03.
Чланак

Институт Арчибалд Рајс
Још једна брутална поруга понижених и обезглављених

Извор:
https://www.ljudigovore.com/2022/01/institut-arcibald-rajs/

Није прошло ни недељу дана од како је партијска „скупштина“ злотворског режима по други пут одбила, већином од преко осамдесет одсто лажних „посланика,“ да изгласа осуду геноцида над српским народом у Хрватској за време Другог светског рата, а криминални режим је својим пониженим и обезглављеним поданицима уприличио још једну скаредну представу, и да спрдање са лоботомисаним пуком буде упечатљивије на месту већ почињеног моралног злочина.

Користећи као повод дочек календарске нове године, народу који нема ништа да слави и чему да се нада власти су цинично организовале новогодишњи „провод.“ Али авај! какве врсте и са каквим програмом. Mise-en-scène овог подругљивог спектакла била је „празнична“ бина, подигнута за ту прилику испред зграде обешчашћене Скупштине, у „веселим“ окултно црним тоновима, што архитектонски подсећа на Лењинов московски маузолеј и његов архетип, сатански храм у Пергаму. Ту је за грађанство заказан свечани концерт. Недалеко од бине подигнути су бели шатори са шиљцима, неодољиво подсећајући на објекте које је отоманска војска користила у својим освајачким походима.

Поред изгледа датог бини, овакве помоћне објекте могли су да смисле једино посувраћени умови, опседнути мржњом на све што је српско. А за главну забављачицу на „слављу“ доведена је пропала певаљка Јелена Карлеуша, са екипом од још неколико опскурних „уметника“ упоредивог калибра:

Јелена Карлеуша на новогодишњој бини у Београду

У наставку „уметничког програма“, та аморална и неталентована сподоба пресвукла се у потпуно црвен костим:

Јелена Карлеуша на новогодишњој бини у окултно-ритуалној одећи

Од окупљених, раздраганих зомбија нико није разумео скривену, сатанистичку поруку ове нимало случајне комбинације црвено-црних боја, са – за познаваоце оваквих ствари – врло израженим окултистичким мотивима. Уз сво дужно поштовање Стендалу, да ствари назовемо њиховим правим именима. У вештичарским круговима управљачке клике и њених уметничких епигона црно представља таму и смрт, а црвено крв и бес (да, и то баш у Достојевсковом смислу, бесы, или зли духови).

Марина Абрамовић, друга звезда из режимске окултне „уметничке“ ергеле

Нити је ико од празнично расположених српских зомбија запазио још једну знаковиту паралелу, мада је то свима на овој скаредној представи требало да боде очи. Као на почетку срљања Француске у пропаст, 1791. године, када је у Паризу безбожна нова власт у катедралу Нотр Дам увела блудницу и посадила је на црквени олтар са знамењима „богиње разума,“ тако је и ова данашња власт у Србији довела бестидницу и поставила је на бину испред некадашњег храма српског парламентаризма, да као „уметничка дива“ слуђеним поданицима крешти и одвраћа њихову пажњу од неописиво грозне стварности која их окружује.

Током месеца децембра, у окупираној Србији су се низале парадигматичне слике свенародног расула и понижења, под диригентском палицом отпадничке, квислиншке власти која народ физички и духовно уништава, уместо да лечи његове ране и улива му снагу и вољу за опстанак.

Операција са одбацивањем признања хрватског геноцида над српским народом показује се као генерална проба, увертира у оно што предстоји са предајом Косова. Чињеница да је упркос постојању бројних званичних и незваничних средстава за распрострањивање информација режиму ипак пошло за руком да од огромне већине становништва сакрије срамна дешавања у центру Београда, у Скупштини, и да комбинацијом подмићивања и застрашивања обезбеди да тај крупни догађај прође незапажено, охрабриће га да операцију предаје Косова спроведе по сличном уходаном сценарију.

Задњи детаљи предаје биће утаначени иза леђа и далеко од очију равнодушне јавности. Режимски медији, који покривају скоро читав информативни простор, о томе неће прословити ни једну реч. Као што је већ виђено на примеру необележавања страдања српских жртава у НДХ, терен за опште ћутање биће унапред припремљен слањем јасне поруке свима који би размишљали да се успротиве да је на снагу ступио неумољиви закон omertá и да се свако ко прекорачи ту режимску црвену линију игра са животом.

И као што смо видели у предигри, презривом ниподаштавању српских жртава Јасеновца и осталих стратишта у НДХ, и у предстојећој косовској главној представи глумци истренирани током деценија титоизма у удвориштву и полтронском ћутању по команди ће опет остати неми. Аналитичари, коментатори, водитељи и гости алтернативних интернет причаоница, колумнисти, опозиционари, архијереји, академици и јавне личности свих профила правиће се да не примећују конзумацију издаје, нити ће се једном речју осуде огласити тим поводом.

На то су данас спали Србија и њен несрећни народ, само један век након што су се мукотрпно и уз небројене жртве уздигли на пиједестал славе. Плејаду јавних делатника светског калибра сада замењују пробисвети и кловнови; војводе чијим су се ратничким вештинама странци некада дивили заменили су сада сервилни каплари у смешним униформама који глуме генерале и рапортирају официрима националне гарде Охаја; на место интелектуалаца и научних радника европског формата дошли су фолиранти са лажним титулама и докторатима; народ, некада спреман да слободу и светиње својим животима брани данас се, сломљене кичме, повија пред нитковима и шарлатанима.

Не, рецимо то поштено и отворено, ово није Србија, сигурно више није Србија из оне надахњујуће песме, можда једног од последњих лирских одблесака српског родољубивог поноса и самопоштовања.

Институт Арчибалд Рајс

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2022