Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

За чињеницу да је Иванка, ћерка нашег угледног философа и књи-
жевног критичара, једног од идеолога светосавља и преводиоца
Шпенглерове “Пропасти Запада”, Владимира Вујића, жива, сазнао
сам од српског писца у емиграцији, Саве Јанковића, који се с њом
дружио у младости. Он ме је упутио на г. Предрага Пузића, који
се бавио судбином Светислава Стефановића, објавивши књигу о
његовом стрељању 1944. под насловом Ломача за Sensa. Ступили
смо у електронску преписку и Пузић ме је 29. новембра 2009.
обавестио: “Мејл Иванке Вујић-Ајдарић је: ivankaajdaric©uol.com.
br. Иначе, она је веома патријархална и скромна жена, од оних
старог кова, које време и даљина нису променили. Сигуран сам
да ће јој бити веома драго кад јој се јавите. Дајте јој и Ваш број
телефона, она воли жив разговор. Ако јој будете слали књиге,
најбоље је да то буде преко њене поћерке Богдане, која живи у
Београду.”
Јавио сам јој се и веома брзо добио одговор (чувам аутентични
запис од 16. децембра 2010):

“Поштовани Господине Димитријевићу, Ваш е-маил ме је много
дирнуо и узбудио. Сећање на мога оца је најдрагоценије благо
које носим у својој души. Мој Тата је умро овде у Бразилу још
1951. године, неочекивано, од срчаног напада. Мада је то за мене
онога момента, а и до данас, претстављало највећу трагедију мога
живота, ја сам данас свесна, а и онда сам била, да је то у ствари
било најбоље решење за њега. Живот у избеглиштву био би не-
подношљив за њега. У ствари, он је умро оног момента када смо,
још увек као борбене снаге, били принуђени да пређемо границу
Италије и срели се са нашим ’савезницима’ Енглезима, од којих
смо очекивали подршку за продужетак наше борбе, уместо чега
нам је било одузето оружје и били смо стављени у логор ратних
заробљеника. Бог је вероватно за мога Тату имао узвишеније пла-
нове, складне са његовим духовним развојом. А за мене је остала
велика туга и празнина... Срећна сам да сам пред крај свога жи-
вота још доживела да присуствујем рехабилитацији мога оца.
Пре три године сазнала сам сасвим случајно, преко интернета, да
је књига Спутана и Ослобођена Мисао била поново издата. Тако
сам успела да дођем у везу са Господином Момчилом Селићем,
кога сам и лично упознала када сам била у Србији пре две године.
Бескрајно сам захвална Господину Селићу и његовој супрузи
Ани, а и Господину Далибору Муратовићу, за њихове напоре и
улагања у смислу да ’враћају у живот Владимира Вујића’, како
они то кажу. Касније сам дознала да је и Задужбина Манастира
Хиландара такође издала ову књигу, где сам и констатовала да сте
Ви били уредник. Желела сам и да успоставим везу са Господином
Александром Миљковићем, али сам била обавештена да је он
нажалост преминуо.
Ја Вас већ познајем, прво преко Саве Јанковића али и преко
читања Ваших чланака на разним сајтовима. Срећна сам и за-
хваљујем Богу да људи као што сте Ви још увек постоје, што нам
даје сигурност да ће Србија опстати, поново се уздигнути и по-
казати свету свој сјај! Стојим Вам на расположењу ако икако могу
са неком инфомацијом да допринесем вашој тези, о којој бих
такође желела да дознам нешто више. Молим Вас да ми пошаљете
Ваш телефонски број и да назначите евентуално време дана када
би било најподесније да Вас зовем. У очекивању Ваших новости и
захваљујући поново за дивно изненађење које сте ми припремили,
Ваша Иванка Ајдарић”
Следеће електронско писмо Вујићеве кћери стигло је 16. марта
2011: “Господине Димитријевићу, шаљем Вам и копију мога писма
Господину Селићу (са његовим сазнањем) у коме ћете наћи ин-
формације о моме оцу. Наравно, о томе ћу писати још много више.
Иванка”

“Поштовани Господине Селићу,
Поново сам у закашњењу са мојим одговором, али била сам једно
време одсутна, и мада сам благовремено добила Ваш одговор на
моје прво писмо, нисам била у могућности да одмах одговорим.
Садржај Вашег писма ме је много потресао и донео моме животу
један нови смисао. То писмо, Ваш тако позитиван и охрабрујући
одговор, отворило је за мене једну потпуно нову перспективу за
могуће остварење мог недовољно израженог сна. који је, у ствари,
био несвесан део мога бића целог мог живота: могућност да за-
вршим циклус мог живота вративши се свом пореклу. За тај дра-
гоцени дар ја Вам остајем бескрајно захвална.
Као што сте ме замолили, почела сам већ да скупљам податке
о животу мога оца (па и мом), али, нажалост, морам да кажем да
имам јако мало материјала. Напустили смо Београд у великој
брзини, било је само мало времена да се спакује један куфер, и ту
је моја мама покушала, да спасе неке документе и фотографије.
Скупила је шта је могла, али је касније много тога изгубљено у
току нашег повлачења. Све је остало тамо, као и једна огромна
библиотека, чије стварање је почело још у време мога прадеде. Па
ипак, обећавам да ћу се потрудити да скупим што више могу и
послаћу Вам све скенирано, виа е-маил.
Желим само још да додам да, према мојим моменталним
финансиским могућностима, ја могу и желим да допринесем са
сумом од 500 евра за штампање будуће књиге. Молим само да ми
јавите на време када и на коју адресу треба да пошаљем ту суму.
Употребљавам ову прилику да Вам пожелим, Вама и Вашој
породици, Ани, Малени и Бодину срећну Нову Годину 2009 и
срећан наш Божић. Морам да признам да Вам помало завидим
што ћете провести Божић у Београду, надајмо се са снегом! Али, у
исто време, желим срећну Нову Годину и нашој толико напаћеној
Србији за коју, ипак и поред свега, изгледа да Бог спрема добра
изненађења и побољшања! Христос се роди!
Ваша Иванка Ајдарић

Додатак:
О Светиславу Стефановићу и његовом сину Антону
Следи моја преписка са Антоном Стефановићем:
Ваш пријатељ (надам се да може да буде и мој) Предраг Пузић, у
првом телефонском разговору који сам имала са њиме, на моје
велико изненађење, дао ми је на знање да је нешто о мени већ знао
и то преко Вас. Била сам веома дирнута његовим објашњењем.
После мог доласка у Бразил и за цело време комунистичке владе
нисам имала никакав контакт са Србијом. Овде има много мало
Срба, а са друге стране знала сам да је пошта у Југославији била
цензурисана. Тек почетком деведесетих година почела сам да
поново добијам пошту и да пратим (и у исто време да много патим)
све што се у Србији догађа. Преко интернета пратим све што је
могуће и вероватно сам боље информисана него многи људи што
тамо живе, већ и зато што ја преко светске штампе видим боље и
другу страну медаље. Ако бих се определила само на бразилску
штампу, буквално не бих знала ништа. Тако се и десило да пре
неколико месеци дознам да Сава Јанковић кога сам упознала у
логору Еболи, живи у Америци, да је књижевник и сликар. Успела
сам да уђем у везу са њиме (све захваљујући интернету) и преко
њега са Предрагом Пузићем, и сада са Вама.
Моје сећање на Вашег оца је дубоко урезано у моје памћење.
Импонентна статура, бела коса и благ осмех. Постојало је велико
пријатељство између њега и мога оца. И велико поштовање које
је било пренето на мене и на мога брата. И још пре него што сам
чула о његовом трагичном крају живота, знала сам тачно како
би се то десило. Иста судбина очекивала је мога оца, који је свим
својим пријатељима саветовао да изађу из земље док је још било
времена. Он сам у ствари није хтео да напусти своју отаџбину,
али, у последњем моменту преовладао је очајан апел моје мајке
која га је ставила пред избор између дужности према породици
или узалудног жртвовања свог живота. У ствари, мој отац је
духовно умро у моменту када смо изашли из Југославије (боље
рећи Србије) и ја се до данас питам шта би било боље за њега:
остати у земљи и дати свој живот у име своје вере и свих идеја које
је бранио целог живота, или отићи у иностранство и живети још
неколико година, у мукама и патњама, свестан ситуације у којој
се налази Србија и српски народ. До данас немам одговор на ово
питање. Све је то у Божјим рукама.
Ја још увек немам проблема са памћењем, али постоје мно-