26.
Чланак

Драгољуб Збиљић
СРПСКИ ЛИНГВИСТИ, РЕШИТЕ НАЈПРЕ СТРУЧНО ПИТАЊЕ СРПСКОГ ПИСМА, ПА ЋЕ ОНДА ЛАКО ПРАВНИЦИ ДА ТО УНЕСУ У ЗАКОН

(Поводом текста „ИМАМО ТЕМЕЉ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ: Лингвисти на располагању ако буде нове радне групе за писање другог закона о језику и писму“, Вечерње новости. 24. 4. 2021)

Редакторска група Одбора за стандардизацију српског језика нормирала је у српском праавопису два писма, кршећи Члан 10. Уставаа Србије, а сада тражи од нестручњака за српски језик и писмо (правника) да забраане једно писмо, уместо да се нормира и српски језик на исти начин како су сви други лингвисти нормирали своје језике и писма

Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2021) објаснило је српским лингвистима у 25 књига шта је њихов основни задатак у решавању питања писма српскога језика у трајању од последњих стотинак година.
Проблем је њихов, изгледа, у томе што они, и кад им се понуди нека књига из области лингвистике, неће ништа да читају осим својих књига које и даље пишу по постулатима који су важили у времену „српскохрватскогг језика“ и „равноправности писама“ у њему. Објашњавамо им последњих 20 годиан да двоаазбучје не постоји као општа пракса, да наш начин решавања питања писма у једном језику не постоји нигде изван Србије и српског језика. Потанко смо им објаснили и зашто то не постоји нигде изван српског народа. Они никако да схвате да нема више „српскохрватског језика“, да је у пракси немогуће нормално користити један језик на више писама од једног писма, да је дваозбучје било смишљено само за Србе ради наметања туђег (хрватског) писма, тј. ради давно започетог полатиничавања Срба у свим временима окупација српскога народа када се српско писмо забрањивало нехуманим законима и наметало латиничко писмо у саставу који је справљен за Хрвате још у време Вука Караџића. Објашњавали смо много пута српским лингвистима да су плаћени да се баве српским језиком и писмом, а не да Србе и даље држе у посебној врсти шизофреничности која је последица српске деобе на два писма у свом језику. Објашњавали смо им зашто су само Србима наметнута два писма и да су то учинили комунисти да би протерали Србима ћирилицу, само не чистом законском забраном, него заблудама као што су „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. Објаснили смо им како је то разбијало српски народ, како је он губио свој идентитет губљењем свога (ћириличког) писма и тачно смо им објаснили зашто се то не чини у другим језицима. Двоазбучје је и даље начин (само)отуђивања књига и сл. Објаснили смо им и то да ми не можемо лако да се супротставимо као народ када се Србима изван Србије чекића с табли ћирилица и намеће хрватска латиница зато што су српски лингвисти за српско писмо нормирали у српском правопису и то хрватско писмо.
Нормалан лингвиста који познаје минимално опште језичке законитости у вези с писмом не може да се не упита знају ли српски лингвисти чиме треба да се баве, поготову у Одбору за стандардизацију српског језика? Ваљда им је основни задатак да нормирају српско писмо као једино у српском језику, као што то чине сви други лингвисти у свету у вези с њиховим језицима и писмима. Српски лингвисти то нису схватили ни за сто последњих година, па ни после усвајања Устава Србије 2006. године у коме је народ већинском вољом изгласао службену употребу само српског (ћириличког) писма за писање свога језика. Српски лингвсисти то нису хтели да уваже ни 2010. године, четири године после усвајања Устава Србије у коме је народ вратио себе „на нормалу“ – да свој језик пише само својим писмом, а не да се дели и даље само српски народ по писму, па да једни Срби пишу свој језик својом ћирилицом, а да огромна веећина поново остаје с туђим писмом у свом језику. Објашњавали смо српским лингвистима у језичким институциајама зашто је и како то убиствено за српски историјски, културни и цивилизацијски идентитет, али то они или не могу да схвате или неће да схвате, па сада, кад већ виде да је враг однео шалу (да је у Србији све више области употребе српског језика без иједног српског (ћириличког) слова, они – уместо да схвате своју основну дужност (нормирање српског језика) – очекују да правници законом и казнама реше оно што нису лингвисти решили на нормалан, уобичајен у свету начин. Уместо да то питање стручно реше тамо где је то и једино стручно место за решавање, српски лонгвисти и даље очекују да им правници реше питање писма и да се, практично, правници умешају у језичку струку тако што ће забранити једно од два писма које су лингвисти прописали у писању језика Срба.
Српски лингвисти се у Одбору за стандардиазцију српског језика и даље више баве правом него лингвистиком у вези с писмом. Уместо да они најпре, као стручњаци за српски језик и писмо (јер пиемо без језика нема функцију), најпре нормирају српски језик на српском (ћириличком) писму, они то пропуштају већ 15 година да ураде у складу с већинском вољом свога народа, они и даље задржавају српски језик нормиран изван опште праксе у свету и противно Члану 10. Устава Србије. Чекају лингвисти да то ураде правници. Они чак нуде „помоћ“ правницима да нестручњаци реше норму српског језика. Тога нема нигде у белом свету. Знају ли српски лингвсити да су они студирали српски језик, да су они докторирали из области српског језика, а не правници?
Тешко је схватити да једино српски лингвисти данас не схватају шта је њихов темељни, главни задатак, поготово у Одбору за стандардиазцију српског језика. Они су још 1993. године правописно нормирали српски језик, без примера у свету, на два писма (српском и хрватском), а онда чекају да то сада исправе правници тако што би забранили једно од писама које су српски лингвисти поставили као норму у језику Срба. Знају ли лингвисти шта је њихов основни посао? Пре свега у Одбору за стандардизацију српскога језика.
Невероватно је да српски лингвисти, практично, раде на правничкој забрани латинице коју су они нормирали у српском језику, а не баве се нормирањем српског језика на српском писму, што није забрана ничијег посма, него баш хоће да се неко (правници) у Србији бави забраном неког писма које су лингвисти нормирали у језику Срба без примера у свету.
25. април 2021.

Извор: Балканска геополитика, 25. 04. 2021.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021