22.
У спомен

Веселин Ђуретић
РЕПУБЛИКА  ТЕСЛИНА КРАЈИНА

 

Обраћам се посебно предсједнику парламента РСК и предсједнику владе РСК у прогонству, господи Рајку Лежајићу и Милораду Бухи. И то у функцији неформалног савјетника, којег је народ „извикао” још почетком 90-их, онда када је видио да нови грађански и вјерски рат против Срба потврђује оне моје ставове који су у другој половини осамдесетих година били на удару свејугословенске компартијске кампање. Посебан разлог за моје истицање био је позив војводе Момчила Ђујића Крајишницима, изречен повод мог савјета да одбаце „Венсов план”. Тада ме војвода предлагао за објединитеља Српства, што је штампа у дијаспори објавила.

Други разлог био је то што сам у својим књигама истицао да Други светски рат није завршен, односно да је текући рат његов наставак. Показао сам тада да су главни носиоци тих обмана били стари српски непријатељи, Ватикан и германски фактор, али уз свестрану помоћ идеолошки обмануте стаљинске Совјетије; потом и уз помоћ постстаљинских лидера, у првом реду Б. Н. Јељцина. Колико су те обмане неруске Русије биле велике показао сам једним најновијим примјером: 1995. Јељцин је поводом 50-годишњице побједе над фашизмом одликовао Фрању Туђмана, да би 2005. године исто признање добио његов наследник Стипе Месић. Овај други је стриц команданта Хрватске легије, потпуковника Марка Месића, који се злочиначки истакла у борби против Руса код Стаљинграда. Показао сам посебно Титове обмане савезника, у првом реду СССР. Захваљујући овом Стаљиновом „Валтеру” Месић је крајем 1944. био постављен за команданта интернационалне бригаде која је упућена да ослободи Србију. А тада су све српске снаге, под различитим заставама, чекале сусрет са савезницима да би се заједнички обрачунале против хитлероваца, укључујући ту и највећи дио Хрвата НДХ који су слиједили Хитлера све до маја 1945.

Управо су овакве обмане биле саставни дио кампање против мојих књига, нарочито двотомне „Савезници и југословенска ратна драма” (САНУ 1985), која је послије „појаве српског народа” деведесетих ушла у свенародну орбиту, и добила највише научно признање „Слободан Јовановић”. И овај „капитал”, а нарочито моју позицију првог председника Друштва српско-руског пријатељства користио сам у различитим својим активностима и по српским земљама (у друштву проф. Јована Рашковића, др Р. Караџића, др Милана Бабића, мр. М. Крајишника, М. Мартића и многих других, али и по руским земљама у друштву великих руских интелектуалаца и јавних радника: Д. Рогозина, Г. Зјуганова, В. Жириновског, проф. Н. Нарочницке, проф. К. Никифорова, проф. Ј. Гускове, писаца Д. Зукова, Ј. Лошчице и многих других.)

У мојим оштрим критикама Јељцин–Козирјевљеве политике показивао сам да се Русија још креће оним Стаљиновим курсом које је после Октобарске револуције скоро потпуно уништио српски народ. Запад је просто сеирио над злом српском судбином, задовољан што темељно обманута Русија уништава „најрусофилскији народ на свијету” (како су Енглези гледали на Србе). У својим бројним књигама показао сам да неке обмане није била уклонила ни препородитељска политика В. В. Путина, па се и данас манифестују преко политике „дипломатске еквидистанце”, чиме се у ствари показује да су основни постулати великих обмана још на снази.

И званични Београд их константно понавља; данас то ради преко западне политике „мира у региону”, чиме ствара нове могућности да се заврши институционализација српских развалина. А чињеница је да су стаљинским путем биле дезинтегрисане све српске историјске неравнине и развалине односно институционализоване у нове антисрпске нације и републике. На то је Тито обмањујући Стаљина и Комитерну, прво федерализовао, затим и конфедерализовао ове развалине. Послије сукоба са Стаљином 1948. уклонио је социјалистичкоинтернационалистички слој, послије чега је насилним путем наметнуо уставни систем који је помогао Западу да наметне независну Хрватску, те да на српском етничком подручју створи разне антисрпске творевине.

Чини ми се да Русија то још не види, па тражи неке компромисе који су изразито антисрпски; умјесто да својом силом и памећу наметне етнојезички модел заједништва, који би потпуно одговарао и западном националном принципу. Сви велики лингвисти, на примјер Пољак Јозеф Добробски су још средином 19. вијека у предавањима на Сорбони истицао да је српски језик основа свих словенских језика.

Русија, као матица словенства, позвана је да крене новим путем, који би био и њен историјски дуг, јер је стаљински социјалистички интернационализам био први велики удар на све европске интеграсистичке процесе. Ако крене тим путем пропашће и ватикански прозелитски планови и на њима засновани западни интерграционалистички и глобалистички. Бивша Југославија појавиће се као јединствено етничко подручје. Зато је нужно да садашња „независна” Хрватска одбаци нову фашистичку идеологију. Срби протјерани из Хрватске, гдје су живјели још од раног средњег вијека, и прије него сто је велики дио њих покатоличен, само овим путем могу бити ослобођени. Данас су они разбацани по свијету, његошевски говорећи, постали су „Сирак тужни без игдје икога”. Све њихове очи окренуте су према Русији; највећи број њих тражи органско јединство са њом, али је незадовољан, јер је Русија већ прихватила српске развалине као хрватске територије. Да ли као коначно решење? Ни КиМ, ни Црна Гора, ни БиХ, ни Македонија нису више српске земље. По Јадранском мору плове хрватске лађе, иако је то море око хиљаду година носило српско име.

Данас су највеће жртве Крајишници. „Нова Европа” пренебрегава геноцид 1941-1945, у коме је убијено око милион Срба и неколико десетина хиљада Јевреје и Цигана. Слави надбискупа А. Степинца, под чијом је командом преко 12.000 католичких фратара поздравило Анту Павелића мирно посматра како нове „европска Хрватска” шири исте оне нацифашистичке заставе које је у Другом свјетском рату и послије њега ширила против Руса и Срба. Европа упорно одбацује Србе као „мале Русе”, а Русија то још не види. Москва слиједи званичну београдску политику, као да не види да је, иако је послије Београдског преврата 2000, Западу изручен прво Слободан Милошевић, потом и др Војислав Шешељ. Други је у Хагу извојевао велику побједу; интернационализацијом српског питања. У београдском „Сава Центру” пред око 5.000 људи истакао сам да за мене он није политички лидер, већ мит, а митови код Срба никад не умиру. Потом је Запад Србима наметнуо резиме компромиса, под видом мира на Балкану. Као историчар одговорно тврдим да је то политика стабилизације српских развалина. Њој се не треба прилагођавати; њу треба срушити.

И то је разлог што одбијам сваки компромис са данашњом и општесрпском и са крајишком политиком компромиса, са наметима који су изразито антиетнички и антиисторијски. Посматрано на ниво званичног Београда они су анационални. Ових дана званични Београд је број протјераних и избјеглих Срба свео само на оне из РСК, на око 250.000 људи, иако је из Хрватске протјерано око 800.000 Срба. Чули смо и други анационални резон без преседана, преко изражавања задовољства што су се они, протерани за свагда, удомили у Србији. А то је потпуно супротно ономе што су током Другог свјетског рата радили и ђенерал Михаиловић и генерал Недић. Они су, прилагођавајући се изузетно тешкој окупационој ситуацији, све из Хрватске прогнане и избјегле Србе систематски припремали за повратак домовима,  рачунајући да ће до тога доћи онда када хитлеровци и њихови хрватски измећари, буду потпуно уништени.

Поштовано Предсједништво Народне скупштине у РСК у прогонству, поштовани чланови владе РСК у прогонству, позивам вас да кренете потпуно новим путем, јер се општа ситуација потпуно измјенила: на Истоку се појавила Русија В. В. Путина, она коју су Срби вјековима очекивали, ни свјет није више монополиран: појавиле су се снажна Кина, Индија, Пакистан, Иран, Индонезија, Латинска Америка. Окренимо се овом свијету и замолимо Русију да нас она предводи. Вјерујући у то прихватам једну актуелну крајишку идеју: да сви Крајишници затраже да их нова Русија прими као своје, да одбаци преварански а реактивира актуелни „Венсов план”, јер је ова превара довела до њиховог садашњег поробљавања. Предлажем да се велика група Крајишника сабере на Црвеном тргу под заставом: МАЈКО РУСИЈО ПОМОЗИ! Ту бисмо нашој словенској и православној Матушки поднијели и неке историјске рачуне, оне који показују да су Стаљинова и Јељцинова Русија умногоме криве за нашу злу судбину, која нас је пратила током читавог двадесетог столећа.

Поново истичем и један свој стари предлог да се РСК преименује у РЕПУБЛИКУ ТЕСЛИНУ КРАЈИНУ, што би била својеврсна интернационализација. Можда ће нас тада и Теслина Америка прихватити.

И на самом крају: Предлажем да први корак у нашем реорганизовању буде заказивање нових избора, који би сабрали не само Србе који су се смјестили на подручја српских земаља бивше Југославије, него и оне који су расејани по читавом свијету. Њих, по неким процјенама, има више стотина хиљада. Нема сумње да ће они у данашњој интернет-ери наћи одговарајуће путеве организовања и изражавања своје воље. Они данас и тугују и плачу када виде да њихови хрватски сусједи отимају њихове земље и у бесцење их продају.

У Београду, 9. децембра 2015

Наглашавам: Моја оставка је неопозива.

С поштовањем др Веселин Ђуретић, историчар, први добитник Ордена Николе Тесле РСК

==============================================================================================

Ове моје ставове прихватио је велики дио српских интелектуалаца; наводим само неке од њих: у Лондону проф. др Србољуба Живановића, које ће текст у енглеском преводу доставити одређеним британским круговима; Драго Ивановић из Мелбурна који ће га пласирати у аустралијску и тамошњу српску штампу, уз помоћ Горана Полетана; У Лондону Момчила Бабић, у Чикагу Милана Стојисављевића Stoj11Åhotmail.com, који ће текст именовани превести на енглески и доставити га Трамповом предизборном тиму. Милан је узорни син Ђујићевог официра Павла Стојисављевића.

 

Молим наведене, да преко својих пријатеља овај текст доставе редакцијама свих тамошњих српских гласила.

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020