15.
Вести

Илија Петровић
КО И ЗАШТО УБИЈА ЋИРИЛИЦУ?
– Ћирилица као прогнаница
– Отворено писмо Ивици Дачићу, председнику страначке скупштине Србије

Преузето са портала ”Човек од речи”

Иако правна незналица, састављач овога текстића присвојио је себи право да се петља у уставне промене, тако што је замолио господина Ивицу Дачића, председника Страначке скупштине Ре¬публике Србије, да буде први читалац наредних редака.

Дакле:
Уважени Господине Председниче Скупштине Србије,
Пре десетак дана начуо сам да је започет поступак за промену Устава Републике Србије “у делу који се односи на судове и јавна тужилаштва и друге последичне делове највишег општег правног акта”, а што је садржано у члановима 4, 99, 105, 142-165, 172… можда још неком.

По моме схватању заснованом на личном “закону” старом педесетак година да правници у Србији увек раде против интереса и појединца и колектива, предложене измене тешко да могу донети неки бољитак србскоме друштву. Ако се већ хтело учинити нешто у србском националном интересу, ваљало је најпре кренути од члана 10. који је обећао да ће “у Републици Србији у службеној употреби (бити) српски језик и ћирилич¬ко писмо”.
Обећао, али све у складу с оном народном мудрошћу да је “обећање лудом радовање”.

И зато, Господине Председниче Скупштине, наредне редове нудим ти као подстицај да се позабавиш и оним што је србскоме народу од животне важности, у складу са поруком Теодора Павловића (1804-1854), некадашњег секретара Матице србске, да су “језик, вера и народност, Србе брате, то свето троје… извор чести, славе и сре¬ће твоје”.
Са тако поменутим “наредним редовима” почело је на дан Рождества Хри¬стова лета Господњег 2015(7523), када сам, принуђен да преузмем бригу о плаћа¬њу телефонских рачуна, на своје велико изненађење от¬крио да су они штампани на неком страном језику.

Да бих знао какве су моје новчане обавезе пре¬ма “Телекому”, замолио сам да ми рачуне испостављају на србс¬ком језику, ћирилицом.
Учинио сам то свестан да се рат про¬тив отворених непријатеља србског националног и духов¬ног бића не може водити истовремено против свих, фронтално, декларацијама, конвенцијама, коалицијама, изјавама за медије, округлим столовима, научно-стручним трибинама, мање или више масовним уличним протестима, аргументима које ни академија наука, такозвана србска, ни Држава Србија не слушају, већ да се мора кренути герилски, диверзантски, сударом са појединцима који роваре и јавно делују против Србства.

Ко зна због чега, причинило ми се да би такав “појединац”, за почетак, могло бити акционарско друштво за телекомуникације “Телеком Србије”, институција у којој је Држава Србија скоро двотрећински власник (58,11 одсто) и у којој би, по претпоставци, заштитник уставних и закон¬ских права не само малих акционара већ и широког корисничког круга, могла бити иста та Држава.

Одмах се показало да је томе “појединцу” у лику Телекома Србије било “жао” што “тренутно не постоји могућност да се рачуни штампају… на ћириличном писму”, иако му није било непознато “да су у Републици Србији у службеној употреби србски језик и ћирилично писмо… при чему Устав посебно не прецизира шта се сматра службеном употребом језика и писма”.

Ваљда у складу с овим последњим, Телеком Србије “објаснио” је да “издавање рачуна за телекомуникационе услуге није посао у вршењу јавних овлашћења”, да Телеком “приликом употребе писма… није обавезан да употреби ћирилично писмо”, али да је корисник телекомуникационих услуга “у складу са Уговором о коришћењу фиксне телефоније… обавезан да измирује месечну претплату за коришћење телефонске линије”. Преведена на србски, та “тараба” јасно ставља на знање да Телеком себе сматра наддржавном, мимоуставном и изванзаконском институцијом, што значи да му није стало ни до србских националних интереса (јер то није Србски Теле¬ком или, можда, Србски телеком).

Кад је већ тако, у потрагу за заштитом уставних права србских грађана ваљало је укључити политичку власт у Србији, власт којој, нажалост, још не пада на памет да се назове србском, она је Влада Србије. Показало се одмах да тој вла¬сти није било ни до мешања у сопствене државне обавезе. Није било, наравно, тако да је узалудно било подсећати је на смисао србског националног интереса и указивати јој на чињеницу да је Устав Републике Србије, као највиши оп¬шти акт у систему општих правних аката, донесен не само са циљем да уреди неке “високе” односе у држави, већ и да грађанима гарантује и извесне слободе и права.

Да је заиста било тако, те да је истој тој политичкој власти у Држави Ср¬бији, али и институцији око чијег се јавног деловања вртела цела прича, до грађанских слобода и права гарантованих Уставом Републике Србије стало колико до лањског снега, показало се

кад је “неко” из Владе Републике Србије, после скоро два месеца, моју представку проследио Покрајинском секретаријату за привреду, запошљавање и равноправност полова (?!), Сектору за прив¬реду, Одељењу инспекцијског надзора. Да не би стало на томе, овлашћени “надзорници” обавестили су ме да су “имајући у виду делокруг Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине – наци-оналне заједнице… представку која се односи на употребу латиничног писма од стране оператора Телеком Србија… проследили на даље поступање наведеном секретаријату”.

Немогуће је разложном уму објаснити о каквој се пред¬ставци ради, пошто се ја нисам ни обраћао покрајинским институцијама, а још је теже разабрати по којој је логици Влада Републике Србије пребацила покрајинским институ¬цијама (макар се нека од њих бавила и равноправношћу полова) да се бакћу покренутим питањем. Од Владе Репу¬бли¬ке Србије, односно њеног Министарства… телекому¬никација (а не неке покрајинске институције) тражена је заштита уставног права на употребу ћирилице и срб¬ског језика јер је Телеком институција републичког (државног) зна¬чаја и јер се Телекомова злоупотреба наводне језичке равноправности изводи из Устава Републике Србије.

Ваљда је неко из Министарства… телекомуникација “израчунао” да се проблем најлакше може разводнити ако се подведе под “равноправност полова”: један пол била би ћирилица а други пол тицао би се латинице. Јесте да су и ћирилица и латиница женскога пола, у чему су, дакле, равноправне, али и даље остаје питање због чега србски језик који је мушкога рода, није “уравноправњен” са женском ћирилицом. Или, можда, власт у Земљи Србији намерава да, зарад једно¬стране (родне) равноправности, озакони истополне везе, брачне и ванбрачне, и у језику и у писму.

И тако, мало са повереником, мало са заштитником, мало са генералним директором, мало са периферном службом, мало са друштвеним мрежама, мало са министрима, мало са Матицом србском, мало са (душе)брижницима, мало са правописцима, мало са помоћницима, мало са разним другим равноправцима, прошла је цела година.

Прошла их је још која, а и ти и ја можемо признати, само ако хоћемо, да су се “и ала и врана”, не од јуче или од данас, завериле и ујединиле против свега што је србско, да живимо у времену у коме су србска национална мисао и родољубље, под вишеде-ценијским утицајем несрбског (и антисрбског) школског си¬стема у Србији и притиснути колонијалистичким парола¬ма о непревазилазним вредностима западне демократије, потиснути као срамотни и проглашени “последњим уточиштем лопова”, те да је дошло дотле да је постало срамотно говорити србски и користити ћирилицу.

Да је друкчије – не би скоро сва јавна гласила у Србији била штампана латиницом, писмом које је међународна ор¬ганизација за образовање, науку и културу приписала хрватском “културном” кругу, не би се бројне књиге “србских” издавача објављивале латиничним писмом, не би многе привредне и друге институције (међу њима и Телеком са својим рачунима) општиле латиницом са својим “клијентима”, не би улице србских села и градова биле притиснуте латиничним таблама и рекламама на неким језицима “из увоза” и не би се дешавало да србски ђаци про¬ђу кроз средњу школу не научивши србску ћирилицу.

И прикрива се намера да се ставом о “доминацији латиничних култура”, србском народу подвали (подметне) идеја о ништаво¬сти србске културе и о нужности да се исти тај народ одрекне своје прошлости у корист некога неименованог “новијег културноисторијског и политичког” чиниоца (и верског, на¬равно), према рецепту примењеном на Берлинском конгре¬су 1878. године када је Србији, да би јој била призната независност, забрањено да има историју старију од Немањића.

И тако, кад србском народу није користио члан 10. Устава, и кад је та чињеница на свим странама препозната као несумњива, преостало је само да седнем и поштујући све потребне уставно-административне прохтеве, 20. априла 2016(7524) године напишем и Уставном суду Републике Србије, Булевар краља Александра 15 у Београ¬ду, пошаљем једно писамце, овде незнатно скраћено:

“У складу са чланом 168. Устава Републике Србије;
Подносим иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије (Службени гласник Републике Србије број 98/2006), који казује да су ‘у Републици Србији у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо’.
Разлози:

– У Земљи Србији, нико од оних који би требало да гарантују примењивост једне уставне одредбе, Влада Репу¬бли¬ке Србије, или неко од њених министарстава, или неки од повереника за нешто или заштитника нечијих, на при¬мер, није спреман да стане чврсто уз ту одредбу и омогући њену примену;

– У истој тој Земљи Србији допустиво је да орган који је изгласао и уставну одредбу о употреби србског језика и ћириличког донесе Закон о службеној употреби језика и пи¬сама (Службени гласник Републике Србије бројеви 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) којим ће употребу србског језика и ћириличког писма заку¬куљити у толикој мери да од србског језика и ћириличког писма неће остати ни слова ни гласа;

– Ваљда је само у истој тој Земљи Србији могуће да се на једну уставну одредбу донесену 2006. године примењују прописи, макар се звали и законски, неприлагођени намени и временски старији и це¬лих петнаест година од односне уставне одредбе;

– И биће да је само у истој тој Земљи Србији могуће да се тума¬чење једне уставне одредбе (макар то била, у отворено антисрп¬ској пракси, и једна тако безначајна уставна одредба као што је то употреба србског језика и ћириличког писма) препусти зловољи (злонамерности, самовољи, баха¬то¬сти) и оних који, као ‘Телеком Србије’, са корисничким телом у Земљи Србији опште на неком страном језику, ла¬тиницом, јер им став 1. члана 10. Устава Републике Србије не представља, у сопственом правн(ичк)ом тумачењу, препреку за такав антисрпски поступак.

У уверењу да ће Уставни суд Републике Србије прихватити ову иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије;
Предлажем да Одлука којом ће се став 1. члана 10. Устава Републике Србије прогласити неуставним буде заснована на правном начелу да заблуда о праву (у овом случају: о праву на употребу србског језика и ћириличког пи¬сма) никоме не користи, те да садржи следеће ставове:

1. Одредба става 1. члана 10. Устава Републике Србије, по којој су ‘у Републици Србији у службеној употреби срп¬ски језик и ћириличко писмо’, проглашује се неуставном и предлаже Влади Републике Србије да, у договору са Страначком скупштином Републике Србије, укине ту бесмисле¬ну, некорисну, антисрбску и антицивилизацијску одредбу;

2. Утолико пре што Хрвати, пошто су србском народу отели србски језик и именовали га као ‘хрватски’, предузимају опсежне радње да присвоје и ћириличко писмо… Једва чекајући да се домогну једне од изворних вредности људске цивилизације, 2013. године један од њих ‘исклесао је у каме¬ну дванаест ћириличних слова и намерава да исклеше још петнаест. (Ето, не умеју ни да броје до тридесет – ИП)… А пре тога, кра¬је¬м 2012. године, хрватска академија знаности и умјетности организовала је ‘научни’ скуп на тему ‘Хрватска ћирилична баштина’ и тамо констатовала како је ‘од 11. до 18. века на великим деловима хрватског територија становништво своје културне потребе изражавало (и) ћирилицом’. И

када већ Срби не желе ћи¬ри¬лицу и не поштују је, нека бригу о њој преузму Хрвати. По истој логици којом су исти ти Хрвати гусарећи по србској духовности, од незаинтересованих Срба преузели бројне знамените Србе… Међу њима су и… Мајк Вуцелиц, ‘Хрват који је послао Аполо на мјесец’… најпознатији ‘хрватски знанственик’ и један од ‘најзначајнијих Хрвата у повијести’… песник и аустроу¬гарски генерал Петар-Прерадовић… Никола Тесла, син србског православног свештеника… и бројни књижевници, научници, културни радни¬ци, несумњиво српског порекла, као што су Григор Витез, Владан Десница, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић… У међувремену, исти ти Хрвати и даље гусарећи по србској духовности, од незаинтересованих Срба преотели су србски бећарац и србске ојкаче а припремају се врло озбиљно да преотму и србске гусле;

3. Како без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити, Хрватима неће бити тешко да преотимајући сва србска обележја, у крајњој линији: и србско име, очувају све оно до чега данашњим Србима (а нарочито властодршцима у Србији, заинтересованим једино за сопствену власт а никако за виталне националне интересе оних којим владају) уопште није стало;

4. А дотле, да би и србски народ могао некако говорити и писати и међусобно се споразумевати, треба донети одлуку да се он, србски народ, у Земљи која се још увек зове Србија, прогласи националном мањином и нало¬жи (нареди) да се са њим говори србским језиком и да се у писаном општењу са њим користи ћириличко писмо”.
Све то “у уверењу да ће у Уставном суду Републике Србије јед¬нодушно бити прихваћена ова… иницијатива за покретање поступ¬ка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије који се бави наводним правом србског народа у Земљи Србији на употребу србског језика и србског ћириличког писма”.

Нажалост, ћорак, пошто је Уставни суд, сасвим озбиљно, одговорио “да нема правног основа ни могућности за поступање и одлучивање Уставног суда по предлогу постављеном у наведеном поднеску”.
Нема, наравно, јер су и србски језик и ћириличко писмо “колатерална штета” не само правног система у Земљи Србији, већ и опште србске небриге за опстанак и Србске Државе и србског националног и духовног бића.

Ето, Председниче Скупштине, а ти види шта је прече, ово што пише у претходном пасусу или додворавање правницима који ће и уз промењене уставне одредбе, као и до сада (са “непромењеним”, односно застарелим уставним одредбама) свесрдно радити против интереса и појединаца и колектива, односно друштва, односно србске Државе.
А и како би друкчије кад се њима пишу „упутства за употребу“ пре но се и донесе неки закон или неки устав.

Илија Петровић

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021