необично миран и тих предео с обзиром да канал представља океанску пречицу за проток огромне количине робе са једног на други континент. Након пола сата шетње тражио сам хладовину и неко погодно место да седнем и сачекам време нашег пролаза до саме обале канала и места укрцавања. Приметио сам једну дрвену клупу у парку, лоцирану између два велика дрвета. Сео сам на клупу, опуштен тропском климом и радостан због природне тишине и цвркута птица. Проматрао сам све што ме окружује у парку. Био сам окренут према каналу којим је управо пролазио огроман карго брод због којег смо били приоморани да чекамо. Између тог брода и мене, тј. места у парку где сам седео, прилично високо дрво са широким стаблом , је делимично блокирало мој потпуни поглед на канал и брод који је тада пролазио. Нешто ме је привукло да се боље загледам у то велико и необично дрво. Око тог стабла је било доста отпалих листова и гранчица, изгледало је као неко мало скровиште из којег води јако узана стазица, ширине људског стопала, мини земљани путељак ,без траве, и протеже се скроз до другог дрвета, који је удаљен око 20 метара. Био сам заинтригиран, седео сам на клупи и проматрао то мало скровиште испод дрвета, затим погледом пратио ту узану стазицу која води до другог дрвета, који такође има слично скровиште пред својим стаблом. Знатижеља је била јака, морао сам да устанем и да се приближим , боље загледам. Отворених уста и са благим чуђењем сам пратио сцену на којој су главни актери били мали мрави. На тој стазици сам приметио велики проток саобраћаја, колоне и колоне малих мрава. Изгледало је као ауто- пут за армију малих мрава који су јако журили да што пре пребаце свој карго од једног дрвета до другог и заврше своју транзитну мисију! Из скровишта пред стаблом тог дрвета , као на фабричкој траци, један за другим су излазили мрави са својим товаром, ситним делићима зеленог листа, који је изгледао као да лепрша у ваздуху, и који је био пет пута већи од величине самог мрава. Изгледали су као неки мини једрењаци, са једрима јарко зелене боје. Носили су те мале парчиће листова са једног на друго скровиште. Једном колоном су ишли мали мрави са зеленим листићима високо подигнутим, а другом колоном из супротног правца су се враћали они који су то већ пренели до другог мравињака , и који се враћају по нову туру. Проматрао сам све то у чуђењу и истовременом одушевљењу ! На трен сам се окренуо према аутобусу у којем су седели моји сапутници, неки су спавали, неки зевали, грицкали снекове, неки се досађивали, буљили у телефонске екране, а на непуних стотинак метара од њих, са леве и са десне стране су се истовремено одвијала два велика транспорта. Транзит на води и на копну. Хармонија два света, великог и малог. У једном свету је огроман теретни карго брод преносио високо наслагане металне контејнере Панамским каналом , а у другом свету , толико близу тог канала, су мали вредни мрави преносили делиће зелених листова из скровишта једног дрвета до другог.

Проматравши све то, био сам сведок два света, два траснпорта на контрастно различитим скалама али ни један мање или више битнији од другог! Сетио сам се тада београдског писца Светозара Влајковића, по мом мишљењу, једног од врло ретких и изузетних писаца са простора бивше Југославије, који је кроз своја лична искуства установио а затим и записао у једном од својих многобројних романа:                                                                                          'Опазити и осетити истовремено , један је од начина да се постоји у пуноћи. Да би човек постојао, неопходно је да заборави на себе.'

Дубоко сам уздахнуо. Ту уникатну животну сцену је прекинуо глас водича из аутобуса. Позвао ме је да смо спремни за улазак на канал . Рампа се подигла и аутобус се за минут спустио до обале. Уморни од досаде и полупоспани туристи су одједном живнули и наврли ка броду. Пронашао сам прикладно место на палуби брода. Седео сам спокојан . Благо сиви облаци и делимична магла су још више допринели амбијенту испред мене. А ситне и густе капљице тропске кише као да су биле наручене баш за тај тренутак. Као да сам гледао кроз кристалну завесу иза које се назирао Панамски канал ...

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019