16.
Уводник

УРЕДНИШТВОЧАСОПИСА ”ЉУДИ ГОВОРЕ”
Српске урвине
(уз осамстоту годишњицу самосталности Српске православне цркве)

У жељи да Српска православна црква уђе у девети век своје само-
сталности још самосталнија, здравија и целовитија, посвећујемо
Уводник нашег двоброја 35/36 њеном 800-годишњем јубилеју кри-
тички указујући, потпуно добронамерно, на погрешне кораке,
државне и црквене, на нашем миленијумском путу.
Ава Јустин каже да “тражећи истину, пробијајући се ка све-
тилишту истине, мисао човекова се увек ломи кроз стравичне
урвине” 1) . Шта да кажу уредници овог часописа о својим мисли-
ма, које ће се неминовно сурвавати кроз још стравичније урви-
не, запитано покушавајући да само у мислима протрче овај
предугачки и претешки пут СПЦ? Јер, “мисао се не може нами-
слити, ни осећање наосећати; све је у човеку вечито гладно и
вечито жедно” 2) , каже исти светитељ. А ми ћемо казати баш то
– да нас је ова мисао Аве Јустина мотивисала да критички про-
мишљамо о урвинама српског народа уз осмовековни јубилеј СПЦ.
Као и сви простодушни православни Срби и следбеници
добра, прво што уочавамо јесте да је, кроз све те векове, СПЦ
сијала као злато у ватри свом народу. Водила га је у стварању,
учвршћивању и снажењу српске државности од малих кнеже-
внина и жупанија до великих српских краљевина и царевина
– економски, војно, културно и политички моћних. Успон је тра-
јао вековима, док је српски народ био духовно јединствен и,
како паства, тако и његови јереји и државници, веровао у
хуманистички идеал и уздизао и државу и себе у духовном је-
динству народа, владара и јереја. Градили су храмове, који и данас
задивљују, и при њима организовали школство, здравство, науку,
уметност и културу. Онда када су одгурнули хуманистички, а
похрлили за материјалистичким идеалом, раздробљен је српски
народ и његова држава тако да се ни до данас нису саставили.
Следствено томе, страдала је и Српска православна црква, али је
она и у ропству сијала и била верним Србима водич у подношењу
тог ропства, у тихом отпору окупаторима и у крвавим бунама,
устанцима и ратовима до слободе коју су дуго чекали, али и брзо
губили због неслоге и похлепног срљања за материјалистичким
идеалом. Српска православна црква била је државотворна и
преузимала поједине улоге државе када Срби нису имали своју
државу, него су поробљивачи њима владали.
Као и сви други народи, Срби имају свој печат и кôд. Печат
нам је српски језик, а кôд – српско писмо. Кроз историју, а пого-
тово данас, српске државе (уколико су уопште биле српске) ма-
ћехински су се односиле и према печату и према кôду народа
којим су управљале. Од народа су често, као и данас, тражиле
да мења своју свест према страним узорима. И – дотерали смо
дотле да је српски језик раздробљен, а српско писмо скоро
уништено.
А шта је народ без печата и кôда? Једна примитивна руља, која
нема свести о себи и значају своје вере, етике, језика, културе, и
традиције. Од потпуног расрбљења, наш народ је спасао један
додатни печат, онај који су наши умни преци, визионари, дубоко
утиснули у свој народ. Тај други печат, који ми Срби имамо, а
други народи немају, дубоко је утиснут у нашу свест да га ни
тиранске империје и сатанске идеологије нису могле избрисати.
Тај наш други печат, који је пијететно градила српска црква,
зовемо благим светосављем. Утемељила га је стваралачка лич-
ност и до данас ненадмашно и ненадмашиво дело оснивача
Српске православне цркве – свесрпског светитеља, монаха Саве,
само краткотрајно принца Растка Немањића који се одрекао
власти, световне славе и силе и кренуо за духовним, хума-
нистичким идеалом којим се руководио, а материјалистичког
порива као да никада није ни имао. Скоро сви српски средњо-
вековни владари, мада не сви у младости као принц Растко,
одрицали су се престола и власти да би пошли у манастире и
живели монашким заветом. А данас? Шта нас је данас задесило?
Данашњи српски челници желе да владају неограничено и
доживотно и да сва блага свог народа свуку у своје магазе.
Зато су данас српске државице распарчане, слабе и у свету
безначајне, па с њима савремене империје раде шта им се
прохте. Печат српског народа раздробљен је и преименован, а
његов кôд згњечен. Захваљујући Српској православној цркви,
још сија у српском народу спасоносни печат светосавља, који
нису могли покрасти из душа верних Срба. Нема теме старог
Елма, од Црног мора на истоку до Јадранског на западу, од
грчког Солуна на југу до мађарске Сент Андреје на северу, без
утиснутог светосавског печата у топониму овог мученичког, али
још увек јединог митског простора Европе. Сви храмови наши,
сви монаси и свештеници и сва паства СПЦ су светосавски. То
је оно спасоносно семе које још увек чува Србе и српске земље
да не би нестали у складу са плановима европских и светских
моћника и њихових домаћих извођача радова. Светосавље је
и знак да ореол око главе светитеља Саве на манастирским и
црквеним фрескама и иконама, али и у српским кућама, пред
којима се крстимо и молимо Богу, није сликарска машта и боја,
него суштаствена, вишеслојна светлост његовог делања и дела,
_________________________
1) Отац Јустин Поповић, Философске урвине. Манастир Св. Ћелије,
Београд 1987. Стр.9.
2) Исто, стр. 16.

она која је трансцендентно сијала и сија и данас у ореолу овог
омиљеног и узвишеног српског светитеља. Његова дела овде
нећемо набрајати, јер су позната свим у светосављу утемељеним
Србима.
Као следбеници добра и његови верни чувари у свом народу,
истаћи ћемо још једном да је овај други, спасоносни печат,
српског народа заслугом Српске православне цркве, сачуван,
иако добро искрзан. Наша црква нападнута је данас и споља и
изнутра. Без претензија да критикујемо, само ћемо запитано, у
тезама, назначити урвине пред којим је уздрхтала наша мисао
док смо мислено ходили осамстогодишњим путем Српске пра-
вославне цркве:
– Да ли је могао да се одржи континуитет српског језика,
писма и културе преко више радикалних реформи, кроз више
рецензија, од ћирило-методијевске до вуковско-даничићевске?
Свака реформа је брисала слојеве памћења и замењивала их
пргаматичним обрасцима који су оправдавали себе својом
утилитарношћу, а остављали пустош без осећања за истину и
изворни смисао.
– Да ли смо се довољно организовано и снажно, и у држави и у
цркви и у народу, супростављали непријатељском инжењерингу
у нашим државама и друштвима, посебно инжењерингу у
култури и српском језику, који су водили експанзионистички
центри моћи и тимови империјалних поробљивача и њихових
религија преко својих лукавих и наших лакомих надри-рефор-
матора, квази-лингвиста и квази-државника? У свом мисаоном
путовању поводом осамсто година СПЦ, указао нам се огромни
“плави бријег” и његова урвина низ коју је отиснут српски језик;
– Злослутна урвина српског народа јесте потискивање српског
изворног писма, за које је рекла мудра и храбра Исидора, још на
почетку владања југословенског комунизма, да “ћирилицу још
имамо само на гробљима” и узвикнула: “Не дам!” Данас утицајни
српски лингвисти, европског гласа и милости, узвикује: “Не дам
латиницу!” Путујући по бројном српском расејању, спознали смо
да тамо ни на српским манастирским гробљима изнад узглавља
покојника не слови само српска ћирилица, него југословенска
латиница и једна од западних латиница. Када смо приупитали
тамошњег владику зашто је то тако, одговорио је: “Народ тако
хоће!” А дотична епархија продаје та гробна места;
– Да ли Синод СПЦ може умолити своје владике да свака
црква у расејању буде и школа српског језика, како би се очували
и српски печат и кôд у расејаном нашем народу? Посебно је то
важно када знамо да једино наше цркве и манастири располажу
потребним простором за одржавањем наставе. Тај простор
су саградили управо наши расејани Срби, њихови верни
парохијани;
– Да ли се СПЦ, огранизовано и снажно делујући у народу,
супростављала поништењу српске државности и националности,
а прихватању југословенске државности и наднационалности?;
– Колико се СПЦ данас организовано и одлучно супротставља
одрицању државности Србије на светој и темељној српској
земљи Косову и Метохији, док се сам врх државе и његове вла-
дујуће партије дефетистички боре за некакво разграничење
Србије са својим окупираним делом?;
– Сме ли СПЦ да прогони свог епископа и монахе из поро-
бљеног дела отаџбине само зато што то окупатор захтева?;
– Колико актуелни српски државници, њихови министри,
председници партија и чланови Синода СПЦ граде духовно је-
динство српског народа?;
– Сме ли се манипулисати светосавским одличјима и до-
дељивати их фалсификаторима академских звања и тајкунима,
само зато што дају богате поклоне цркви, и државницима који
јавно кажу да су за препуштање духовно, економски и стра-
тегијски значајног и великог дела српске државе одметнутим
националним мањинама? Уз то, пркосе свом православном на-
роду и СПЦ говорећи да је ‘Косовски завет мит који велича мрак
и смрт, а они су за земаљску Србију и живот’, а нису за Небесну
Србију “јер горе нема ништа”?;
– Колико је здраво за српски народ да су његови носиоци влас-
ти, а и добар део духовника, одавно пригрлили материјалистич-
ки идеал, а одгурнули теохуманистички?;
– Да ли се конкретним чињењем и трајним организовани
акцијама, српске државе и њихове власти и СПЦ боре одлучно
против “беле куге” у српском народу, застрашујућег броја чедо-
морстава и још страшнијег српског “данка у крви” – продаје
новорођенчади у породилиштима!?;
– Да ли је за цркву и државу исправно да врх државе пот-
писује квоте колико ће се поражених, младих исламских рат-
ника уселити за стално у Србију и то што њихов директор за
имиграцију изјави да ће им дати “опустела српска села”?;
– Колико су све владе данашњих српских држава и синоди
СПЦ уважавали делима потврђена мишљења српских патриот-
ских интелектуалаца?

Наше уводно размишљање, боље рећи, наша запитаност уз
осамстогодишњи јубилеј Српске православне цркве, има зa циљ
да укаже да све наше жеље, планови и прегнућа да стекнемо
богатство и славу јесу испразни и за нас саме који их гајимо, и
за наше друштво и државу, и за нашу веру и цркву. Одавно је
то о. Митрофан Хиландарац дефинисао: “Онај ко је спреман на
највећу жртву, највећу част и заслужује. Онај ко је спреман на
малу жртву, малу част и заслужује.
А онај ко није спреман ни за какву жртву, никакву част и не
заслужује”.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020