05.
Чланак

Радомир Батуран
“Духовно јединство народа би ме вратило у Србију”
(Интервју у крушевачком независном листу ”Град”)
Разговор водила: Марија Станковић

Турбулентних деведесетих је напустио Крушевац и Србију. У Канади је дочекао пензију. Присутан је у српској књижевности већ пола века. Школовао се у Сарајеву и Београду. Радио је као професор у крушевачкој Гимназији, као научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, Нортроп Фрај центру и Центру за руске и источноевропске студије на Универзитету у Торонту. Члан је Удружења књижевника Србије и Републике Српске. Био је члан „Пен” центра до 1999. када је напустио ово удружење јер нису реаговали на бомбардовање Србије. Осим што је објавио више књига поезије, прозе, романа и књижевне критике, покретач је и уредник часописа “Људи говоре”. Др Радомир Батуран, књижевник, некадашњи гимназијски професор први пут након пет година говори за медије

Последњих година, од када је у пензији, по неколико месеци проводи у Србији и Крушевцу. Недавно је говорио на отварању изложбе Мирјане Ђошић у овдашњој Галерији. Била је то прилика да доктора наука, уредника часописа „Људи говоре”, Радомира Батурана, својевремено познатог крушевачког професора књижевности питамо о годинама проведеним у Канади, о његовом богатом књижевном опусу, могућности повратка у град у коме су га многе генерације гимназијалаца запамтиле као преданог професора и врхунског стручњака
*Да ли бисте се вратили у Србију некад, као јунак вашег романа?
-Од кад сам у пензији, по пет месеци сам у Србији, обилазим и остале земље у региону, волим природу и планину. Радо бих се ја вратио кад бих осетио да се у Србији јавља духовно јединство. Моја позната теза коју нисам прећутао ни у једној својој књизи је да без духовног јединства нема ни народа, ни државе. У Србији нема духовног јединства, нити га може бити јер су на челу ти који вуку у туђем јарму, који издају. Они свим силама предају свету и темељну српску земљу Косово и Метохију туђину, мени је то несхватљиво, у таквој Србији не могу да живим. Мени је сада лепо, нити неко мари за мени, нити ме позива, ево ви сте ме први позвали на интервју после пет година, али ја и не патим. Мени треба мир, јер и даље пишем свакодневно.
*Како је настао роман “Кукасти над Србијом”?
-Роман “Кукасти над Србијом ” је издат 2017. Градио сам лик према личности авијатичара Ђорђа Стојановића који је оборио три немачка авиона у Другом светском рату, после кога је напустио Србију и вратио се тек кад је пропао комунизам. Лежали смо заједно у болници и он ми је тада, у 88. години рекао: “Идем, мојим животом старачким да браним Србију”. То је велики патриота, његов отац је био солунски борац. Главни ми је циљ у том роману био да престане партизанско-четнички рат, све су се нације измириле, а ми и даље то имамо.
* Роман “Кустос Мезезије” сте писали три и по деценије? Зашто?
-Да, то је књига коју сам најтемељитије радио и најдуже, 35 година. Прве главе сам објавио кад сам дошао у Крушевац 1974. године, када смо основали Књижевну омладину “КОК”. Користио сам поступак модерних писаца, струјање свести, у овом случају три свести, кустоса у Земаљском музеју у Сарајеву, његовог ванбрачног сина, рођеног из везе са муслиманком која није хтела да промени веру, и трећа је свест аутора. Кренуо сам од 653. године, обухватио сам тринаест векова, а све је у одсјају рата у Босни и Хрватској. Нисам завршавао 35 година, не зато што нисам стално писао, било је да пет, шест година перо нисам убоо, него нисам имао крај. Када су ови злочинци бомбардовали Србију ја сам био у Торонту, сваког дана на демонстрацијама пред Америчким конзулатом, и онда ми је синуло. Несрећа народа ће бити крај, сада када ракете баца једна назови демократска светска сила. Мој брат је командовао једном батеријом, његовим дневником сам завршио, само сам изменио имена.
* Нови рукопис је у припреми...?
-Тренутно пишем књигу којом ћу обухватити све земље у којима сам живео – Стару Херцеговину, Босну, Србију и Канаду. Доста сам написао, имам прву верзију, прва верзија првог дела је завршена, сада преписујем, ја то све радим наливпером, а трећа ће тек бити у рукопису. Мој фиктивни јунак, радо га зовем пејоративно Вилотије Курсулић, пролази кроз сва та времена и просторе. Ја не кажем да сам успео и да ћу успети, али покушавам да то доведем на једну универзалну вредност, да то не буде моја персоналност. Да буде имперсоналност, а персоналност свих који прочитају роман.

Ни тамо, ни овде

*Својевремено сте покренули часопис “Људи говоре”. Како функционише рад на њему на релацији Србија – Канада?
-Часопис “Људи говоре” или “Пеопле саy” је двојезични српско - канадски часопис за књижевност и културу, излази дванаест година, а урађен је тако да је са једне стране на енглеском, а са друге на српском. Заступљени су сви жанрови књижевности, уметност, наука, филозофија, тако да смо практично обухватили све креације људског духа, и уметничке и научне. Кад сам га покренуо знао сам да ако узмем све људе из Торонта које знам из културе, а поготово Србе, то ће све брзо да пропадне. Људи ће се посвађати и настаће два часописа. У Србији сам био активан 20 година, био сам у редакцијама Багдале и Синтезе, познато ми је како функционишу књижевни часописи и онда сам одлучио да бирам по делу. Хтео сам да обухватим све континенте, културе, а свакако и српску дијаспору. Главни уредник часописа је професор Мило Ломпар, он је наследио Предрага Драгића Кијука, живу енциклопедију. Ту је и Жељко Продановић са Окланда, Владимир Димитријевић, такође ерудитна личност. Небојша Радић са Кембриџа уређује рубрике. Иако га никад нисам срео позвао сам га због његове књиге “О голманима и бубњарима”. Та књига је обухватила све српске проблеме, а богами и светске.
Велика имена српске књижевносту су се ту јављала. Драгослав Михајловић је у првом броју објављен и он је последњи велики писац у Србији. Драго ми је да је добио награду Скендер Куленовић, јер је он заиста припада плејади Андрић - Селимовић - Црњански. После њега ми немамо великог писца. Данас многи пишу, али то није лепа књижевност. Часопис штампам у Канади. Није то лак посао, док сам радио било ми је тешко, сада када сам у пензији је лакше, али опет, нисам сам. Имам и спонзоре. Од првог броја пријатеља часописа и мој лични, Жарко Брестовац, спонзорисао је сваки. Морам да будем поштен, ова гарнитура младих колега у Министарству културе Србије су последња три броја спонзорисали, скромно, али ми смо захвални да су они препознали квалитет.
*Како Вама изгледа књижевна сцена дијаспоре?
-Књижевна сцена дијаспоре је на мишићима. Ми смо странци свуда. У Србији за нас кажу: “А то је писац из дијаспоре” и одмахну руком. Ако вам кажем да су о мом роману брилијантно писали Лукић из Швајцарске и Прелевић из Торонта који је написао “Батуранова Герника”, Шаркаменац из Париза је писао, а у Србији нико није писао. Једино је професор Петровић рекао у Библиотеци Града Београда, на промоцији књиге “Кукасти над Србијом”, да после ње нема шта више да се каже о четничко - партизанским и љотићевско - недићевским поделама.
*Како изгледа (функционише) српска заједница у Канади?
-Заједница је велика, има честитих људи, али нажалост та места која би требало да воде, воде они, како каже наша народна песма “лакоми и славољубиви” и онда се упропасте велике идеје. Будући да сам човек који је присутан у културној сфери задовољан сам људима који помажу, али нисам задовољан што се исто деле као овде, једни су владичини, други су против владике, тако су и отерали владику Георгија. Вероватно су имали разлоге, али ја нисам за то да се народ дели, него да баш ти позвани људи на руководећим местима граде српско духовно јединство и у дијаспори и у матици.
Право духовно јединство је владало само у време Стефана Немање и Светог Саве, после њих су дошли лакоми и охоли, а и данас такви владају. И Александар Карађорђевић и Броз и Ђинђић и сви после апсолутно ништа не раде на српском духовном јединству, већ разбијају и грабе. Завели су страх и сиромаштво, а то су две највеће полуге за владање.
*Да ли Канађани препознају српску културу?
-Канада је млада држава, и свуда траже канадско искуство. Мени су тражили, иако сам докторирао и магистрирао, да упишем поново магистратуру због тога. То ме је увредило, у Ректорату старог Универзитета Торонто, имају све грбове старих светских универзитета, а међу њима је и грб Универзитета Београд. Када је почело бомбардовање, неко је намерно навукао огроман ормар и преко тог грба. Тадашњи владин преводилац Богдановић и ја смо гурали тај орман како би открили грб Београдског универзитета. Наводим овај пример, јер свака млада држава има пуно скоројевићког, не препознаје туђе, само своје. Част изузецима, има часних људи, али генерално српска култура, осим фолклора, у Канади није призната.

“Наши људи воле да вуку у туђем јарму”

*Шта читате?
-Ја сам прочитао, по препоруци мог пријатеља Бате Андрића, који је пре 20 година био мој најбољи ђак за књижевност, две књиге Марка Шелића Марчела. Он пише питко, добар је, у свеопштем шунду одскаче. Он је музичар и види се да се у музику разуме, али њом не умара већ даје већи квалитет епској причи и сленгу данашње генерације, тако да је то добра књига, али не могу да кажем да спада у највише домете наше књижевности. Тренутно читам роман Вергила, румунског писца, који приказује стање човека у Другом светском рату, то ми је такође препоручио неко од мојих ђака. Пекића доста ценим, он је спојио модерно и традионално. Посветио сам му добар део свог живота, направио сам и књигу о њему, као и о Растку Петровићу, по чијој сам књизи и насловио часопис. “Дан шести” је најбоља књига о Првом светском рату, а још увек није добила место које заслужује у српској књижевности.
*У ком правцу се креће данашња литература?
-Сада је један талас пораза, овде и у региону, Европи, наши људи воле да вуку у туђем јарму у књижевности и у музици. За наше поглавице Европа нема алтернативу, тако и за наше бајне писце, европски тренд нема алтернативу макар он био лезбејски, хомосекусални, феминистички, или кабадахијски, турски. То је мени страно, не ценим трендове који не негују ону “материнску жицу” како би рекао наш велики песник Момчило Настасијевић. Згражава ме та потреба да се буде неко други, бежање од сопствене суштине уместо да је упознаш, у њој се учврстиш и вучеш своју личност и народ у здравом правцу.
Новица Тадић, то је светско име поезије, на све језике је преведен, а у Србији ретко ко за њега зна. Заиста је неопходно да у Србији прави људи дођу на права места, да домаћин дође на чело државе, и да се односи према држави као домаћин, а не као гангстер и онда ће све кренути боље.


На ђаке поносан, у окружење разочаран

*Каква вас сећања вежу за крушевачку Гимназију?
У крушевачкој Гимназији сам радио са поносом и захвалношћу. Међу људима који су ме сјајно прихватили су пре свега моје колеге Живка Тасић, Милева Протић, Живица Милићевић и Миљојко Ферн. Пристао сам да побегнем из Победе, на неодређено време, на 14 часова, и они су све учинили да останем. Када је био протест просветних радника у Биоскопу Крушевац претили су да ће ми одузети дневник, а ја сам рекао : “Не дај боже веће несреће да ми одузму дневник, нит је мене нити моју породицу учинио сретним, једина плата коју признајем је духовна комуникација са децом Крушевца”. То ми је највећа награда у животу. И данас не могу проћи, а да не сретнем неког свог ђака, са сваким станем да поразговарам, а често и седнем да попијем пиће.
Моји ђаци, то су брилијантне личност. Да наше друштво негује и врши селекцију према способностима, Крушевац и Србија би се винули далеко. Нажалост, ја сам после видео да ти моји најбољи ђаци нису у Крушевцу, или ако јесу, прогоњени су у десет села. После тога свратио сам у Гимназију само једном, не ја нисам човек принципа, у смислу рекао сам па нећу, све се мења па и човек, али нисам имао жељу. Сведочио сам томе да колеге бирају децу имућних родитеља, како би од тога имали неку вајду, а ја сам то презирао.
Када су ме позвали на 150 година, дошао сам и био искрено тужан. Гимназијалаца нигде, само као авети које пролећу сценом, само као статисти, а доведена је нека балетска школа, која наступи десет пута за једно вече, нема гимназијског хора, нема драмске секције, нема ничег. Кад су ми поклонили споменицу још више сам се разочарао, од тих мојих мудрица, ученика, генијалних младића и девојака који су сада и лекари и правници, инжењери и професори нико да напише предговор него министар војске, Крушевљанин. То ми је све било страно, тужно. Ја имам двојицу људи из Гимназије са којима одржавам везу, један је колега Бунтић који је био педантан, то је човек на кога се увек можеш ослонити, одличан професор који говори пет језика, који је потребан свакој институцији, а он је истеран, смењен као директор. То је једна атмосфера коју ја нисам могао поднети, и зато сам отишао, али радо се враћам.

Корона демократија

*Живимо у време пандемије корона вируса. Како Ви то доживљавате?
-Међу првима је оболео председник Канаде, а све је то пропаганда. Не гледам ни канадску ни српску телевизију, остајем при свом мишљењу, читам независне портале, и добијам много информација. Чланови редакције су ми са пет континената, имам сталног сарадника у Москви, Божидара Митровића, имам сарадника у Паризу, у Бечу. Ми смо сви сигурни да је вирус произведен у лабораторији, то мисле и велики светски стручњаци. Два су мотива, један је зарада јер они су вечито гладни, а све ратове су финансирали, па финансирају и овај. Светску економску кризу покушавају да реше на овај начин. Интерент и телевизијска пропаганда су велики, људи су постали зомбирани. Ја сам јутрос шетао по Багдали, иде чича као и ја, и носи маску, а никог нема, у шуми смо сами. Маске у школи су атак на образовање, то је разарање школе. Млад човек хвата у вазуху неку теорију, уметност или науку коју не зна, али његов интелект има сензоре да он то ухвати, и ти једно такво дете зомбираш, то је модерни систем робовласништва.
У Канади није био полицијски час, нису ни маске обавезне, само постоји препорука. Страшно је да у Србији то подводе под закон, обезбеђење није хтело да ме пусти у банку. Корона је зависна од демократије у друштву. Ја маску никад не носим, то није дужност коју сам ја прихватио, ја сам дошао у своју земљу да бих живео, а не да бих робовао. Знате шта је нама из дијаспоре кад дођемо па на аеродрому доживимо шок јер сви причају српски. И ја сам дошао и да то доживим поново, да чујем свој матерњи језик. Онда дођем у Крушевац да уживам и одмарам и зовем људе да се видимо, а они уплашени. Апсурдно је стање свести. Није случајно да овај вирус највише напада старе и болесне, тако ће растеретити пензиони фонд, а то што остане служиће корпорацијама.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020