22.
У спомен

Веселин Ђуретић
„Запад и руско-српски односи“

 

Књига Слободана Јарчевића „Запад и руско-српски односи“ није само добро штиво из историје, није само изазов с непознаницама о сарадњи Срба и Руса у време српског ропства под Турцима, Млечанима, Мађарима и Аустријанцима, није само сведочанство о злоупотреби лингвистике Германа и Романа на српским етничким земљама, него она, што ће изненадити и најобразованије, упућује на суштину европске цивилизације, а та суштина ће, нема двоумљења, постати предмет интелектуалних и међудржавних расправа у 21. столећу.

Најаву, да ће се преиспитивати суштина европске цивилизације, био сам обавезан споменути, јер Јарчевићев опис, на пример, Лењинове револуције у Русији, 1917. године, открива недораслост историјске науке, која није ни наслутила оно на што се у овој књизи упозорава. Прво, како је могуће да владе САД, Британије и Француске издвоје огроман новац, да би њиме Лењин успоставио комунистички друштвени систем у Русији, који је смртни непријатељ друштвеном поретку у ове три западне државе? Друго, како је могуће, да Немачка и Аустроугарска, које су ратовале против САД, Британије и Француске, прихвате предлог ових својих непријатеља и додатно помогну Лењинову комунистичку револуцију? Треће, како је могуће, да Америка, Британија и Француске униште војну снагу Русије и избаце је из рата, а прихвате на своја плећа - да Немци и Аустроугари све трупе с источног (руског) фронта пребаце на западни фронт – и да тако ојачани убијају омладину Америке, Британије и Француске?

Кад сам пребирао о овим чињеницама у књизи Слободана Јарчевића, био сам затечен њиховом уверљивошћу - снагом. И морао сам да поверујем у Јарчевићев закључак, да није било никакве комунистичке револуције у Русији 1917. године, него је то била геноцидна агресија Запада на Русију. Комунизам је успутни учинак ове геноцидне агресије, уверева нас Јарчевић. Додаје, да је Запад, с неслућено огромним новцем, могао разорити Русију и на други начин – династичким борбама, побунама несловенских нација у Русији и ратовима са суседним државама, али су се, ето, из неког разлога, одлучили за изазивање класних борби унутар руске државе.

Тај разлог би могао бити и у томе - што је комунизам доктрина која класни принцип претпоставља културно-историјском развитку човека и друштва, односно тековинама националног развитка. Наравно, што, такође, изненађује, пропаганда је (и на Западу и у Русији) пратила Лењиново разарање Русије и оправдавала то борбом „обесправљених беземљаша и сиромашних пролетера у Русији“. А слика је у Русији била сасвим друкчија. Руска индустрија је бележила развој већи и бржи него на Западу, производња хране је бележила вишкове, експлоатација нафте и гаса у Русији је била већа него у Америци, а Руси су већ имали руднике злата и дијаманата.

Јарчевић је у праву, кад нам саопштава, да је једна од улога Лењина и његових плаћеника била – да се убију десетине милиона становника Русије. И та улога је извршена. Према истраживању америчког професора Ралфа Еперсона, од 1917. до 1941, комунисти су убили 30 милиона Словена у Совјетском Савезу. Амерички професор наговештава, да би цифра могла износити и 41 милион.

Оно што је, уз овај геноцидни податак, запрепшћујће је истина - да је Аустроугарска обављала до 1917. године помор Срба на начин који ће Лењин применити у Русији. Реч је о невероватној подударности. Беч је у 300 концентрационих логора смрти затворио Србе – и војнике, и децу, и жене, и старце – тако ће функционисати и гулази у Совјетском Савезу, и тиме ће се показати истоветност помора Срба и Руса. Тако ће функционисати и Голи оток Стаљиновог пулена Тита. А Беч је одузео храну у 74 српска насеља у Херцеговини 1914. године, како ће поступити и Лењин - одузимајући храну од милиона Украјинаца, Руса и Белоруса. Беч је брисао из свог држављанства становнике Аустроугарске - који су били Срби. Тако ће и Совјетски Савез брисати из свог држављанства и племиће, и интелектуалце, и уметнике – који су побегли од стрељања у друге државе.

Ови подаци потресају сваког Словена и та чињеница о геноцидној агресији Запада на Русију 1917. године, имала је своју предисторију. Јарчевић се потрудио и понудио податке који нам приказују одлике руско-српских односа од 11. столећа до данас. И, то нисмо очекивали, били су увек зависни од поступака германских и романских држава. Кад год је Русија желела да помогне Србима – да се ослободе турског ропства, руске границе су прелазиле војске Турске, Француске, Британије, Шведске, Немачке, војске татарских племена и оних с Крима... И увек се Русија морала бранити и одгађати своју помоћ Србима за нека боља времена. Руски државници су, сузних очију, обавештавали српске устаничке посланике, да им Русија не може помоћи.

Наравно, Запад је понекад успевао, да Русе приволи на пасивност у време српских устаничких покрета. То се десило и у време Босанско-херцеоговачког устанка, од 1875. до 1878, кад је Запад одлучио да Русији уступи Молдавију, а да се она сложи да Босна  и Херцеговина буду дароване Аустроугарској.

Иначе, књига обилује неочекиваним, а ретко коме познатим историјским догађајима. Из ње сам сазнао - и да је руски конзул Григорије Степанович Шчербин одбранио Србе у Косовској Митровици, потукавши две хиљаде разуларених бандита Шиптара, који су намерили убијати и прогнати Србе из овог града у Србију, 1903. године. Конзул Шчербин је стао на чело Срба бранилаца и, у две битке, потукао Шиптаре. После пораза, један од Шиптара је ушао у град и пуцао у руског конзула, с леђа. Дивни и јуначки Гриорије Степанович Шчербина је премину 10. априла 1903. године.

Заслужио је споменик у овом српском граду.

У закључку, желим да истакнем, да аутор није архивски истраживач, али своје ставове изводи и на бази архивских извора, и на основи целокупне историографије. То је урадио и у овој књизи. Оно што га посебно одликује је способност новог критичног мишљења, које се битно разликује од оног старог - које је историјске контраверзе или фалсификате (у немогућности да их реши у неким архивским конкретним представама) остављало без стваралачког третмана. На основу таквих колебања и пренебрегавања ширег оквира, који је општеодређујућа чињеница, српски историчари су давали слободан простор за „социјалне лабараторије“ и „социјалне технологије“, које су, на српски рачун, стварале синтетичко-националне творевине.

Јарчевићев истраживачки поглед на руско-српске односе, у непрекидном следу, даје српском русофилству историјску подлогу културноисторијског заједништва. И то је разлог што већ неколико година, одређујући се према интегристичким пројекцијама Евопске уније, за Србе, решење налазим у интегристичком опредељењу према Русији, односно у конфедералном наслону Српске Уније (која ће укључити и силом отргнуте делове Српства) у Руску Федерацију – у државну заједницу, која за наш измучени народ, изложен сталним белосветским ударима, значи спајање са сродним духовним и културноисторијским бићем.

Књига Слободана Јарчевића, убеђен сам, неће бити радо дочекана само код Срба, него и код Руса (у Великој, Малој и Белој Русији) и стога је топло препоручујем и српском и руском издавачу.

A у Србији ће ову вредну књигу штампати Издавач „Мирослав“, Нови Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, емаил: mirmi011@gmail.com.

Веселин Ђуретић

 

Београд, 23. август 7518 (2010)

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020