29.
Приказ

Владимир Димитријевић
Динамички конзервативизам аристократског духа /
Јана Алексић: Културна идеологија Милана Кашанина, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2019.

НАШЕ МЕСТО У СВЕТСКОМ ПРОСТОРУ

Милан Кашанин је једна од најзначајнијих фигура српске културе 20. века. Пре рата управик Музеја кнеза Павла и човек до чијег мишљења се држало у круговима културне елите, после рата скрајнут, али не и ућуткан, Кашанин је од почетка свог стваралачког рада настојавао на изградњи нашег културног обрасца у складу са најбољим дометима европске и светске баштине, сматрајући да је истински стваралачки патриотизам истовремено и израз универзалних људских стремљења. Он је свој мисаони систем градио у складу са Гетеовим ставовима о хорском сагласју стваралаштва многих народа као основној идеји културног космополитизма. Упркос чињеници да је Кашанинов допринос промишљању нашег места у „суштинском светском простору“ (израз Рајнера Марије Рилкеа ) знатан, до сада нисмо имали студију која би се тим доприносом подробно и систематично бавила. Зато је дело Јане М. Алексић Културна идеологија Милана Кашанина значајан корак у расветљавању Кашанинових увида у темељне вредности нашег духовног поднебља.

ПУТЕВИМА ПЕРСОНАЛИЗМА

Студија је подељена на два дела – „Ко је (српски) културни образац“? и „Кашанинова имплицитна визија културног обрасца и културне политике у књижевној и уметничкој критици“. У првом делу, Јана М. Алексић се помно бави питањем културног обрасца без кога нема размаха стваралачких потенцијала појединца и народа. Суочавајући се са појмом нације из анторополошког, етнопсихолошког, социолошког, али и историософског угла, као и разликовањем национализма и патриотизма, културе и цивилизације, Јана М. Алексић, бавећи се традицијом и идентитетом, поставља изазовно питање о културном обрасцу не као о уопштеној појмовној категорији, него као о начелу личности. Њен подухват је у том смислу сасвим на трагу хришћанског персонализма, наглашеног у делима значајних мислилаца двадесетог века, од Николаја Берђајева до Габријела Марсела, који су устајали против раздробљености слике о човеку насталој, по аутору „Философије неједнакости“, пре свега захваљујући тријумфу техничке цивилизације и култа материјалног прогреса.

ХРИСТОЦЕНТРИЧНОСТ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Наслањајући се на увиде Милана Радуловића, Јана М. Алексић указује на христоцентричност српске културе, која је, у свом језгру, заснована као патријархално – хришћанска, да би се, пред изазовима секуларизације, касније убрзане насилном дехристијанизацијом, уобличила као светосавска култура, што ставља духовно изнад материјалног и човеков свет одбија да сведе на „прогрес у воденици смрти“ (израз Јустина Поповића). Лик Светог Саве, који је љубав према Богу мерио љубављу према човеку, трајно је надахнуће српске културе, утемељене на стремељењу ка слободи духовној и државотворној, али и свести о неопходности свечовештва. Из светосавског извире и косовско опредељење као схватање о пролазности овдашњег. Оно не води у нихилизам, него указује на стваралачку потребу да се сазда оно што је непролазно и неразориво. На трагу Жарка Видовића, Јана Алексић сматра да је наша култура била и остала немогућа без историјске свести која се стално обнавља као заветно осећање. Тиме и појединац и народ добијају снажно идентитетско утемељење, али отворено за примање плодотворних утицаја Другог и другачијег, сасвим у складу са тврдњом Момчила Настасијевића да је неопходно „активно примање“ свега вредног са стране – то јест, како рече песник „Седам лирских кругова“, „на све мелодијске надражаје споља одговорити својом личном мелодијом“.

СМИСАО КОНЗЕРВАТИВИЗМА

Приступајући Кашанину, Јана М. Алексић помно прати трагове његове интелектуалне еволуције која никад није имала револуционарних скокова. Кашанинов „конзервативизам“, за који су га „леви“ критичари, попут Елија Финција, оптуживали, био је динамичка, а не статичка појава, сасвим у складу са дефиницијом конзервативизма коју даје савремени руски мислилац Андреј Анисин уогледу „Конзервативизам, традиција и онтолошка слобода човека“: „Смисао конзервативизма је – управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне идеологије. Противљење онтолошкој и историјској распамећености, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живота – то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа сложеност свих пројава живота, то јест, – истинска човекова онтолошка слобода – то је смисао конзервативизма.“ Управо зато је Кашанин умео да оживи нашу средњовековну књижевност, показујући да се она није заледила у пуком догматизму „поучителног“ тона, него је умела да живо изрази духовну и душевну стварност човека који је живео есхатолошким начелом изнад овоземности. Јана М. Алексић је показала и доказала колико је Кашаниново претумачивање наше средњовековне прошлости, маргинализоване у доба Скерлићевог револуционарног рационализма, значајно за стварање целовитог погледа на српску културу.

ХРОНИЧАР – ПРОСВЕТИТЕЉ

И пре Другог светског рата, Кашанин је наступао са позиција „динамичког конзервативизма“, па је, по Јани М. Алексић, његова критика имала и хроничарски карактер и просветитељску улогу, пошто је он настојао да васпостави прекинуте континуитете, мирећи хуманистичко образовање, патријархално грађанско вапитање и интимна искуства са поимањем духом новог доба, које је, у послератној авангарди, било превратничко. Јана М. Алексић сматра да је Кашанин настојао да свом народу, чија трагична судбина никад није дозвољавала остварење неопходних непрекинутости, дарује основу за нови стваралачки почетак, сасвим на трагу највиших домета светске културе и књижевности. Стога афирмативна култура за коју се, између два светска рата залаже Кашанин, треба да буде и „доситејевска“ (космполитискa), али и „вуковска“ – у свој народ загледана. Кашанин је, попут Владимира Вујића и Владимира Велмар-Јанковића, тражио ревизије у историји домаће културе и књижевности, пошто су сва тројица сматрали да је доба продуктивности нашег епског наслеђа прошло и да, како је то говорио Владимир Вујић, морамо да скочимо „из епа у филм“. Предратни критичарски рад Кашанинов тражио је од наших стваралаца, како уочава Јана М. Алексић, дисциплиновану вољу и „прибрану пажњу“ нове култивације душе, јер је само то пут ка високим дометима. Десетерачко је било инспиративно, али су његови извори сада пресахли.

НАДИЛАЖЕЊЕ ПАМФЛЕТИЗМА

И пре и после рата, Кашанин је био човек континуитета, који је сматрао да се у књижевности ништа не постиже ставом по коме све почиње од оног који тек ступа на сцену. Јана М. Алексић доказује да је Кашанин био за грађанску државу која је могућа само ако постоји „цивилизацијски кодификована представа о националном идентитету и друштвеном профилу једне заједнице.“ Кашанинов ревизионизам дотицао се и њега самог; он је, као зрео мислилац, напустио своје младалачке заносе Мештровићем и Змајевом патриотском поезијом, указујући на то да је национално битно само оно што је и естетски релевантно. Тврдећи, као и Велмар-Јанковић, још у својим предратним текстовима, да је „национално само оно што је дубоко људско“, Кашанин, по Јани М. Алексић, ипак никад није губио из вида да је, у периоду ослобађања и уједињења српског народа, био потребан и романтичарски ентузијазам. Али, слобода која је дошла захтевала је изградњу нове културе, а она није могла остати само ентузијастичка химера, него се морала додатно учврстити на темељима провереног „класицизма“ и аристократског универзализма. Због тога, каже Јана М. Алексић, „врхунски уметнички израз, здраве националне идеје и активан, стваралачки однос према традицији, као мера просвећености, културне зрелости и историјске самоосвешћености српског народа, за Кашанина је недељиво од добре и снажне књижевне критике.“ И он је ту критику давао, борећи се против сваке памфлетизације.

Јана М. Алексић је уочила и Кашанинов осећај за анализу генерацијских доприноса нашој култури – од припадника поколења оних који су се формирали на прелому између 19. и 20. века, и који су успешно „европеизовали“ наш „десетерачко – динарски“ стил и начин размишљања, преко одушевљених бораца за слободу и уједињење, чије је оличење „младобосански“ покрет у књижевности, до послератних авангардиста, који су се, сваки својим путем, ипак пробијали ка вредностима традиције.

СУБВЕРЗИВНА НЕСАВРЕМЕНОСТ

У монографији о Кашанину, Јана М. Алексић је успешно показала и субверзивност његове „несавремености“ – својеврсна аристократичност интелектулаца плебејског социјалног порекла, који је умео да демистификује многе погрешне претпоставаке о нашој новијој историји, али и култури. Јана М. Алексић сведочи да је Кашанин имао целосни приступ питању нашег културног обрасца, сасвим као и Слободан Јовановић, јер је сматрао да „култури једне зајединце припадају сви аспекти њеног духовног живота: не само наука, него и вера и морал, књижевност и уметност, политика и право, војска и привреда, обичаји и забаве, итд.“ Политички неострашћен, стишан на „гласној маргини“, у комунистичкој Југославији Кашанин је био глас човека који се није залагао за материјално прогресивнији, него за племенитији и духовно изграђенији свет.

Студија Јане М. Алексић, која је Милану Кашанину доделила значајно место у историји наше културе (и књижевне критике као њеног битног елемента), не само да је поуздана у анализи његовог стваралаштва и оцени домета тог стваралаштва, него представља битан ауторски допринос развијању нашег културног становишта у суочавању са изазовима 21. века.

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020