01.
Вести

НВО „ДРУШТВО ЗА ИСТОРИЈСКА ИСТРАЖИВАЊА“ ПОДГОРИЦА
 САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

 

Уважени колеге из невладиних организација, посебно „развијених“,

Мање од три сата дијели нас од преласка у нову клендарску 2020-ту годину, а ја намам разлога да вам је честитам већ вам пишем ово саопштење.

У годинама иза нас сазријевао је и тз (не)владин сектор. Намножили се борци за основна људска права и слободе. Неколико десетина нво израсло у „велике“ како по броју запослених тако и по буџету. Даје влада, дају амбасаде... Ако погледамо број програма финансираних у протекле двије године помислио би човјек да оваквог раја нема на земљи. Свакодневне едукације циљних група требало је да нас коначно доведу до неког далеког циља – демократије и уласка у рај Европске Уније!

Јесмо ли данас ближе или даље од тог замишљеног раја?

Уназад више од 30 година осјетио сам чари истока и запада и још тада донио чврсту одлуку због које се никада нијесам покајао. Своју судбину везао сам за родну груду на којој сам угледао свјетлост дана и у њој ћу оставити своје кости. Ни марке и долари на западу, ни јефтиноћа на истоку нијесу ме очарали да бих мијењао окружење из којег потичем,: „учмали Балкан и заостали Санџак“. Насупрот, уживам у предностима мале средине, блискости и комуникацији коју свакодневно остварујем...

Међутим, прије 30 и више година нијесам могао ни замислити да ће у мојој Држави, мимо воље народа којем припадам неко и помислити да донесе закон којим се кроз вјекове стицана имовина одузима од Цркве и без спроведеног поступка, словом закона, путем компјутерске технике, кликом на рачунару књижи на државу, истом методологијом којом је од општина одузета сва на њих укњижена имовина која није била обухваћена  детаљним урбанистичким плановима! Хиљаде хектара општинског земљишта укњижи се на Владу Црне Горе, а да нико ни глас не пусти. Уосталом, шта ће општинама имовина кад влада има експерте за просторно планирање, а општинари оскудијевају са кадровима.

Сјећам се скоро шездесет година уназад на шта су личиле Светиње након комунистичког погрома који је спровео пљачку материјалних добара Цркве, одузео имовину, а свештенике које нису послали у гроб, отјерали у просјаке. Јад и чемер, рушевине и мемла још су ми у сјећању из цркве „Св. Петра и Павла“ у Бијелом Пољу која је одмах након рата била претворена у стовариште, а сига коју кроз вјекове богобојажљиви муслимани нијесу смјели са мјеста помјерити, употријебљена је за градњу пољског вецеа основне школе у Бијелом Пољу. Након година обнове и изградње којима сам и сам дао допринос, Црква није више просјачка. Вјерујући народ подигао је из корова, ко зна по који пут кроз вјекове. Већина храмова је обновљена, стасало бројно монаштво, школовано свештенство, народ се вратио у богомоље...

У одмакле јутарње сате, клонирани посланици, без осјећаја одговорности или из страха, донесоше Закон о (не)слободи  вјероисповијести или увјерења,... којим завадише народ и државу. Неки правници чак тврде да је Закон усаглашен са Уставом Црне Горе... Без намјере да полемишем, стављам своју имовину у исту правну раван са црквеном. Чему служи Устав који штити моје имовинско право ако држава може без испитног поступка за који је искључиво надлежан суд да ми одузме имовину. Да ли је црквена имовина у истој правној равни најбоље је прочитати одредбе закона:

 

Члан 4: "...Прије именовања највиших вјерских великодостојника вјерска заједница о томе на повјерљив начин обавјештава Владу Црне Горе" ... Коментар је сувишан!

 

Члан 6: "Добра која представљају културну баштину Црне Горе не могу се отуђити или изнијети из државе без сагласности Владе Црне Горе" ... шта све држава не може прогласити културном баштином само Бог зна, а чували би је ко експонате у цетињском музеју.

 

Члан 7: "Забрањена је злоупотреба вјерских осјећаја у политичке сврхе" – предвиђена је казна до 20.000 Еур, а шта се све може третирати под овом одредбом тешко се може и наслутити...

 

Члан 15; "Вјерска заједница може да се региструје ако има најмање 50 вјерника" - ово значи да ће Српска православна Црква бити изједначена са НВО само што се повећава број оснивача... Након тога сви у исти поредак без обзира на КАНОНЕ.

 

Члан 16: "Назив вјерске заједнице не смије садржати назив неке друге државе и њена обиљежја" – то ваљда значи да ће и Римокатоличка Црква морати да мијења свој назив...

 

Члан 21: "Државни орган дужан је да без одлагања код надлежног Суда иницира поступак за забрану дјеловања вјерске заједнице" - држава ће имати право да УКИНЕ Митополију Црногорско-приморску ако одлучи да је то у њеном интересу!

 

Члан 24: "...имовина вјерске заједнице постаје државна имовина" – кад држава одлучи да укине Митрополију, моћи ће да располаже њеном имовином.

 

Члан 62:  „Вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница, као културна баштина Црне Горе, државна су својина. Вјерски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина. У погледу постојања доказа о чињеницама из ст. 1 и 2 овог члана примијениће се доказна средства и правила доказивања у складу са Законом о управном поступку и супсидијарно Законом о парничном поступку“.

 

Члан 63: „Орган управе надлежан за послове имовине дужан је да, у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона, утврди вјерске објекте и земљиште који су у смислу члана 62 овог закона државна својина, изврши њихов попис и поднесе захтјев за упис права државне својине на тим непокретностима у катастар непокретности. Орган управе надлежан за послове катастра дужан је да упис захтјева из става 1 овог члана изврши у року од 15 дана од дана подношења захтјева, о чему, без одлагања, обавјештава вјерску заједницу која користи објекте и земљиште из става 1 овог члана.“

 

Члан 64: „По правоснажности одлуке којом се врши упис права државне својине у катастар непокретности у складу са чланом 62 ст. 1 и 2 овог закона, вјерска заједница наставља са коришћењем објеката и земљишта који су предмет уписа до одлуке државног органа надлежног за одлучивање о државини, коришћењу и располагању овим објектима и земљиштем.“

 

Зашто и коме пишем ово саопштење?

Уважени колеге из „развијених“ (не)владиних организација, ви који тобоже изгибосте за људска права, поломисте се за права лгбт, гдје бисте и гдје сте данас када је усвојен ригидни закон чије одредбе озбиљно пријете да наруше грађански мир у Црној Гори, да наново свађају браћу, комшије и пријатеље, да не кажем шта теже и горе што се може из овога изродити. Је ли баш све у реду са законским рјешењима како то тврде они који су га донијели или је имало простола и требало да се о њему изјасни невладин сектор, посебно „развијене нво“ које имају капацитета да изнесу свој став о овом закону! Или сте можда сви клонирани због апанажа које добијате из буџета па „немате кад да се бавите и овим питањем“!

Простор са којег потичем (околина Бијелог Поља) након балканских ратова, у октобру 1912. године припао је Краљевини Црној Гори. Већ следеће, 1913. године извршен је попис домова ради плаћања пореза и утврђено да у пет капетанија (Бјелопољска, Беранска, Рожајска, Пљеваљска, Плаво-гусињска) има 14706 домаћинстава или око 100000 становника. По националности сви су били Срби, православне и мухамеданске вјероисповијести. Тако пише у документима онога времена. Ослободиоци, војници са простора Црне Горе такође су били Срби што је такође записано у бројним документима. Послао их краљ Никола да након пет вјекова ослободе поробљену браћу од јарма туђина. Иначе, да су били неке друге народности то би се могло сматрати окупацијом.

Шта би са Србима из новоослобођених крајева Црне Горе за стотинак година узело би доста времена и простора те нећу елаборирати али ћи се кроз сачувана документа вратити у та времена.

Османска власт на периферији Царства, што је био случај и са Бијелим Пољем, заиста је била несношљива, не само православнима већ и мухамеданцима. Одметнути од царства, аге и бегови кулучили су напаћену рају. Даље тако није могло...

Ипак, са позиције највећег органа Царства – султана, из сачуваних берата стиче се другачији утисак:

 

Поводом жалбе старешине манастира Дечани да му се мијешају у посјед, султан Селим Други наређује пећком кадији:

 

«Па ако га заиста властела, феудалци, закупници и остали против тапија и против хуџета узнемирују, вријеђају и мијешају се у његово право власништва, то одмах забрани и спријечи. Не допуштај никоме, да се мијеша и напада против шеријата и безразложно. Не допуштај, да се овај поновно притужује у овој ствари код мог Престола

Знај овако и вјеруј у Моју царску туру!

Писато 3. рамазана 989. (1573)  у Цариграду

 

Берат султана Селима Трећег 1789-1807

  

Нашем мули, Пећком кадији (да Бог умножи његово знање).

Када овај високи акт буде стигао знадите, да је: Цариградски-грчки патријарх и Св. Синод, који засиједа у Мојој сретној престоници поднијели Моме царском Дивану арзухал са печатом, да, без високе моје царске заповијести, не може нико одузимати из руку митрополита манастире и цркве, које од старина припадају у посјед митрополије, и да се исти по полицијским властима на темељу бујрултије, а без Мог Еир-и-Шерифа, а са изговором „да надгледају цркве и манастире“ не смије горе наведена лица вријеђати и узнемиравати. Премда је ово у условима разних берата датих у руке митрополита наглашено, ипак су неки полицијски чиновници и остали из мржње и похлепе за новцем, говорећи да инспекцирају манастир напали и узнемиравали цркву налазећу се у Пећи, која је на територији Ново-Пазарског митрополита.

Горе поменути патријарх и Св. Синод, стављајући нам ово до Нашег царског знања молили су: да се спријече нападаји, вријеђање и уплетавање оваквих лица, што се коси свијетлим шеријатом и противи условима Мог царског берата. На то смо прегледали биљешке епископских књига, које су похрањене у Мојој царској ризници и према истима видјели смо: да постоји Наша царска заповијест у којој смо благоизвољели рећи: да нико и ниједно лице без нашег Еир-и-шерифа, не смије се уплетавати и нападати на цркве и манастире, који од старина спадају у компетенцију митрополија, па да полицијски чиновници не смију узнемиравати и кажњавати свештеничко особље с изговором, да надгледају цркве и манастире.

Заповијеђено вам је, да поступате према горњим наводима.

Мојом царском одлуком наређујем вам да поступате према издатим Мојим царским заповиједима и према наводима Мојих царских берата датих митрополиту, који је препис сачуван у Мојој царској ризници, да не смијете дозволити против шерифа мијешање непозватих у њихове послове и такве требате одбијати и кажњавати.

Знадните овако и вјерујте у Моју царску туру!

Писато у мјесецу сеферу 1208. (1792)  године у Цариграду.

 

Султан Селим Трећи издао је 1219. (1803) године берат  који у себи садржи одредбе Царских одлука из ранијих времена.

Због његовог обима, објавићу га у изводима:

 

Државне власти дужне су дати пратњу повјереницима и људима митрополитовим који су од његове стране овлашћени за сакупљање миријских и осталих данака....

      Не смије се нико ни под којим условима без властите личне приволе преводити на Ислам.

Не смијете напастовати оставштине покојних свештеника нити имовине хришћанских цркава. Тако исто њих не смијете вријеђати неким потраживањима за бујрултије и мураселе које се спремају при сакупљању миријских имовина и осталих тачно означених пореза. Заједнички, с особитом пажњом требате их узимати у заштиту, осигурати им ред и јавну безбједност...

Док се не установи истинитост на пријаву паша, кадија и намјесника, ради слабог владања, не смију се горе споменути митрополит и остали свештеници разрешавати дужности и интернирати. Због заштите угледа вјерских старешина није дозвољено вјерске поглавице јавно казнити, макар за поједине прваке била одређена казна Нашим царским ферманом или Нашим Еир-и-Шерифом...

Дакле, са позиција највећег органа власти у Османском царству, Црква је уживала пуну заштиту. Сто година касније умне главе у Скупштини Црне Горе донесоше закон какав ни у доба Османлија није донијет!

Прођоше Османлије, дође доба комунизма. Зарад колективног тј «народног добра», наста општа отимачина приватне па и црквене имовине чије последице ни до данас нијесу отклоњене.

        Закон о аграрној реформи и колонизацији донијет је 23. августа 1945. године са измјенама и допунама до 1965. године.
("Службени лист ДФЈ", бр. 64/1945 и 16/1946 и "Службени лист ФНРЈ", бр. 24/1946, 99/46, 101/1947, 105/1948, 4 / 1951, 19/1951, 42 -43/1951, 21/1956 и 55/1957 и "Службени лист СФРЈ", бр. 10/1965.)
Земљиштем и другом одузетом имовином која је по сили закона постала државна (друштвена) својина управљала је Земаљска управа народних добара (ЗУНД).

Сагласно документацији, на бази одредаба Закона о аграрној реформи, 1946. године од Цркве је одузета следећа имовина:

 

  1. Црква Св. Јована, Звечево, Херцег Нови                                            140,00ха
  2. Црква Св. Тројице Брезојевица код Плава                                             6,00ха
  3. Црква Св. Василија Острошког, никшић                                             34,40ха
  4. Манастир Аранђелово, Пљевља                                                              9,50ха
  5. Манастир Ћелија у Добрском селу                                                        13,00ха
  6. Манастир Ћелија Пипеска                                                                      79,00ха
  7. Манастир Добриловина, Мојковац                                                     967,50ха
  8. Манастир Довоља, Пљевља                                                                   70,00ха
  9. Манастир Дубочица, Пљевља                                                               15,25ха
  10. Манастир Дуга, Подгорица                                                                   46,00ха
  11. Манастир Дуљево, Режевићи и Прасквица                                         47,70ха
  12. Манастир Ђурђеви Ступови, Беране                                                    90,00ха
  13. Манастир Градиште, Буљарица                                                             15,50ха
  14. Манастир Косијерево                                                                                   ?
  15. Манастир Морача, Колашин                                                                370,60ха
  16. Манастир Острог                                                                                   605,20ха
  17. Манастир Пива                                                                                      817,60ха
  18. Манастир Подмалинско, Шавник                                                         78,30ха
  19. Манастир Савина, Херцег Нови (од 28,76ха има око 0,50ха)            28,00ха
  20. Манастир Св. Луке, Жупа Никшићка                                                   95,40ха
  21. Манастри Св. Тројице, Пљевља                                                          725,67ха
  22. Манастир Врањина                                                                                 65,05ха
  23. Манастир Ждребаоник, Даниловград                                                   23,60ха

Укупно:                4.345,27ха

 

Ова бројка није коначна јер је неким црквама и манастирима, као на пр. Манастиру Савина до осамдесетих година одузето преостало земљиште које није одузето 1946.

године, а некима је приликом авиограметријског снимања и укњижбе враћен дио посједа, (пр. Манастир Морача има укњижено 122,70ха).

 

Ако је ово била државна, а не црквена имовина до 1.12.1918. године, поставља се питање: зашто је од ондашњих државних органа уопште

спровођен поступак експропријације кад су могли игнорисати Цркву јер њу скоро да није имао ко ни заступати у том бесудном и несрећном времену.

Закон о (не)слободи вјероисповијести најближи је овом из 1945. године. Није ни чудо, дјеца преписују од очева и дједова.

У памет се браћо Црногорци!

31.12.2019. године.

 

Предсједник,

Милош К. Војиновић

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020