Војислав Ананић
Мој стриц Воја

Мој рођени стриц Војислав (Воја) Ананић је рођен 25. августа 1925. године у Александрову код Зрењанина, од родитеља Душана и мајке Милке, рођене Штрбац. Уствари, Ананићи су као мањи род припадали у прошлости већем братству Штрбаца који воде прапорекло из Старе Херцеговине, одакле је и новопостављени владика црногорско-приморски Јоаникије. Своје презиме су добили тек на Банији, када је АУ Монархија ради евиденције о плаћању пореза и „војних граничара“ уводила презимена у матичне књиге. Стриц је крштен у оближњој варошици Српска Црња, а родитељи су му венчани на другом крају атара, у старом насељу Српски Итебеј. У С. Црњи је рођен и наш познати родољубиви песник и сликар Ђура Јакшић. Он је у тамошњој цркви осликао читав иконостас. Наиме, у Александрову тада још није постојала црква, јер је то новонастало насеље било колонистичко и у оснивању. А насељавали су га највише солунски добровољци из Лике, са Баније и Кордуна, одасвуд. Било је и аутоколониста из околних насеља Новог Милошева, Кумана, Меленаца…
Тадашњи краљ Александар Карађорђевић, и сам солунац са својим оцем Краљом Петром, им је као награду доделио земљу, са виноградом поред села и плац од пола јутра земље на којој ће свако од њих саградити кућу. Чак су добијали и неке повољне кредите за те куће и за куповину пољопривредних радила и машина. То су најчешће биле куће набијаче или од черпића, а само они мало богатији су их зидали од печене цигле. У почетку, живот је у селу био тежак. Горштаци су се тешко уклапали на равницу и на аутохтоне Лале, а неки су се и враћали у стари крај. Они који су остали правили су куће у посебном кварту села, међу своје. Али су задржали за ових тачно стотину година и своје обичаје, и ношњу, и песме, чак и дан-данас говоре ијекавицом и својим нагласком. Коначно, још давно су се сви сјединили, помагали и били у слози.
Но, вратимо се стрицу. У селу је завршио основну школу, а потом и трговачку. Као трговац, запослио се у Панчеву и ту остао до 1941. године, где га је затекла окупација наше отаџбине. Највећи део ратног времена је провео у родном месту, све до 1. октобра 1944. године, када се са оцем придружује Српским добровољцима и од тада напуштају Александрово, па преко Новог Сада стижу у Будимпешту, а одатле у Аустрију, у кажњенички логор Матхаузен, где су провели шест недеља. По изласку из логора, упознају капетана Будимира Никића, од којег сазнају да се све националне снаге концентришу у Словенији. Сам, борави на једној фарми три недеље, са више Срба без оца. Упућени су у Илирску Бистрицу, а онда у Постојну, где стрица распореде и добије звање радиотелеграфисте. Замисао и планове које су националне снаге имале, нису се оствариле и били су принуђени да се повуку у Италију. Ту срећу Енглезе који их разоружавају и ставе у логоре за ратне заробљенике у Сежани, Форлију и Еболију. У том задњем логору, стриц је остао преко две године.
Пре тога, Енглези су вршили разна испитивања. Након завршетка многих недаћа у логору у Еболију, упутише их у Оснабрик, у Немачку, где се састао са оцем и маћехом. Са повећом групом Срба, потписали су уговор 1947. године и добили азил за Канаду, у коју је стигао 11. фебруара 1948. године на броду „Генерал Стур ис“, у град Халифакс. Радио је са другим новодошлима на контакту са компанијом „Онтарио Хајдро“, северно од Отаве у малом месту Матава. „Хајдро“ је била компанија за електричну струју. Били су тамо на градилишту великог пројекта за довод струје. Радио је на северу годину дана, па прешао у Торонто. Тамо је упознао председника Српске народне огбране и од њега је први пут чуо за Српски дан у Нијагари. У лето 1949. године, прешао је из Отаве у Торонто, где је радио као грађевински радник све до 1955. године, када се запошљава у фабрику „Форд“ у Оквилу. Ту је радио пуних 35 година. У Торонту је живео до 1963. године, одакле је прешао у Мисисагу, у којој је живео до 1986. године. Тада се коначно преселио у Оквил, где је живео до смрти.

Стриц се оженио 16. новембра 1949. са изабраницом из нашег краја, из села Башаид, са Љубицом Микалачки, којој су рођаци били међу најбоље стојећим у селу. Упознао ју је на Српском дану у Нијагари. Драги Бог их је обдарио са ћерком Аном, која нажалост, три недеље после рођења, испусти своју душу. И у другом детету нису имали среће. У благословеном стању, изгубили су у утроби мајке мушко дете. После свих недаћа, најпре су хтели да усвоје мене и то два пута. Да ме у договору са мојим родитељима упишу као да су ми они отац и мајка. Сматрали су да би то било најбоље. Они би имали сина наследника, а моји би се решили мука око финансирања за моје школовање. Ја сам био одличан ученик и стриц је нудио да упишем колеџ или факултет који год желим, да постанем неки познати стручњак, можда чак и научник. При првој понуди, када сам завршавао осми разред, моја мајка ни да чује. Али, када сам завршавао четврти разред гимназије и био мало одраслији, почео сам да размишљам другачије. Канада, обећана земља још тада, као и данас. Велика по пространству као цела Европа, а број становника као у бившој Југославији. Почео сам да се ломим. Шта да радим? И у време када је имао паузу, кажем проф. српског, Вукићу, који је био врстан педагог и сви смо га волели, да имам неки проблем и ако може, да бих с њим хтео да разговарам. Он пристане и нас дојица сиђемо доле, у двориште. Пита шта ме то мучи? Ја почех с причом од почетка. Он ћути, ћути, ни речи не говори. Прави педагог. На крају ме упита да ли сам завршио са својом тирадом и онда он поче:
„Ананићу, јесмо ли обрадили Шантића и његову песму „Остајте овдје“?
Кажем да јесмо, а из његових уста полетеше стихови:
„Остајте овдје.
Грки су тамо залогаји хљеба,
Гдје свога нема и гдје брата није…“
Прекинем га и кажем:
„Професоре, одлучио сам. Остајем“.
И тако ја упишем студије овде а они усвоје Перицу, који је требао бити њихова узданица док су на овом свету. То ће се касније показати као њихова највећа животна грешка.

Мој стриц Воја је тамо у Канади био велики активиста међу Србима. Као човек је био миран, скроман, никада се није љутио и дубоко побожан. Једном кад је било неких несугласица на црквеној седници, Драга Драгашевић га је питала:
„Војо, како си увек миран у свакој олуји“?
Он јој је сталожено одговорио:
„Пазим своју душу“.
То је дубоко религиозан одговор.
Српски народни савез (СНС), најстарија српска организација на америчком континенту, има свој огранак у Торонту звани друштво „Плави Јадран“ у јоме је стриц био члаб управе и ту провео педесет година. СНС са седиштем у Питцбургу је осигуравајуће друштво и издаје „Американски Србобеан“, друге најстарије сропске новине на свету после београдске „Политике“. Од преласка из Отаве у Торонто, укључио се у рад Црквено-школске општине „Свети Сава“, где је једно време био председник те прве ЦШО у Торонту.
Касније је непрестано радио и у чланству ЦШО „Светих апостола Петра и Павла“ у Оквилу и један је од оснивача те цркве, где је служио као први предсеник исте. Потом је био много пута секретар, али увек стални члан приложник, те је вршио и друге функвије све до октобра 2021. године, када због болести више није могао долазити. Стриц Воја је био члан управе „Радио Шумадије“, којој је био директор и спикер Бора Драгашевић. Био је члан управе Српске народне дбране, најстарије српске организације у Канади, основане 1916. године и издаје „Глас канадских Срба“, најстаријих српских новина у Канади и после „Американског Србобрана“, трећих најстаријих српскихх новина у свету.
Увек је присуствовао „Српском дану“, који је организовала СНО на имању цркве Св. Ђорђа и присуствовао на парастосима Српским добровољцима и на њиховим славама Св. Ђорђа. У свим организацијама дао је позитиван допринос.
Приликом куповине манастира Светог Преображења у Милтону, би је један од гараната. Биран је и у Епархијски савет Епархије канадске, а вршио је једно време и улогу благајника Епархије. Помагао је и у изградњи храма у Јасеновцу и за све добио само Грамате признања. Много је писао чланке и извештаје са црквених прослава.
Мој стриц Воја је увек важио за врлог Србина и павославца. Диван човек, пун стрпљења, воље и љубави, спреман да помогне, на шта му је Црква његова, пријатељи и поштоваоци одају велику захвалност.
Био је пример парохијанима и будућим покољењима како се чува и негује вера своја и лепо име наше.

Уочи смрти, стрица је причестио и исповедио тадашњи владика канадски, са тамошњим свештеником.

Умро је мирно и тихо, онако како је и живео. Предао је душу своју Господу, којему је на посебан начин служио целога свога живота. Умро је након тешке и неизлечиве болести 11. јула 2002. године у 76-ој години живота. Пред смрт га је исповедио сам владика канадски са свештеником. Као што није био шкрт да да добар новчани прилог ни у једној хуманитарној акцији и у Канади и у Србији, тако је, сигурно, био још шире руке нашој православној цркви и у Србији (кад је Храм Св. Саве у Београду био у изградњи), а и у Канади. Поготово кад га је владика исповедио. Зато је и заслужио да буду сахрањени и он и стрина на гробљу јединог српског православног манастира у Милтону, у Канади. Иза себе је оставио још за годину-две своју Љубицу и усвојеног „сина“ Петра, као и бројну родбину, кумове и своје поштоваоце.
За време боловања, приликом посета у болници и његовом дому, увек је питао: „Како парохија, шта има новога, радујући се добрим посетама.

НЕКРОЛОГ
Сада је све готово. На великом црквеном гробљу у милтонском манастиру, почива добри мој стриц, са свима који су ову земљу волели и воле је.
Шта кажете: једно обично име?
Једно свакодневно име. Две речи. Сада, први пут истински миран. Случај је хтео да се све деси сада. Случај је хтео да склопи очи на тај дан, своје меке очи. И оде. Остала је једна тужна слика и дивна прича, један фрагмент богате одисеје живота. У очима стотине присутних, који су га знали и за њега чули. Бивши живот састављен од исечака, од детаља, од неискрзаних животних путања, од његових 76 година, од три рата, логора, од ... свега оног чега ће се, после последњег поздрава са њим, после склопљених земљаних крила, бити мање него да је он стално ту присутан. Да је живи подсетник. Па ипак, нека нам буде дозвољено да се подсетимо, да га за тренутак узнемиримо, сада далеког и равнодушног. Сада спокојног за све оно што је учинио и оставио, а тога није било баш тако мало. Као што то обично бива у животу, памте се почеци. Први истински кораци. Животна кривудања. Подвизи, уколико их има. Невоље, којих такође сигурно увек има. И шта све не. Шта се може, добар човек, а остало, нек му буде просто. То би отприлике било оно што се најлакше и најједноставније могло рећи о старом патриоти.

Овом приликом, желим да мој опроштај почнем речима песника:

“Смрти, смрти, црна смрти
ти си дошла по њег', је ли,
не пресеци Бога ради
везу нашу, а смрт вели:
Ја разумем вашу стрепњу
пресекла сам везу многу,
вашај' веза тако јака
пресећи је ја не могу.
Само ћу јој, то мис' може,
друго име сада дати,
до сада се љубав звала
од сад' ће се тугом звати."

А ако је неком необично да се стиховима, да се песмом опраштамо од умрлих рећи ћу зашто сам се на то одлучио, ево чујте:

"Где је бола где је јада
Песма блажи,
где се клоне, где се пада
Песма снажи.
Где су људи добре ћуди
Песма с' ори
што не може друкч'е рећи
Песма збори
Где утехе нема друге
Песма стиже.
А где сумња све обара
Песма диже."

У писању овог текста сам се служио самим казивањима мог стрица за ЦШО светих апостола Петра и Павла из Оквила, казивањима Драге Драгашевић, подацима из књиге !Стопама предака“ њеног супруга Боре Драгашевића, верног пријатеља мога стрица, казивањима Живка и Ђине Дончић (стринине рођене сестре) и њеног супруга са киме је стриц био близак, подацима из Српског народног савеза друштва „Плави Јадран“, из биографије мог стрица као и подацима Српских добровољаца и ЦШО „Свети Сава“ из Торонта и биографских података са умрлице.