Владимир Умељић:
КАКО ЈЕ, ДОБРИ МОЈ КУМЕ, У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ? СЕЋАЊЕ НА ПЕЂУ КИЈУКА

Бог не ретко прерано позива најбоље међу нама Себи, слава Му.
Овоземаљско пролази и, ко би рекао, куме, већ је ето десет година од како си се преселио у вечност, оставио нас без твог топлог осмеха, мудре речи и благог, ненаметљивог, али непрестаног уливања снаге.
Знао си, наиме, да се само љубав дељењем умножава и никад ниси штедео на том драгоценом дару, кога ти је Господ штедро поклонио.
Памћење остаје. И греје душу. Нема тешкоћа сетити се нечега из заједничког дела животног пута, већ само шта изабрати из тог обиља.
Да ли се сетити наших путовања по Србији и Српској, Белгији, Немачкој и Француској, читавих серија предавања, симпозијума, конференција? Свих оних покушаја да се Срби уједине око светосавског православљања Господа и суштаственог опстајања национа?
Или оног дана, када је издисала Република Српска Крајина а ми са Слобом Јарчевићем, после протестног и слабо посећеног митинга на Тргу Републике, олеђено и ћутке пролазили на путу ка твом стану кроз бестидно разгаламљену и, да, распевану Скадарлију?
Првих послератних избора у Републици Српској, када смо организовали и српске и руске интелектуалце и у два аутобуса отишли прво у Бањалуку а потом право у Дечане, јер већ су се гомилали црни облаци над нашом Светом земљом?
Није било, јер није могло да буде предаха у раду на народном послу.
Оснивања Фонда истине о Србима у Београду, Светског Сабора Срба у Немачкој или Српског културног и документационог центра, као и издавачке куће Еуро Епистел у Ашафенбургу?
Или када си ти, после моје иницијалне пријаве Алије Изетбеговића оном несрећном Хашком трибуналу због масакра на Маркалама и улици Васе Мискина, и њеног званичног прихватања од стране тадашњег Главног тужиоца Ричарда Голдстона, саставио стручни тим и када смо заједно са Ангелином Марковић и Вером Бојић месецима радили на квалификованој кривичној пријави тих злоделника?
А можда и оног дана у Берлину 1998, када смо заједно са Преосвећеним владиком Рашко-призренским и косовско-метохијским, Господином Артемијем, сатима радили на тексту, који ћу ја заједно са Преосвећеним следећег дана предочити НАТО-зломоћницима на Бертелсмановом форуму, где је запечаћена одлука о агресији на остатак српских земаља?
А можда је достатно, да ти само поставим заправо излишно питање – како је, добри мој куме, у Царству Небеском? Или ипак да се сетим твојих бесмртних књижевних, философских и издавачких дела, говорништва и најтишег изговарања најгромкијих истина?
Не, на то су већ подсетили умни људи, желим да с тобом сад поделим нешто лично.
Сигурно се сећаш оне ноћи у Источном Сарајеву, када смо са пријатељем Радованом сатима дискутовали, саветовали се, претресали могућности и алтернативе? А нарочито на оно пред зору, када је наш домаћин устао и донео за сто флашу вискија и чаше а при том се баш обешењачки смешкао?
Знао је, наиме, да ти можда једном годишње оквасиш усне алкохолом а да сам му ја већ поодавно рекао да како само омиришем виски, стомак ми се тог тренутка сели у један бесомучни лифт, који се отео свакој контроли.
Наравно, када је потом обзнанио да му се управо родило унуче, сви смо знали да је тог пута победио, да нема изврдавања. Обојица смо испили ту горку чашу и – смешкали се, баш храбро.
И последње за ову прилику, када смо у цркви Светог Марка у Београду стајали пред Преосвећеним Владиком Рашко-призренским и косовско-метохијским, господином Артемијем, иза њега седам игумана и свештеника. Он је моју од тада супругу, Немицу, и мене уводио у Свету тајну брака, ти си као кум стајао иза нас.
Она је била несигурна, још пре тога (при преласку у православље) питала ме је, свадба, па то је све на српском, Преосвећени ће ми постављати питања, да ли ћу све разумети и… Ја сам је умирио и рекао, ништа се ти не брини, на свако одговараш само са „да“ и све је у реду.
Наравно да сам потом једва чекао питање: „Да ли си се, кћери моја, неком другом обећала?“ Кад је оно било на реду, она рече одлучно „да“, ја се окренух теби и прснух у смех, и ти поче да смејеш, сви свештеници иза Владике исто тако а Преосвећени разрогачио очи, тресе главом и узбуђено шапуће: „Не, не!“ Моја драга, црвена као булка, муца „Не, не!“, у земљу да пропадне. После тога је хтела, како је рекла, да ме „катапултира на месец“, али није могла од смеха а ти и Владика ми у глас рекосте:
„Е, ти Владимире, никад нећеш одрасти!“ Мој одговор је гласио: „Богу хвала!“

Када ми је твој драги син Ранко оне зиме пре десет година јавио: „Тата више није међу нама.“, одмах смо сели у авион и дошли на опроштај у Београд. Снег је вејао, ноге су упадале у сметове, видик је био врло ограничен.
После опроштаја смо поседели у твојој кући, први пут без тебе, твоја Драгана, деца, брат, пар најближих… Када смо се потом упутили ка таксију, који ће нас одвести на аеродром, време је било исто – снег је вејао, ноге су упадале у сметове, видик је био врло ограничен.
Знам и знам да и ти знаш, да сам те видео како идеш пред нама, повремено се осврћеш и питаш са смешком на уснама: „Идеш ли, роде?“ Ја сам одговарао: „Идем, идем…“ И обојица смо знали, да је то било једно излишно питање, као и ово моје – како је, добри мој куме, у Царству Небеском?

Идем, роде, идем. До поновног сусрета.