Драгослав Бокан
ЦРКВА НЕЋЕ ПРОПАСТИ, ШТА ГОД СЕ ДОГАЂАЛО

 

 

Ових дана читамо, добијамо и шаљемо најразличитије текстове, анализе, беседе, апеле, упозорења... на актуелне теме тоталне промене наших живота у последњих месец дана.

И многи међу нама траже неко ”сасвим поуздано решење” - и, наравно, не могу да га пронађу.

Како би и могли, кад су ствари тек почеле да се одвијају, још увек скривене од нас и онога што ће се тек догађати.

И многи онда полако пуцају са живцима и као да губе осећај за реалност (идући ка олаком екстремизму или подједнако опасном ”одустајању од свега”). Притом им за то служе ти исти текстови и видео снимци које по цео дан читају и гледају, до самопотапања у неки од ових ПСИХОЛОШКИХ ТАБОРА.

Као да се људи ту опредељују неупоредиво више по свом темпераменту, него по уверењима или оном што им се заиста дешава.

Одлика глупих је, знамо, да ”држе за сигурно” оно што не знају, а привидно се уклапа у њихове жеље или страхове, док ће нешто мудрији мирно и стрпљиво проучавати разне могућности многих ”евентуалних сценарија”.

Ти други, опредељени за спокојан и неустрашив ход према (неизвесној) будућности су, нажалост по све нас, много ређи.

Њима се овде превасходно обраћам. Јер ће они понешто занимљиво, можда, наћи у овом жустром протоку мисли и узбурканој реци најразличитијих актуелних асоцијација...

Прво бих свакако споменуо изванредну важност ”држања равнотеже” (између различитих увида у непознати простор онога што нам се догађа).

Неопходан је тај мирни ”еквилибријум”, у коме се практични, важни и коначни закључци не доносе пре него што пред себе поставимо све расположиве доказе и аргументе.

Морамо РАСУЂИВАТИ, колико смо год у стању да се изборимо са собом. Дајући, притом, најбоље од себе - а не тражећи само од других да буду бољи и другачији него што јесу.

Овде морамо сами себи прокрчити пут, стрпљиво и неуморно, тражећи најбоље примере различитих прилаза овој чудноватој ситуацији, пуној свакодневних обрта, привида и преокрета. Свему прићи сопственим примером и личним спокојем, упркос свему...

Треба сијати изнутра, својом вером и свеобухватним разумевањем. Сијати, баш као Свети Серафим Саровски (1754-1833), који је још за живота имао ореол око целог тела (као на икони Преображења). У том изузетном случају, телесним очима се, чак, могла видети ова (таворска) светлост стварно обоженог Старца.

И ако неког хоћемо да узмемо као пример и узор, онда нека то буде неко од најбољих икада, попут светог баћушке, а не неки од актуелних телевизијских проповедника. Посебно у оваквим ситуацијама.

А он је људе (чак и непријатеље) поздрављао са: ”Христос Васкрсе, радости моја!”.

Није нападао горе од себе (а толико их је било и у његово време). Нити почињао разговоре са: ”Јеси ли чуо за ону битангу...?”

Тај прелепи Старчев спокој нек' нам буде водич, та уравнотеженост и добронамерност изграђени на чврстим темељима његове непоколебљиве вере и живота испуњеног хармонијом врлина, молитви и одрицања.

Овде као да је, код многих верника, нагло пробуђена кобна моћ глупости и неке узрујане блесавости. То су, најчешће, духовни вируси који обично дуго нису видљиви и не активирају се све док не добију прилику за то. Па паничари крећу да ”мудрују”, а кукавице траже (од других) да појуре ка свом Распећу.

Како то обично и бива, све то - увек прерано: у благо предвечерје свих истинских искушења и још увек невидљивих ратова са будућих хоризоната.

А ова велика битка у духовном рату није почела јуче и неће се завршити сутра.

Ко то не разуме тај ништа и не схвата.

Јадан је и глупав став кад те противник убеди да си, наводно, ”изгубио” - пре него што је битка и почела, а ти на то пристанеш!

То тако не иде и неће тако бити, колико год се преждеравали страховима и нагомиланим доказима моћи удружених непријатеља човечанства.

За почетак ћу једино рећи то да нас они НЕЋЕ ПОБЕДИТИ, а посебно не овако, убедивши нас да будемо оно крдо свиња што скаче са стене у провалију, ношено унетим отровним бесовима и опсесивним нестрпљењем.

Хоћу да кажем, јасно и гласно, а по личном расуђивању, да сам противник данас тако честих ”катаклизмичких сценарија”.

Нисмо ми, драги моји, та ”последња генерација”, она ”пре устоличење антихриста”, на жалост многих међу нашим непријатељима, али и оних међу нама који то желе - ваљда да би били посебни, правећи од себе и својих поштовалаца и приврженика, још једну апокалиптичку секту у историји (а било их је већ онолико).

Све то да би били ”ексклузивни”, ”посебно важни”, ”последњи пастири малобројног стада”, па и по цену да сви други њихови суграђани и сународници (урачунавајући ту и сасвим невину дечицу) напросто нестану у страшном облаку небеског огња.

И ”пуф” - у рај или пакао.

”Шмекери” нових јереси, луђаци неуравнотежени, они нас само подсећају како је ”нечастиви - велики симплификатор” (по Гетеу), који лукавом банализацијом свега скрива праву истину и води нас у дириговани очај и лукаво пројектовано прецењивање противника...

А кад је реч о страховима од Судњег Дана, да се подсетимо како су, по пророчанству већ поменутог Серафима Саровског, два основна услова за ”крај света каквог познајемо”:

1) свечано устоличење миропомазаног руског цара и

2) Цариград у саставу Руске Империје, са крстом на куполи Свете Софије...

И ја много више верујем пророчанству и осећају Светом Серафима него својим распаљеним савременицима, ако је већ мистика у питању. Посебно што је он  припадник ведро-оптимистичке, неустрашиве школе православног мишљења (мени одувек посебно блиске).

Као прилог томе, рекао бих да литургија није престала да се служи. И поред нечијег одсуства, она није ишчезнула због тога што је многима међу нама то, нажалост, онемогућено.

Ту, често, скоро исто греше и присталице и противници одржавања литургије у условима медицински условљеног карантина, мислећи да је ”са православљем завршено”. Јер су, као што знамо, довољна и два-три праведника да и даље држе цео свет у животу и под Божијом милошћу...

И указао бих вам на то да, када је реч о боравку верника, грађана Србије, у цркви, постоје само ПРЕПОРУКЕ државе по том питању (погледати у званичним актима објављеним на сајту Службеног гласника) - а не законске наредбе.

То је и формулисано да се не би кршио Устав и тако томе треба и прићи: као према ”препорукама”, а не ”законском наређењу”.

Зато би требало да највиши органи СПЦ инсистирају на покушајима законског и правног дијалога са државом, ради омогућавања присуства верних на литургијама (посебно за Васкрс).

Увек ваља договарати се, јеванђелски, са ћесаром, ”дајући му његово”, а чувајући оно Божије. Све то, ако је могуће, мирно и суверено.

Морамо се, дакле, одрећи манира паничења. И уместо тога користити сва она Уставом допуштена правна средства, упорно и системски. Без спуштања на ниво својих непријатеља, који покушавају да читаву ствар маргинализују и сведу искључиво под медицински плашт, а нас натерају да се љутимо и нервирамо, губећи притом своје достојанство и свест о томе Коме и чему припадамо.

Ми као да се још чудимо што, замислите само, добијамо ударце од света који (одувек) не воли оне што воле Христа и верују у Њега. Није живот Дизниленд, сем у повременим, сасвим ретким мерама времена.

Христова Црква се прогања две хиљаде година и то није и не сме да буде разлог за чуђење и панику хришћана.

Слаткоречива слога између спољних и унутрашњих закона живљења није оно што је наговештено и речено, сем понекад и сасвим изузетно (као у светосавској епохи српске историје).

Када дођу кризе по питању односа Цркве и државе, онда треба прећи на друге (мање јавне) облике, ако је то потребно.

У сваком случају, морамо јачати Цркву, а не нападати је.

”Моја Црква ће остати и ни врата ада је неће прогутати”, ”нити ће тама угасити светлост” - ”пре мог Другог Доласка”, рекао је Господ. И тиме је све оно најважније речено хришћанима који, упркос томе, мисле да је ”све готово”, ”тешко и нерешиво”.

Па, да ли је Христос, Богочовек, био  несвестан и наиван док је ово говорио и предвиђао?

Постоји реална опасност да то заборавимо, иако смо ове мисли читали безброј пута.

Није лако успоставити везу између теорије и праксе, прочитаног и проживљеног, реченог и ко зна још када заборављеног.

Нисмо пропали, нити ћемо!

Јеванђеље означава БЛАГУ, РАДОСНУ (а не застрашујућу) ВЕСТ. И морамо да се, ми православни, понашамо у складу са тим.

А сведочимо да су многи међу нама хистеричнији и гневнији него што су то били православни Срби, рецимо, у време НДХ и паклених усташа док су клали свештенике, мучили дечицу и палили храмове.

Тајна ове диспропорције је у снази психолошке реакције, која никад не зависи од оне реалне, већ од замишљене, лично доживљене опасности.

Треба, пре свега, препознати чињеницу да су нам манифестације истине у свакодневици (и њихов прави смисао) често недоступне. И зато морамо бити и оптимисти и песимисти истовремено.

Бити спреман на сваки исход, то је хришћански смирен (неки би рекли: и ”самурајски”) Пут, којим се корача са ведрином и одлучношћу.

А суштина овог приступа нашем животном путовању је: не поклекнути у поразу и не доживљавати олако победу.

Требају нам вера, нада и љубав, уз неустрашиву хладнокрвност. И увек бити изнад афеката (пре свега изнад страха и гнева).

Јер, ако си уз Бога - чега се бојиш, а ако си против њега - чему се надаш?...

Ми, затворени у четири зида ове новонастале ситуације, читамо све и свашта, уз апсурдно и сулудо сударање најразличитијих ”вектора”:

о Кини као ”наследници ЕУ у промоцији нове етапе глобализма”, те о акцијама и замислима Била Гејтса, о Трампу и Путину (као позитивцима и негативцима, како кад и како где), о ”правој природи” Брегзита и болести Бориса Џонсона, покушајима апсолутне контроле наше планете, течним биочиповима и 5Г предајницима, о борби банкара против покушаја увођења ”новог Маршаловог плана” (као оног примењеног после Другог светског рата), о идеји отписивања свих дугова према Кини кроз тражење Запада да јој ”азијски змај” плати одштету због избијања ове заразе (са све хапшењем неког несрећника у Америци који је, тобоже, за Кинезе направио овај мутирани вирус познат као ”ковид 19”), о синедрионском предлогу увођења ритуала приношења јагњета на Храмовној Гори у Јерусалиму као прве пасхалне жртве после 2000 година и, истовремено, системском затварању православних цркава у Европи и великом делу света уочи и у време Васкрса... свачег ту заиста има. И озбиљног и неозбиљног, и реалног и измаштаног. Нагомилано и преплетено, помешано и спремљено ”специјално за нас” (тобоже ”нам поверено”).

И није ствар у томе колико истине има у свакој од ових трендовских и амбициозних анализа, већ у томе како им прилазимо и које закључке изводимо из њих.

Уместо јаловог узмицања пред истином о ЛИЧНОЈ ОДГОВОРНОСТИ (пребацујући све на друге и на велика, далека попришта), треба откривати истину, део по део. Осећајући општу ситуацију одлучног обарање руке између (правдољубивог) мултиполарног и (робовласничког) монополарног света. Ваља нам се загледати дубоко испод површине и открити разлике које постоје између наизглед сличних политичких потеза ових и оних земаља и државника.

Иако је наратив да данас ”сви (мање-више) раде исто”, није тако, сем, можда, на самом врху леденог брега (у медијима).

Пропашће ”дубока држава”, што се све више осећа, и зато јој је (и са Неба и из центара отпора злу на земљи) допуштено да уђе у (овако на брзину склепану) сопствену пропаст.

Дижу се огромни таласи који ће поклопити оне који су их изазвали (а са потпуно другачијим циљем и метом него што је то, затим, испало).

И зато ствари не треба гледати кратковидо и хоризонтално, само по великим градовима и тамо где људи одувек имају најограниченије слободе.

Морамо завирити и по манастирским и светогорским пејзажима неуништиве вере и вековима непрекинуте молитве. Тамо где су се вера и истина одржали и у време масовних погибија и страшних логора смрти, у свим околностима и пред свакаквим претњама...

У сваком случају ће у догађајима што нам тек следе,  страдати многе силе зла, методом бумеранга. Јер оне саме себи дају аутоголове, и то из близине и из волеја - на планетарном нивоу.

Тако да неће добити ту утакмицу. Прерачунали су се онолико.

”Пиров” је то покушај...

Ово је, очигледно, замена за онај дуго припремани термонуклеарни светски рат.

Одустајући од таквог смртоносног рата (јер су сувише ојачали Руси и Кинези), иако тај сценарио најчешће приређују и највише воле, они сад овако, пандемијски, паралишу економије. Тражећи од читавог човечанства да рестартује све и пристане на њихов план ”новог” (продуженог) светског поретка.

То је, по свему, очајнички, самоубилачки агресиван и подједнако блесав потез.

Немају, то сада сви видимо, никакву алтернативу.

Зато је ово њихов, а не наш крај.

А крај је глобализма сигурно, али и свега што је ишло уз њега (свих монополских привилегија, уцењивачких споразума и лицемерних ”свилених гајтана” за слабије и непослушне).

Порасла је данас потреба за правилним расуђивањем и конкретним личним одлукама.

Дакле, за саборним расуђивањем и, у исто време, за многим и многим појединачним слободним расуђивањима (са спремношћу на последице истих, какве год оне биле).

Ово је сада нова ситуација, не толико гора него пре, пре бих рекао - другачије.

И опасно је лутање од интервјуа до интервјуа, и од текста до текста, а без расуђивања. Пошто се у великом свету даноноћно, непрестано врше скривене и закамуфлиране гео-политичке рокаде и врши заузимање нових стратегија.

Рулет се окреће и лоптица врти...

Дух ситуације би требало да нас храбри. Јер помодни мислиоци типа Фукујаме (са његовом тезом о ”крају историје” и победи неолибералног, обезбоженог света) не би били у праву сада, баш као ни онда када је изашла (сада већ давне 1992. године) та пост-модерна норма политичке философије глобализма.

Али, људи као људи: брбљају бесконачно о стварима којих се више плаше него што их познају, претварајући све у огроман ”ријалити шоу”. У глобални спектакл, larger than life, кога сви прате 24 сата уживо.

Успостављене су нове, лажне и ”шумеће” фреквенције међусобне комуникације, али то неће помоћи победу матрикса, и поред свега. Иако је уплашена гомила као шипак пуна распричаних болида и грчевитог трзања наслеђеног кретенизма из прошле (и претпрошле) епохе.

То је, срећом, само последњи талас нестанка претходног система (титоистичке и пост-титоистичке) безвредности, а не први удар неког потпуно новог и изненађујућег таласа...

За сам крај овог мог ”дијалошког монолога”, рекао бих да су наши преци живели много краће него ми у овим временима.

Тако да су многи међу нама већ увелико физички надживели своје велике и чувене претке.

Па зато и немамо богзнашта да изгубимо (осим, не дај Боже, вере и спасења). Могли би да кажемо, верно пратећи бесмртни пример српског мајора Гавриловића (отприлике овако: ”Наша генерација је, јунаци, одавно већ избрисана из бројног стања...”).

И, сходно томе, не треба осећати ни ширити панику.

Ово свакако није ”крај православља”, нити неко трајно стање. Иако силе нечастиве одувек одвраћају верне (и српски народ) од литургије и Бога, што је из историје добро нам позната чињеница. Али, увек неуспешно и узалудно, на њихову штету и пропаст...

Нема универзалних савета који вам, свима (и сваком од вас), могу казати ”шта да радите” и ”како да се понашате”.

На срећу, ионако ништа заиста важно у животу не радимо ”због ефекта за друге” и онога што се ”очекује од нас”. Већ искључиво због свог и нашег спасења!

У ТО ИМЕ, СРЕЋАН ВАМ ДАНАШЊИ АНГЕЛСКИ ПРАЗНИК БЛАГОВЕСТИ, СА ЖЕЉОМ ДА ГА СЛАВИТЕ У (ПРЕ СВЕГА ДУШЕВНОМ) ЗДРАВЉУ И СА ВЕДРИНОМ ДОСТОЈНОМ ХРИШЋАНА!