05.
Чланак

Радомир Батуран
”Не дa нам се” или: ”Не дамо?

Зове брат са Дунава:
-Оде нам Митрополит… Оде Ђедо… Не да нам се.
Зове једини живи четник из Торонта:
-Изгубисмо Митрополита. Остасмо без Ђеда. Не да нам се.
И сам сам смушен па само понављам:
-Оде, оде Митрополит… Бог да му душу прости.
Не да ми мира оно њихово: ”Не да нам се”. Читав дан сева ми у глави та негација. Тек сам пристигао из Србије. Четири пута су ми одлагали лет док ми нису удвостручили цену карте. Четири месеца јездио сам српским земљама иако су биле на снази скудоумне ”корона забране”. Прикосио сам властима које доносе те забране и тровачима који у народ бацају вирусе. На Маглићу (2186 м) одгонетнуо сам квази дилему: ”Не да нам се” или ”Не дамо”. А онда у колиби, на Трновачком језеру, сабрао само оне највидљивије српске урвине кроз историју. Ове планинске око наших ”горских очију” прекрасне су, а ове душевне које нам је урезала ”славна наша историја” наказне су.
Не верујемо ни својим планинама, ни стазама ни богазама, ни стећцима
ни гробљима (српским и ”грчким”), ни винчанском писму ни фигуринама, ни извориштима своје културе (Винчи и Лепенском Виру), а верујемо лажним путописима римским и германским историјама да смо дошли на Елм (туђински назив: Балкан) у 7. веку. Били добри рониоци па, са трском у устима, препливали Панонско море и његове баруштине.
Волимо да вучемо у туђем јарму.
Иако примисмо хришћанство, не послушасмо јеванђелисту који вапи из Свете Књиге: ”Не вуците у туђем јарму!”. Не опоменуше се наше вође ни клетве генија српског народа:
”Великаши, проклете им душе,
на комаде раздробише царство”.
Туђини нам Цара отваше, а његови кнезови Царство раздробише. Мало им њихво парче па се удружише и ударише на најмоћнијега који приграби више од њих Српског Царста. И Мрњачевићи, и Балшићи, и Бранковићи, и Хребљановићи, и Котромановићи ударише на Николу Алтомановића који је држао све српске земље од Рудника до Дубровника. Претходно зетски Балша први доведе у помоћ Турке у Битку на Билећи против босанског краља Твртка. У братоубилачком рату српски великаши нагоне српски народ да гине, а Турци надиру. Упадоше у земљу Мрњачевића и поробише две потоње предстонице Цара Душана (Сер и Скопље). Самопроглашени краљ Вукашин се повлачи из савеза да брани своје парче Српског Царства. Ником из тог савеза не пада ни на памет да прекину братоубилачки рат и крену са њим на јужне границе да одбране српске земље од Турака. Док се они на северу Царства настављају убијати, Турци на Марици покољу и браћу Мњачевиће и њихову војску. Настављају поробљављање и Бранковићевог Косова и Метохије. Моравски кнез Лазар покушава да уједнини остале кнезове да заједно крену на Косово да протерају Турке. Одазивају му се само краљ Твртко и угрожени властелин Бранковић, владар Косова и Метохије, његов зет, али и они ограничено. Учествују само у првом налету у Бици на Косово па повлаче своју војску, да би преноћили на свом двору, односно у војничком табору и више се не повратише. И један и други имају претензије на Душанову круну па не би зажалили ако и погине кнез Лазар, кога Црква подржава да преузме престо. Узалуд кнез Лазо, пред саму битку, даде предност на престо Српског царства краљу Твртку.
У Бици на Косову син Вукашинов, краљевић Марко, и сестрић Душанов, кнез Дејановић, учествују на страни Турака. Гине кнез Лазар и сва његова властела и војска. Паде и прва престоница Српског царста (Призрен). Почиње вековно ропство под Турцима. Лазарев син Стефан и касније Бранковићи постају турски вазали и прослављају се у турским биткама и даљим освајањима у Азији и Европи.
Срби вуку у туђем јарму.
Када тајна грчка организација Хетерија, уз помоћ хришћанских великих сила (Русије и Аустрије) подиже устанак на Елму, најчаснији и најхрабрији српски кнезови (Карађорће, Алекса, Јаков и Матија Ненадовић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Сима Марковић, Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лука Лазаревић …) бескомпромисно ударе на Турке, постају главна устаничка снага на полуострву и врло успешно воде рат против Турака. А они лакоми и охоли (Миленко Стојковић, Милоје Петровић, патријах Леонтије…) хрле да се дограбе турског плена (Стојковић и харема!) па да замене Турке и владају Србијом на турски начин. Опет ”великаши, проклете им душе”, раздробише устанак, а тзв. велике ”хришћанске” силе оставише српски народ на милост и немилост Турцима који у крви угушише устанак.
Срби покренуше и Други устанак. Вожд Карађорђе се врати из изгнанства да помогне. Нови вожд, Милош Велики, кога Турци поставише да влада Србијом као њихов ”обер-кнез”, опколи село у које се Карађорђе вратио и кумови му секиром одсекоше главу. Милош нареди касапину и ћурчији да са ње одеру кожу, уштаве је и напуне памуком и сламом. Велики Господар Милош посла је султану у Стамбол да је постави на колац испред двора, пишући му удворничко писмо преко депутата:
”(…) 1. Одсечена је глава врховног вожда Велике буне у Србији…
2. Да смо сваког одметника у све време примирја свагда ухапсили и везиру у руке предали…
3.Ево сада најглавнија ствар од које на нас највећа сумња била, свршили смо. Карађорђеву главу преко превисоком делвету шаљем, и тиме засведочавам да се наш народ више ни у каквој прилици побунити неће, само рахатлук има да буде…”.
Тако пише Султану Милош Велики, обер-кнез Србије. Српски кнезови воле да вуку у туђем јарму, само ако им обезбеђује да владају и пљачкају српски народ. Главе својих Вожда и хероја и данас шаљу на Европску порту само да би могли слободно да перу опљачкани новац од свог народа и од трговине дрогом којом трују тај народ, опет са арапским и турским ”делветима” у Београду на води.
Долази Први светски рат. Витешки српски ђенерали и војводе, мученички сељаци-ратници (свети ратници), дочекују стоструко јачу војску тада главне велике силе у Европи, Аустроугарске Монархије, побеђују је у славним биткама на Церу, Мачковом камену и Колубари и протерују из Србије.
Неискрени ”српски савезници” остављају израњавању, злосрећним тифусом и аустријским бојним отровима десетковану и поморену српску војску на милост и немилост суровом швапско-мађарском агресору, у чијој су војсци и крволочни Хрвати и босански муслимани, а савезници подмукли Бугари. Престолонаследник Александар и Влада Србије воде пројугословенску политику и у рату се одричу витешких патриота ”Младе Босне” и ”Црне руке”. Прве непријатељска Аустро-Угарска убија мученички у затворима, а друге краљ Александар и Влада Србије стрељају у изгнанству у Солуну.
Опет српске вође вуку у туђем јарму!
А када мученичка Српска војска пробије Солунски фронт и у маршу, под борбом, ослободи све српске земље и све јужнословенске народе, краљ и Влада погазе све њихове наде и идеале. Уместо да обједине Србе у српској држави и нацији, стварају југословенску наднацију и Краљевнину Срба, Хрвата и Словенаца, а згњече све српско у њој. У равноправан положај стављају Србију са Хрватском и Словенијом које нису постојале, које су Срби ослободили и створили, а њихове официре и војнике, који су Србе убијали из аустријских ровова, прекомандују у победничке, српске. Уз то им дају и чин више од српских официрима да командују нашим синовима.
И српски краљ, и председници Владе, и њени министри пристају да вуку у туђем јарму!
А кад хрватски и македонски фашисти убијају тог југословенско-српског краља, његов намесник и председник Владе олако прекрајају унутрашње границе те новостворене његове државе Југославије. Дају нареченој Бановини Хрватској целе српске земље: Херцеговину, Босну, Дубровник, Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Барању и цео Срем (западни и источни), а касније и Земун.
И опет српски прваци вуку у туђем јарму!
Када избије Други светски рат, енглеска обавештајна служба организује протесте у Београду којим смени Владу Југославије која је склопила споразум са Немачком о ненападању. Поново жртвују Србију да нестане са географске карте света као што су радили и у Првом светском рату. Немачка бомбардују све српске градоме и за 14 дана покоре целу Југославију. Није јој било тешко јер се Бановина Хрватска прогласила самосталном фашистичком Независном Државом Хрватском која је од стварања рушила Краљевину Југославију, а током пет година Другог светског рата спроводила свој државни фашистички план, геноцидније од планова Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије: трећину Срба побити, трећину покатоличити, а трећину протерати
Сем српских земаља које су дате фашистичкој Хрватској да геноцидом у систему концетриционих логора реше ”Српско питање”, Немци су расчеречили и остатак Србије. Војводину су поделили Хрватима, Мађарима и Румунима, Земун и Источни Срем Хрватима, Црну Гору и Косово и Метохију окупирали су Италијани, а Македонију и Источну Србију Бугари. У осакаћену, шумадијско-поморавску Србију поставили су марионетску владу у којој су деловале четири српске војне формације: Четнички покрет, Партизански покрет, Недићева Стража, и Љотићев Збор. Над свима је била Немачка есесовска управа, с којом су сви сарађивали. Недићевци и Љотићевци били су есесовски сервис за спровођене окупационе власти и спровођење ратног закона само за Србију: ”100 Срба за једног Немца”. Партизани су на највишем нивоу тајно сарађивали са Немцима, најчешће преко хрватског поглавника Павелића и његове фашистичке управе. Они су са хрватским фашистима усташама, преко Хрватске Странке Права, потписали Уговор о сарадњи. Потписали су га Миле Будак и Милован Ђилас. Суштина уговора је да уништавају све српско и православно, значи и људе и државу. Међу четницима и немачком управом постојали су само тајни периодични и локални, ограничени договори о ненападању. Само постојање четири локалне војне формације говори о српским вођама: кобно пристају да вуку у туђем јарму. Сем ставова и поступања Врховног Штаба Југословенске војске у отаџбини, о њиховом патриотизму излишно је говорити, посебно о комунистичком еуфемизму самог назива њихове војске: ”Народно-ослободилачка војска” и систематско поступање да се немачки ратни закон: ”100 Срба за 1 Немца” у Србији спроводи. Плански су изводили акције паљења и минирања немачких бензијских станица, магазина, пруга, и нападање мањих патрола …, без икаквог значаја за народ, сем да би што више Срба било убијено. На обичном, ђачком испитном питању вође српских војних формација су пале: Када су се борили за народ, што се не ујединише у јединствен покрет отпора против окупатора?
Сви су истину скрајнули иза идеолошких парола. А једина истина је да су, и у овом грађанском и братоубилачком рату српске вође вукле у туђем јарму. Партизанске највише у личном, властољубивом, материјалистичком интересу и интернационалном комунистичком (совјетском), а, на крају, у интересу онога ко да више (енглеско-америчком); недићевске и љотићевске у личном и немачком; а четничке у савезничком који ће их, на крају рата, издати и предати Титовим комунистима да их стрељају.
У континуитету српске вође вуку у туђем јарму.
Само један податак и сувише стварно показује колико Срби (посебно њихове вође!) воле да вуку у туђем јарму. У братоубилачком рату они се опредељују за туђина, КГБ агента, ликвидатора, двоструког шпијуна, аустријског каплара, са лажним именом Јосип Броз Тито, који је учествовао у масакру цивилног становништва у Мачви и Лесковцу током Првог светског рата, коме не знају ни право име ни презиме, ни ко му је отац и мајка, а не за свог Србина, Драгољуба Михаиловића Дражу, високог, изузетно образованог официра из Ужичког краја, коме знају породично стабло уназад 500 година и који је учествовао и у Балканским и у Првом светском рату у одбрани и ослобађању Србије и био рањен. Уз ово иде и подла издаја савезника и њихово бомбардовање Србије, на крају Другог светског, само зато да би Броз и његови партизани могли ући у Србију да врше одмазду над Србима монархистима и стрељају их на хиљаде у сваком граду Србије. Можда је ово и највећа издаја Срба самих себе, своје суштине, у дугачкој српској историји. Тако ће Брозови комунисти више стрељати грађана Србије на самом крају и после завршетка Другог светског рата, него што су их заједно побили Немци, Талијани, Мађари, Бугари, Хрвати, босански муслимани и Арнаути у борбама, изузимајући онај милион Срба које су, по државном плану, побили хрватски фашисти у систему јасеновачких концентрационих логора када су стрелиштима, јамама, србосецима, маљевима и гасним коморама решавали ”Српско питање” у ”лијепој” њиховој, фашистикој НДХ. Југословенски и српски комунисти слали су необучену српску младеж на Сремску кланицу и када су се Немци повлаче, предавали и капитулирали. А у време издаје Совјетског Савеза од стране југословенских комуниста, они отварају свој оригинални концетрациони логор на Голом отоку да се обрачунају са Србима у својим редовима.
Ово крвави пример како комунистичке српске вође и њихови поданици ударнички вуку у туђем јарму.
Вуку у туђе јарму и данас квази-демократске, корупционашке српске вође, само да би деценијама остали на државној каси и пљачкали свој народ. Над њим владају страхом и сиромаштвом, а они краду, лажу, убијају, енормно се богате, распродају народну имовину странцима, себи, својој браћи и пајтосима, отимају све па и лажне дипломе, терају младе из земље, спроводе ”параде поноса”, разбијају породице, отимају родитељима децу, прогоне цркву и свештенство, отимају храмове, купују све новине, радио и ТВ станице и информисање грађана своде на разгласне кутије по свим месним заједницама, кућама и становима које они монтирају и уређују. Неки од њих постали су прави гангстери. Вукући у туђем јарму предадоше европским казаматима на гиљотину три српска председника и десетине народних хероја…
Небројене су српске урвине. Бројније су оне у душама српског народа него у географији њихових земаља. Поубијасмо све Милош, Лазаре, Гавриле, Аписе, Младиће, Вожде, Завете…па и нашег Митрополита Ђеда.
Ону дилему: ”Не да нам се” или ”Не дамо”, разреших летос на врху Маглића, с погледом на Волујак, Голију, Дурмитор, Сињајевину, Бјеласицу, Романију, Зеленгору, Пиву и Тару, Сутјеску и Дрину – добру српску Стару Херцеговину. И нађох да нам вође традиционално воле да вуку у туђем јарму па није да нам се не да, него да не дамо ми сами. Док народ кличе: ”Не дамо светиње!”, они дадоше себи и туђину све српко.
Велики народни геније прорече и ову: ”Ко ј’ на брду, ак’ имало стоји, // више види но онај под брдом”.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020