Archibald Reiss Institute:
Српски „Профили храбрих“: настаје ли српско пролеће?

Ако би се судило по понашању неколико ласта, одговор би могао да буде: Да.

Пре него што је предубоко зашао у политику, амерички председник Џон Кенеди је објавио једну запажену књигу, „Профили храбрих,“ за коју му је додељена Пулицерова награда. У тој историјској студији, Кенеди описује пример осморице америчких јавних радника који су, у тренуцима критичним по своју земљу, личним опредељењем које им никако није било на корист потомству оставили светли пример храбрости и поштења, у тренуцима када је требало доносити сложене одлуке.

Ретко би ко данас моралне категорије као што су „храброст и поштење“ повезивао са политичким деловањем, а најмање у српском политичком и јавном простору. Зато је пре неки дан, пресудом којом одбија спровођење једног од најновијих противправних диктата Валентина Инцка, Високог представника у Сарајеву, и где професионално беспрекорном анализом раскринкава Инцкове претензије изван области строго омеђене одредбама Дејтонског споразума, судија Окружног суда у Бањалуци Милан Благојевић осигурао себи место у српској верзији Кенедијеве књиге, када за њу буде сакупљено довољно грађе и када најзад буде написана. Благојевићев одважни чин блистав је пример личне храбрости којим се профил овог српског судије уврштава у категорију оних моралних челника на које се односи Кенедијева знаменита књига. Пример судије Благојевића зрачи професионализмом и честитошћу не само у окупираној Босни и Херцеговини, него много шире, све до престрашених и паралисаних апаратчика у правосудним установама суседне Србије.

Поред надахњујућег примера судије Благојевића, ових дана смо добили још један неочекиван и задивљујућ доказ личне храбрости и самоодрицања када су два водећа интелектуалца и јавне личности првога реда, проф. Мило Ломпар и редитељ Емир Кустурица, јавно одбили нешто што се у нормалним и сређеним приликама никако не одбацује, а то је кандидатура за пријем у Српску академију наука и уметности.

Проф. Ломпар је већ пре неколико месеци свој интегритет јавно посведочио када је одбио позив да својим присуством и излагањем увелича разбојнички препад на седници Светог архијерејског сабора, све са подмукло донетим полицијским досијеима владика, у намери да се омекша њихов отпор предстојећој издаји Косова.

Као што је јавности познато, и овога пута у средишту контроверзе налази се Косово. Тачније, скандалозна изјава председника САНУ Владимира Костића, која гласи да Србија „ни де јуре ни де факто“ на Косову и Метохији више нема шта да тражи. Свако ко би, из опортунистичких разлога или због личне сујете, пристао да под таквим околностима уђе у Костићеву организацију самим тим би се имплицитно солидарисао са Костићевим шокантним, велеиздајничким ставовима и својом репутацијом покривао би његову моралну беду.

У времену – и у друштву – где су љигавост и опортунизам норма, да парафразирамо Орвела, јавна честитост и принципијелност су револуционаран чин. Благојевић, Ломпар и Кустурица су светлим патриотским примером искорачили из каљуге. Својим храбрим профилом задужили су и обавезали све оне који се из страха или саможивости у њој још увек ваљају.

Reissinstitute.org