25.
Вести

ОБЈАВЉЕНА САБРАНА ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА

САБРАНА ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА

у две књиге

 

 

Опус Растка Петровића заувек је отворено дело, немерљиво, и донекле зависи од рада уредника и приређивача, лектора и редактора, од текстова који су објављивани, у целини или појединачно, као књиге или као чланци публикација, за живота или после смрти, благовремено или са вишедеценијским закашњењем, који су остали у рукопису или скривени у заоставштини наследника. Свака следећа библиографска етапа доноси нешто ново у нешто већ познато и остварено и чини нам се да због тога целокупно дело овог писца још чека свој коначни и заокружени облик.

Трудили смо се да саставимо такве књиге у којима ће се на најбољи могући начин сагледати свеобухватност великог и изузетног талента Растка Петровића, сва његова ширина и интересовања која су у своје време наилазила и на одобравање и на осуду али и на равнодушност услед политичких и друштвених прилика. Усудили бисмо се да напишемо да је ово јединствена Расткова књига која се може читати по одељцима, али и интегрално, као велика енциклопедија једног универзума.

У првој књизи су песме, приповетке, авангардни романи (Бурлеска господина Перуна бога грома, Са силама немерљивим, Људи говоре) и путописи, а Дан шести, Сабињанке и есеји у другој.

У односу на ранија издања, унели смо измене и додали текстове који из различитих разлога нису улазили у Сабрана дела. Поетском одељку додата је песма „Исцелење“ која је искључена из Откровења, једине Расткове објављене збирке а ту је и Визуелна песма из двадесетих година. У одељак прозе укључили смо и две приповетке „Њихова крв“ и „Пролеће на рекама“ објављене у листу Време. Прича из Политике из 1933. „Поласци у Абруце“ уврштена је у путописе.

Иако је путописна проза (и поезија) у великом делу Растковог стваралаштва, и настајала током читавог списатељског периода, у различитим формама, наметнуло се као логично да се путописни текстови саберу по географском принципу. Поделили смо је по сегментима „Из наших крајева“ и „Преко мора“, а затим следе „Африка“ и „Италија“. Они су спој приповедања, описивања и путописања, а често су ту и научно-есејистичка и књижевнокритичка интересовања. Много тога што је откривено на путовањима Растко уноси у фикционалну прозу.

Другу књигу отвара монументално остварење српске културе роман Дан шести. Тек последње две деценије овај роман установљује своје место у српској књижевности двадесетог века. Од објављивања „Смеђег Петра“ у Српском књижевном гласнику па до коначне редакције романа прошло је три деценије. Издавач Геца Кон одбио је да објави „Осам недеља“, а велики Слободан Јовановић сматрао су пасуси о преласку Албаније проблематични. У Америци ово дело превео је слависта Алберт Лорд, а издавачи су га одбијали из углавном комерцијалних разлога. Тек је педесетих година овај роман ушао у нашу књижевност. У одељку „Ово о једном песнику“ дат је избор из преписке који говори о ауторовим замислима у погледу „Осам недеља“. Такође, у оквиру есеја налази се текст „План за другу и трећу књигу о Ирцу“ из кога се могу извести закључци о захвату и дометима овог (или ових) романа. Читалац „Са силама немерљивим“ и „Дан шести“ може доживети као једно, два или чак три књижевна дела. Ни у ком случају неће погрешити.

„Сабињанке“ су једино (нама познато) драмско дело Растка Петровића које је стварао у намери да живи од свог писања, како читамо из преписке са пријатељима и посредницима издавача. Овај текст превео је са енглеског оригинала Јован Ћирилов.

У одељак ЕСЕЈИ унесени су жанровски различити текстови који су углавном објављивани за пишчева живота. И овде су текстови који нису били у ранијим изборима (на пример чланак о Драгиши Васићу и Станиславу Кракову). Груписали смо их према тематици.

У делу „Речи силе развића“ изражени су Расткови аутопоетички ставови, написи о чину стварања, о књижевним поступцима, и слично. „Геније словенства“ је збирни назив за низ научних и научно-популарних текстова у којима је научничка акрибија спојена са изузетним књижевним талентом дала модерна тумачења народног стваралаштва. „О нашој и страној књижевности“ је скуп текстова о углавном савременим домаћим и страним писцима. Када читамо Расткова мишљења, и када видимо духовне оквире у којима је стварао, са којима је био упознат, када сагледамо ширину и дубину његовог познавања књижевности, његова књижевно-теоријска разматрања, његов укус и осећај за оно што је квалитетно, изненађени смо тиме да су писани пре осамдесет до сто година. Четврти део „Слике, скулптуре“ доноси есеје везане за визуелне уметности, претежно сликарство и вајарство. Поред тога што се бавио књижевном критиком и есејистиком, Петровић је био и значајан ликовни критичар. Направили смо избор из његове ликовне критике коју је иначе углавном писао у Политици од 1931. до 1935. године под иницијалима Н. Ј. Овде су и два знаменита есеја о Микеланђелу и Коређу, односно о Словенима који су дали допринос уметности ренесансе. Изашли су у еминентном париско-њујоршком Магазину за лепе уметности (1945–1947) одакле су преведени и адаптирани за ово издање. Ови есеји значајни су и због рукописа „Ренесанса“ који је припремао до смрти. У преплету са путописном прозом из Италије, нарочито са деловима „Сицилије“ остале у рукопису, или са „Поласцима у Абруце“ може се наслутити, нажалост, само наслутити како би изгледао овај роман. Пети одељак „Лица цивилизације“ доноси различите текстове о личностима из историје и савремености, донекле су мемоарско-аутобиографског, а свакако и путописног и теоријско-есејистичког карактера.

Напис из Политике „Шта то – због чега то“ у овом контексту, замислили смо као епилог.

У одељак који се зове као и песма, „Ово о једном песнику“, унели смо кратку биографију писца као и одломке из преписке и интервјуа.

Размак у библиографији његових објављених дела чине две или три деценије и оне говоре о ситуацији која се никако не може исправити. Остаје нам питање како би наша књижевност изгледала да су ове књиге излазилена време. Читаоци имају прилику да сагледају дело које није на време добијало пажњу какву заслужује и да сами истраже богат и разноврсни, јединствени, Растков универзум.

Пошто се и сам бавио сликањем и фотографијом, на корицама књиге налази се део његових радова.

ПОГОВОРИ КЊИГАМА

 

 

КЊИГА 1

 

ПРЕД КЊИГОМ НЕМЕРЉИВОМ

 

НАПОМЕНЕ ПРИРЕЂИВАЧА

УЗ ПРВУ КЊИГУ ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА

 

 

Једна од дилема при састављању књиге целокупног књижевног дела Растка Петровића била је и како распоредити текстове, који принцип поштовати – жанровски или хронолошки. Постојала је могућност да се радови поставе редом којим су и настајали, или како су објављивани, било у часописима, било у засебним публикацијама.

Расткова дела често су жанровски полифона – у „Бурлесци...“ налазимо стихове „Јади јунакови“ која се наводи као део збирке (сабраних) песама; код неких приређивача поеме „Азија путује“ и „Битински пастир“ припадају путописној прози. Само „Откровење“ садржи есејистички додатак „Пробуђена свест“. У приповетке се убраја и текст „Смеђи Петар се пробудио“ објављен у периодици неколико деценија раније од самог романа „Дан шести“, чији је део. Настојали смо да у састављању одељака ове књиге будемо што прецизнији, и да не понављамо оне текстове који постоје у неком другом облику.

Друга дилема била је како распоредити поједина поглавља, тако да смо се одлучили за следеће: ПЕСМЕ, ПРИПОВЕТКЕ, РОМАНИ, ПУТОПИСИ, у првој, и РОМАН (Дан шести), ДРАМА, ЕСЕЈИ у другој књизи.

Велики део Растковог опуса чине публицистички текстови објављивани у дневној штампи. И ту долази до мешања и преплитања жанрова – неке путописе можемо читати као приповетке, неке као научно-популарне есеје. Поред овога, било је питање и како их назвати, када у њима може бити и приповедних елемената, и научно-есејистичких; како прецизно одвојити есеје са наративним и или лирским од оних са аутобиографско-мемоарским елементима, тако даље.

Трећа дилема која излази из прве две јесте да ли читаоцу који се евентуално први пут сусреће са овим писцем дати смернице, некакву мапу путовања кроз књигу. – Од Расткових песама неодвојиви су есеји о поезији које је писао у доба књижевних полемика вођених између два рата. Великој старословенској теми припадају песме из циклуса „Из ковнице изашав“ (тј. Пред Откровењем), затим приповетке, „Бурлеска господина Перуна бога грома“, путописи из наших јужних крајева и есеји попут „Младићства народног генија“. „Силе немерљиве“ повезане су са „Даном шестим“, који је прво био „Осам недеља“, и као такав фрагментарно објављиван, па са „Сабињанкама“; „Људи говоре“ везују се за „Африку“, и путописе, али и поезију и есеје. Текстови из рукописне заоставштине, још неистражене до краја, по свему судећи јесу део шире замисли.

Према сведочењу савременика, и према преписци, Растко Петровић није се спремао за крај, напротив, у Вашингтону је, у Конгресној библиотеци, скупљао грађу за рукопис (историјског романа) „Ренесанса“, а и требало је те јесени да предаје француску књижевност на Универзитету Џорџтаун. Нажалост, смрт га је оставила (донекле) недореченог – верујемо да би коначна верзија његових сабраних дела изгледала бар мало другачије од приређивачке. Критичко издање Расткових дела, колико нам је познато, није још објављено.

Трудили смо се да саставимо такву књигу у којој ће се на најбољи могући начин сагледати свеобухватност великог и изузетног талента Растка Петровића, сва његова ширина и интересовања која су у своје време наилазила и на одобравање и на осуду али и на равнодушност услед политичких и друштвених прилика. Усудили бисмо се да напишемо да је ово јединствена Расткова књига која се може читати по одељцима, али и интегрално, као велика енциклопедија једног универзума.

У разматрањима око питања објављивања библиографије нађено је средње решење – да се, где је то могуће утврдити, датира први објављени текст, а текстови који су остали у рукопису наведени су према њиховом првом штампаном издању. Размак у библиографији његових објављених дела чине две или три деценије и оне говоре о ситуацији која се никако не може исправити. Остаје нам питање како би наша књижевност изгледала да су ове књиге излазиле на време.

О Растку Петровићу постоји обимна и квалитетна литература. Ту се може пронаћи заиста различитих мишљења – од афирмативних до оних која су побијала и негирала уметнички таленат, од подршке до осуде, а и прећуткивања и сравњивања са просеком. Што смо ближи савременом тренутку, литература о Расковом делу исцрпнија је и повољнија, као да је тек последњих деценија дошло његово доба.

Када је у питању правопис, извршене су само најнужније коректорске интервенције, уједначавања ради. Неки специфични ауторови изрази, иако нису по правописној норми, остављени су у оригиналу.

 

ПЕСМЕ

Овај одељак намерно нисмо назвали „Поезија“, пошто би се цело његово дело могло означити овим старим (античким) термином. Ту су само песме које су као такве и објављиване, а не као делови неког надређеног текста (путописа, романа, есеја).

Растко је за живота објавио само једну збирку, „Откровење“. Пошто је она стуб његовог поетског рада (према коме се и касније оријентисао називајући циклусе „Пред Откровењем“, односно „По Откровењу“), њу доносимо на почетку. У своје време (изашла је из штампе средином децембра 1922) књига „Откровење“ била је велики преокрет, нова и непозната територија, али која се уклапала, као уосталом и целокупна наша међуратна/авангардна књижевност у актуелне европске књижевне токове. Необично је све у њој: употреба језика који сам гради (и разграђује) визуелне слике и палимпсесте настале на основу народне традиције и сликарског сензибилитета, клизење пејзажа као у калеидоскопу и умножавање перспектива, путеви искошене визуре и неочекиваног ракурса; тајанствени живот тела које постаје свесно садашњости и овдости и жеља да се изађе из његових оквира; изменљиви положај субјекта и објекта, спојеност и преливање са околином. Прва озбиљнија тумачења ових песама дата су тек после шездесет-седамдесет година од њеног настанка, односно тек када се могло сагледати целокупно његово песничко и есејистичко дело. Додата је, за ову прилику, и песма „Исцелење“ , пронађена у рукопису, а која је првобитно требало да припадне овој збирци.

Остале песме објављиване су у часописима или су пронађене у рукописној заоставштини. При распоређивању поштован је делимично хронолошки а делимично тематски принцип. Наслови одељака дати су према фрагментима или насловима самих песама.

После почетне збирке, одељак „1917/18“ садржи песме потписане иницијалима Р. М. П. објављиване у крфском „Забавнику“. Оне имају родољубиву садржину, а стих им је класичан. Иза катренског и римованог певања назире се експресивност слике и снажна емоција. За њом следе тематски сличне песме, „Жарки стуб птица у висину“, настале највероватније при крају списатељског рада. Својим ритмом и изразом понављају стихове фолклора, али и великих стваралаца романтичарске традиције 19. века. Поему „Велики друг“ оставио је у рукопису са објашњењима, и она представља замашну тежњу да се стиховима и прозним исказима у фуснотама изрази трагичко и епско, митско праискуство Албанске голготе; она је на свој начин стихована варијанта „Дана шестог“.

У одељку „Из ковнице изашав“ дубље се разрађује старословенска тема. Потом следе песме „Речи птице са гнезда“, настале у зрелијем периоду, а које и даље варирају Расткову тему тела, љубави, пролазности, вечности. „Безбројна сунца у море“ доносе песме са путописном садржином, односно песме које иду даље од нашег мита и задиру, као у „Изис“, у митове других цивилизација. На крају је циклус „Вук“, такође довршен тек у рукопису за збирку коју је припремао. Према Растковим речима, ту је приказан „човек у борби са божанством“ па је овај циклус постављен као закључак Растковог певања.

Песме из различитих одељака дозивају се међусобно и могуће је било направити и другачији распоред и другачију концепцију поделе, али ми смо се определили за ову сматрајући да донекле упућује на свеобухватност којој је Растко тежио.

 

ПРИПОВЕТКЕ

Ове приче објављиване су двадесетих година и као такве нису ушле у надређену целину. Тематиком и изразом уклапају се у старословенску тему карактеристичну за двадесете године. Реченица у приповеткама прати говорни ритам народне прозе, а слике се нижу ослањајући се на традиционалне митопоетске представе. Све је подређено говору и начину, форми, којом се изражавају приповедани догађаји. Његови песме су делом наративне, његове приповетке сликовите и поетске. Укрштају се временски планови, причају се приче из давнине, садашњост је објашњена прошлошћу и обратно. Укрштају се елементи говорних структура, елементи епског грађења заплета и приповедање путем изградње слика. Тематика је митска, македонска и старосрбијанска. Откривају се у садашњости корени из прошлости, прелази се из једне перспективе у другу.

Последње две приче „Њихова крв“ и „Пролеће на рекама“ објављене су у оквиру божићног односно ускршњег додатка у Времену. Прича из Политике из 1933. „Поласци у Абруце“ уврштена је у путописе.

 

РОМАНИ

Можда би било прецизније назвати овај одељак „Авангардни романи“ пошто је „Дан шести“ припао другој књизи Дела Растка Петровића.

„Бурлеска господина Перуна бога грома“ представља авангардну колекцију жанрова, од усмених облика, преко средњевековних житија и летописа, до песама у прози и биографских или енциклопедијских записа. У њој је дубље и потпуније разрађена митологија старих Словена на основу које је грађен просторни и временски амбијент дела. Као у бајкама, укинута је граница овог и оног света, а са њом обрисана и подела на прошлост и садашњост. У појединим деловима текста застаје се као у песмама, ту је нагласак више на облику и изразу него на изреченом. Прича – фабула постоји, али је сукцесивност замењена симултанизмом, као у свести субјекта, који очарава раскошним приповедањем и болним и радосним осећајима младачким.

Други кратак роман одликује се смиренијом синтаксом и збивањима која се дешавају у савремено доба. У њему је израз преокренут ка нечему што идентификујемо као стварносно приповедање. Јунаци књиге „Са силама немерљивим“ социо-психолошки су мотивисани и приказана је њихова унутрашња и спољашња борба. Овај драмски и породични роман добиће одјеке у „Дану шестом“. Грађанска димензија приказаних ликова има тумачење у оквирима апсолута, почетка и краја живота, кључних збивања која одређују човекову судбину. О пишчевом плану за другу и трећу књигу о Ирцу можемо пронаћи истоимени текст у другом тому Расткових Дела.

„Људи говоре“ није стављена као трећа по реду у овом одељку само због датума објављивања већ и као прелаз ка путописној прози. И ова књига је фузија жанрова, са митопоетским и лирским преокупацијама, универзалним интересовањима. Иза говорних модела онога што ауторска или приповедачка инстанца посредују назиремо, нарочитим склопом и распоредом делова, судбине јунака односно саговорника које се обелодањују у овом тексту.

 

ПУТОПИСИ

Иако је путописна проза (и поезија) у великом делу Растковог стваралаштва, и настајала током читавог списатељског периода, у различитим формама, наметнуло се као логично да се путописни текстови саберу по географском принципу. Једина објављена књига путописа је „Африка“ која, узгред буди речено, има и романескне и лирске елементе. Остали текстови објављивани су у периодици или су пронађени у рукопису. Они су спој приповедања, описивања и путописања, а често су ту и научно-есејистичка и књижевнокритичка интересовања. Много тога што је откривено на путовањима Растко уноси у фикционалну прозу.

Први део обухвата записе из наших крајева, односно из оних физичких и духовних простора које је Растко сматрао својом постојбином. У текстовима (о Македонији нарочито) испољава сликарска, етнографска и византолошка интересовања, а у рукопису који се зове као поема „Велики друг“ пролазиће онуда куда је пролазио као младић 1915. Следећи одељак говори о Шпанији и Турској, а затим се дају путописи из Либије, на које се наставља „Африка“. Италија је засебан сегмент. У њој се преплићу све оне теме које су интересовале путописца, научника, заљубљеника у ренесансу, песника Растка Петровића. Ове текстове јесмо ставили у одељак путописа, али доживљавамо их као фрагменте надређене целине, приповедне структуре која тежи свеобухватности.

*

Другачија подела и груписање Расткових текстова можда би другачије и осветљавала поједине аспекте његовог дела. На пример, могао би се из периода од 1920. до 1926. направити такав избор и распоред свих типова текстова који би детаљно осветлио старословенску односно митолошко-фолклорну тему у његовом раду. Затим, могла би се идентификовати наративна односно романескна структура изражена нарочито у путописној, односно есејистичкој прози приповедног типа, са обележјима наратора-писца какав се обелодањује у делу „Људи говоре“, итд.

На читаоцу је да одабере на који ће начин читати ову књигу, као целину или по жанровима. Откриће да су текстови фрактали нарочитог уметничког сензибилитета и талента чије дело и после скоро сто година делује свеже, узбудљиво и занимљиво за читање.

 

 

КЊИГА 2

 

УМЕСТО ПОГОВОРА КЊИЗИ НЕМЕРЉИВОЈ

 

НАПОМЕНЕ ПРИРЕЂИВАЧА

УЗ ДРУГУ КЊИГУ ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА

 

 

Опус Растка Петровића заувек је отворено дело, немерљиво, и донекле зависи од рада уредника и приређивача, лектора и редактора, од текстова који су објављивани, у целини или појединачно, као књиге или као чланци публикација, за живота или после смрти, благовремено или са вишедеценијским закашњењем, који су остали у рукопису или скривени у заоставштини наследника. Свака следећа библиографска етапа доноси нешто ново у нешто већ познато и остварено и чини нам се да због тога целокупно дело овог писца још чека свој коначни и заокружени облик.

 

ДАН ШЕСТИ

Определили смо се да другу књигу отворимо монументалним остварењем српске културе. Тек последње две деценије овај роман установљује своје место у српској књижевности двадесетог века.

Од објављивања „Смеђег Петра“ у Српском књижевном гласнику па до коначне редакције романа прошло је три деценије. Издавач Геца Кон одбио је да објави „Осам недеља“, а велики Слободан Јовановић сматрао су пасуси о преласку Албаније проблематични. У Америци ово дело превео је слависта Алберт Лорд, а издавачи су га одбијали из, отприлике, следећих разлога: „Ти си, Растко, песник у души, а ја, нажалост, нисам. Оно што хоћу да кажем можда је прејудицирано чињеницом што волим реалистички начин писања. Међутим, ја ти то морам рећи ако се од мене очекује да дам поштену оцену твоје књиге. Уопште узевши, по свему судећи, мислим да си се толико препустио сликовитом изражавању, коинциденцији и метафори да ће твој рукопис по мом мишљењу преплашити многе непоетичне америчке читаоце који би иначе могли да га читају са интересовањем. Стога препоручујем да кад га будеш поново читао и кресао поново пажљиво, испитај све своје китњасте пасусе, поређења и метафоре, све своје узлете маште, и немилосрдно избаци све сем оних за које сматраш да су заиста добри. Покушавам да кажем да сматрам да си претерано повлађивао сопственом смислу за поезију и да си подлегао искушењу да употребљаваш нехатне, слободне и нелогичне тропе који заиста нису вредни коришћења. И поред мојих предрасуда кад је реч о прози уопште, јасно ми је да је сликовито изражавање – добро сликовито изражавање – бит доброг креативног писања. Велики део твог сликовитог изражавања је добар, али је много тога прилично лоше, и ја мислим да би требало или да то све прерадиш или да потпуно избациш.“

У одељку „Ово о једном песнику“ дат је избор из преписке који говори о ауторовим замислима у погледу „Осам недеља“. Такође, у оквиру есеја налази се текст „План за другу и трећу књигу о Ирцу“ из кога се могу извести закључци о захвату и дометима овог (или ових) романа. Читалац „Са силама немерљивим“ и „Дан шести“ може доживети као једно, два или чак три књижевна дела. Ни у ком случају неће погрешити.

 

ДРАМА

„Сабињанке“ су једино (нама познато) драмско дело Растка Петровића које је стварао у намери да живи од свог писања, како читамо из преписке са пријатељима и посредницима издавача. У њему се разрађују мотиви из два горе поменута романа, с тим да је место збивања пренесено у другу средину и да у радњи учествују ликови нешто другачијег профила. Рукопис је, као и роман, одбијен. Овај текст превео је са енглеског оригинала Јован Ћирилов.

 

ЕСЕЈИ

Под овим насловом сажели смо велики број жанровски различитих есеја и чланака који су углавном објављивани за пишчева живота. Груписали смо их према тематици.

У одељку „Речи силе развића“ говори се о поезији и стварању. У њима су изражени Расткови аутопоетички ставови, мишљење о поезији, о књижевним поступцима, и слично. Они могу функционисати као допуна поезији. Текст „Пробуђена свест“ жанровски се уклапа у овај одељак, а њега смо објавили као у оригиналу, у књизи „Откровење“.

„Геније словенства“ је збирни назив за низ научних и научно-популарних текстова у којима је научничка акрибија спојена са изузетним књижевним талентом дала модерна тумачења народног стваралаштва. Ови есеји такође драгоцени су за схватање Расткове старословенске тематике. Али и шире, ово је нашки етнографски универзум, један од оних које је Растко откривао у Италији, по Африци, у америчким резерватима Индијанаца, сликајући, снимајући, фотографишући.

„О нашој и страној књижевности“ је скуп текстова о углавном савременим домаћим и страним писцима. Када читамо Расткова мишљења, и када видимо духовне оквире у којима је стварао, са којима је био упознат, када сагледамо ширину и дубину његовог познавања књижевности, његова књижевно-теоријска разматрања, његов укус и осећај за оно што је квалитетно, изненађени смо тиме да су писани пре осамдесет до сто година.

Четврти део доноси есеје везане за визуелне уметности, претежно сликарство и вајарство. Поред тога што се бавио књижевном критиком и есејистиком, Петровић је био и значајан ликовни критичар. Направили смо избор из његове ликовне критике коју је иначе углавном писао у Политици од 1931. до 1935. године под иницијалима Н. Ј. Објавили смо само текстове који имају шири значај од праћења сликарске ситуације на текућим изложбама.

Овде су и два знаменита есеја о Микеланђелу и Коређу, односно о Словенима који су дали допринос уметности ренесансе. Изашли су у еминентном париско-њујоршком Магазину за лепе уметности (1945–1947) одакле су преведени и адаптирани за ово издање. Пошто смо преводили са енглеског језика, покушали смо да искористимо лексику и синтаксу коју је Растко користио у својим делима. Не знамо да ли смо у томе успели. Ови есеји значајни су и због рукописа „Ренесанса“ који је припремао до смрти. У преплету са путописном прозом из Италије, нарочито са деловима „Сицилије“ остале у рукопису, или са, на пример, „Поласцима у Абруце“ може се наслутити, нажалост, само наслутити како би изгледао овај роман.

Пети одељак „Лица цивилизације“ доноси различите текстове о личностима из историје и савремености, донекле су мемоарско-аутобиографског, а свакако и путописног и теоријско-есејистичког карактера.

Напис из Политике „Шта то – због чега то“ у овом контексту, замислили смо као епилог.

У одељак који се зове као и песма, „Ово о једном песнику“, унели смо кратку биографију писца као и одломке из преписке и интервјуа .

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020