Уредништво
Српске урвине
(уз осамстоту годишњицу самосталности
Српске православне цркве)
У жељи да Српска православна црква уђе у девети век своје само-
сталности још самосталнија, здравија и целовитија, посвећујемо
Уводник нашег двоброја 35/36 њеном 800-годишњем јубилеју кри-
тички указујући, потпуно добронамерно, на погрешне кораке,
државне и црквене, на нашем миленијумском путу.
Ава Јустин каже да “тражећи истину, пробијајући се ка све-
тилишту истине, мисао човекова се увек ломи кроз стравичне
урвине” 1) . Шта да кажу уредници овог часописа о својим мисли-
ма, које ће се неминовно сурвавати кроз још стравичније урви-
не, запитано покушавајући да само у мислима протрче овај
предугачки и претешки пут СПЦ? Јер, “мисао се не може нами-
слити, ни осећање наосећати; све је у човеку вечито гладно и
вечито жедно” 2) , каже исти светитељ. А ми ћемо казати баш то
– да нас је ова мисао Аве Јустина мотивисала да критички про-
мишљамо о урвинама српског народа уз осмовековни јубилеј СПЦ.
Као и сви простодушни православни Срби и следбеници
добра, прво што уочавамо јесте да је, кроз све те векове, СПЦ
сијала као злато у ватри свом народу. Водила га је у стварању,
учвршћивању и снажењу српске државности од малих кнеже-
внина и жупанија до великих српских краљевина и царевина
– економски, војно, културно и политички моћних. Успон је тра-
јао вековима, док је српски народ био духовно јединствен и,
како паства, тако и његови јереји и државници, веровао у
хуманистички идеал и уздизао и државу и себе у духовном је-
динству народа, владара и јереја. Градили су храмове, који и данас
задивљују, и при њима организовали школство, здравство, науку,
уметност и културу. Онда када су одгурнули хуманистички, а
похрлили за материјалистичким идеалом, раздробљен је српски
народ и његова држава тако да се ни до данас нису саставили.
Следствено томе, страдала је и Српска православна црква, али је
она и у ропству сијала и била верним Србима водич у подношењу
тог ропства, у тихом отпору окупаторима и у крвавим бунама,
устанцима и ратовима до слободе коју су дуго чекали, али и брзо
губили због неслоге и похлепног срљања за материјалистичким
идеалом. Српска православна црква била је државотворна и
преузимала поједине улоге државе када Срби нису имали своју
државу, него су поробљивачи њима владали.
Као и сви други народи, Срби имају свој печат и кôд. Печат
нам је српски језик, а кôд – српско писмо. Кроз историју, а пого-
тово данас, српске државе (уколико су уопште биле српске) ма-
ћехински су се односиле и према печату и према кôду народа
којим су управљале. Од народа су често, као и данас, тражиле
да мења своју свест према страним узорима. И – дотерали смо
дотле да је српски језик раздробљен, а српско писмо скоро
уништено.
А шта је народ без печата и кôда? Једна примитивна руља, која
нема свести о себи и значају своје вере, етике, језика, културе, и
традиције. Од потпуног расрбљења, наш народ је спасао један
додатни печат, онај који су наши умни преци, визионари, дубоко
утиснули у свој народ. Тај други печат, који ми Срби имамо, а
други народи немају, дубоко је утиснут у нашу свест да га ни
тиранске империје и сатанске идеологије нису могле избрисати.
Тај наш други печат, који је пијететно градила српска црква,
зовемо благим светосављем. Утемељила га је стваралачка лич-
ност и до данас ненадмашно и ненадмашиво дело оснивача
Српске православне цркве – свесрпског светитеља, монаха Саве,
само краткотрајно принца Растка Немањића који се одрекао
власти, световне славе и силе и кренуо за духовним, хума-
нистичким идеалом којим се руководио, а материјалистичког
порива као да никада није ни имао. Скоро сви српски средњо-
вековни владари, мада не сви у младости као принц Растко,
одрицали су се престола и власти да би пошли у манастире и
живели монашким заветом. А данас? Шта нас је данас задесило?
Данашњи српски челници желе да владају неограничено и
доживотно и да сва блага свог народа свуку у своје магазе.
Зато су данас српске државице распарчане, слабе и у свету
безначајне, па с њима савремене империје раде шта им се
прохте. Печат српског народа раздробљен је и преименован, а
његов кôд згњечен. Захваљујући Српској православној цркви,
још сија у српском народу спасоносни печат светосавља, који
нису могли покрасти из душа верних Срба. Нема теме старог
Елма, од Црног мора на истоку до Јадранског на западу, од
грчког Солуна на југу до мађарске Сент Андреје на северу, без
утиснутог светосавског печата у топониму овог мученичког, али
још увек јединог митског простора Европе. Сви храмови наши,
сви монаси и свештеници и сва паства СПЦ су светосавски. То
је оно спасоносно семе које још увек чува Србе и српске земље
да не би нестали у складу са плановима европских и светских
моћника и њихових домаћих извођача радова. Светосавље је
и знак да ореол око главе светитеља Саве на манастирским и
црквеним фрескама и иконама, али и у српским кућама, пред
којима се крстимо и молимо Богу, није сликарска машта и боја,
него суштаствена, вишеслојна светлост његовог делања и дела,
_________________________
1) Отац Јустин Поповић, Философске урвине. Манастир Св. Ћелије,
Београд 1987. Стр.9.
2) Исто, стр. 16.
Секула Шарић
Овце
Кружиле су беле и црне овце, о, како су кружиле беле
и црне овце трагом вучије крви. Ходале су са
скривеним небом у себи и несазнајном душом
да је неки чудан демон… демон именом својим
непретвореним… извесни демон је у њима мирисао
ружу дивљег кестена. То је смрад великог брђанина,
назовимо га Сократ, бриљантног баснописца који
је у свакој прилици
говорио да воли
да збија помало неслане а тако захвалне шале
на рачун стварно трудних жена.
Неко је вриштао гласом пренапрегнутог века,
новорођенче, управо! Неко је угледао крваво
новорођенче помахнитало у плачу!
Неко се радовао сузама радосницама
и започео да пише прави почетак
великог
епа. Али негде… ту је… смртоопис
врелог огња, његовог леденог брега и
њихове свагдашње потаје. Негде,
ту је, стварно!
У мало-великом, у свету томе постоји
стаза коју заоравају, по којој мокре, по
којој мокре, по којој стварно ходочасници
мокре. Постоји и углачана стаза
над којом се крвоследници надмећу и
над којом,
над којом осионе причалице тако
вртоглаво бдију.
Мртве овце: заклане, искасапљене, непоједене,
остављене, издробљене, овековечене.
Оне су и данданас, управо тако,
Хермесове љубавнице!
Моја ватра
Сам сам и разговорљиво свој и у томе нема ничег
лошег. Право ће чудо бити када у светлој будућности
мрака живог себе поделим са другим. Значи, треба да
сретнем неког које прилика са својим лицем и ко
зна чијим наличјем.
Његово лице изгледа нестрпљиво, прикрива бол који
је чини сјајним аметистом. Несигурно показује то што
је спасоносна, способна звезда великог хода. И верује!
Верујем и ја! Ја верујем у човечанство њене седе власи
која прецизно збори.
Постоје још неке прилике које изгледају као привид и
служе да импресионирају огледало. Огледалце, огледалце,
кажи ми, Бога ти, кога амбициозно притиска слатка,
паперјаста слобода? Твоја ватра је празни понор моје
изазване ватре! Моја ватра: неосветљени предео
свакодневне тајне.
Огледалце, огледалце:
ја јесам сам и разговорљиво и зачудно свој, у празној
соби неко ми сигурно прилази носећи страшну олују
још страшније испуњености.
(Често) спомињање историје
Делимиру Решицком
Све је почело у најдубљим понорима
временског дела који се назива истинска
коб, та зла је коб вазда јасна, недвосмислена,
жигосана, појединачна као и сам самцити Бог,
кажеш ми. Нешто мало касније у
опседнутом граду чули су се умирујући
крици одсечених језика, љубичастих наречја,
јуродивих погледа, хроме историје, и вечности,
и вечности, него шта!
Вечни град?! Недосањани сан?! У
његовој непојамној дубини само скелети костију
не ломе неко бивше битисање и човеков
човек умљем простире неумље.
Испред њега, испод вечног града, испред његовог
града, у његовој дубини, уствари, у њој, у муку
који се именује именом својим птичурине,
пацови, бауљине, недовршени људски измет, балаве
змије у клупку спаривања, множе пустош од
кидања, пуст од памћења.
Самоћа
Нико, ама баш нико не може да објасни
моју бесомучну жеђ као сталну и
вечиту радозналост која је
озбиљно важнија од чарног живота. Она
блиставо настаје зато што ће се
неподношљиво изгубити у поплави таквих
потпуности, врло моћних, опет ће
изронити удахнувши ваздух, појавиће се
као жестока последица мрака и светлости,
стање од јуче и
од сутрашњих и преко тога, уживања.
То је немарно и намерно варварски
неограничено, забринуто, индивидуално,
деградирано а крвожилно. Постоји
само испљувана сметња, препрека,
о, тако превелика, прећутани океански јаз,
мук да је бити сам исто што и поново
наћи себи себе самог.
Александар Марић
Завет
Држите отаџбину у клети
У дубини душе чувајте мало луча
Ако вам негде очевина или дедовина
Грца у остриги и дивљој купини
Ако је багрење прекрило њиве
Изникле јасике из темеља куће
Куће из које су потекли сви
Ваши
Пронађите брзо ковача који кује
Иза трећег брда иза сваког времена
Од њега купите косир закривљен
С дугом и јаком држаљом
И удрите по врзини
Као по хорди азијатској
Која поље ваше Косово роби
И по багрењу секиром и тестером
Као по латинским витезовима
Који прекршише завете крста
И узеше завет пљачке и уништења
Држите веру своју у клети
У дубини душе чувајте пламен
Ако вам негде црква лежи
Слободно узмите своје ослобођене
Домове и васкрсле дедовине
И слажите камен по камeн
У клети својој у којој борави Лик
Лик из кога су потекли сви
Ваши
Медиолански запис
Александару Сањи Илићу
Уплети, заплети, расплети
Отвори спис под покровом
Урони у ситне ретке црних слова
У мошти древности забележене
Уплети, заплети, расплети
Разби закључане окове књиге
Чији се кључ крије у звездама
У вођењу васионе и задатку
Завет црвено исписан
У насловима светих књига
Садржаних од коња и јунака
Извијених од тела писара
Међу биволима, међу травама
Читај спис на глас сричући
Непојамни стих, лахор срaмни
Кроз који проговара благовест
Уплети, заплети, расплети
Разиграј срце инструмента
Преношеног вековима као наука
О хлебу и вину, о врту и рекама
Уплети, сваку влас у израз
Казуј заплете, казуј трагове
Растуће драме када цар пати
Растопи осињак запитаности
Проговори језиком зрелим
Шифарником векова прегорелих
Одакле сила продисалој глини
И руци одакле моћ и пркос
Расплети замршене векове
Кад један се цар отвара
Док тражи лека у промени неба
У поклоњењу пред распелом историје
Уплети, заплети, расплети
Отвори срце под покровом
Запис Петра Петровића Његоша
Постоји дан којем сам дужан
Остао је без преке песме
Иако се укрштају брвна
Јер родио се у робљу тесар
Обилази пропланке, црквишта
Његова рука на мишици је Господњој
Позива се прво на Прокопија
Па на Малу госпојину, Тројицу и Свету недељу
Укршта брвна у тишини гора
Тиме шуме постају крштене
Јер родио се у робљу презвитер
Његова рука у благослову је Господњем
Стада се појављују као галаксије
Рађају се и умиру звезде
Јер родио се у робљу цар-пастир као Давид
Штап његов воља Господња задржава
Док не испуни се времене спасења
Када песма слободе улази у дах
Постоји језик којем сам дужан
Да без насушне песме не остане
Јер родио се у робљу песник
Певач чији глас је у хору вишњем
Укрштај тесаре, закрштај презвитеру
Царе у посту чекај, ево почињем да певам
Жича, светлост, причешће
Поново је о светлу реч
Свањава октобар и дан краља
Кога брат подиже из смрти
А задужбина црвена
Опет у светлу само пребива
Поринута у потезу вечном
С мноштвом бродовља око себе
У храму коме Спас је у имену
Деца једино власна су за игру
Првином од створених твари
Јер поново је о светлу
Све време реч и о њеном саздању
Која улази крунисана
Кроз јужне двери
Претачу младенци фотоне
Из шаке у шаку
Она се простире по поду
Обузима им косу, бежи у очи
Док непропадљива светлост
Која увек иза је вида
Пада на престо примајући дарове
На крају кушамо преточену
Светлост из путира
Дајући смисао свакој твари
Док мала деца трче
Кроз игру светла и сенке
И тама не обузима њихову сушт
Позвање наше у светлу запечаћено
Дејан Ђорђевић
Будим се да бих те волео
Будим се
због погледа у плаво,
због вртоглавог круга
у коме се губим
можда?
Будим се
због онога што је нацртано
и што може да се избрише!
Будим се
због твојих корака
које чујем,
јер знам да долазиш;
Због дланова руку
који се зноје при помисли.
Будим се с песмом,
с твојим гласом
у страху да те не успавам;
Будим се да бих те волео!
Буди птица
Бранку Миљковићу
Са сивим каменом и црном земљом,
пропеваће гомила пред тобом.
Буди птица, и лети, свуда по свету.
Постоје многа места, за твоју ватру.
Треба поверовати
Дођем до извора,
Покајем се,
Изговорим,
И пустим да вода однесе.
Изађем из круга,
И опет сам у њему.
Премерили су ме,
И обележили као земљу.
А свет ће,
Једнога дана нестати.
Ја, песник и ловац
Запалило се сутра.
У папучама гасимо пожар:
Ја, песник и ловац,
У служби људи и животиња.
Ватра је саставни део живота,
Чуло се после несреће.
Ми смо морали даље:
У шуме,
У облаке,
У сан.
Превео Darko Kotevski
Дубравка Матовић
Лево живе мачке
У граду ћеш разумети
ход мачке по крововима.
Оне с лакоћом
с димњака на трешњу.
Гледано ка истоку
лево око мог стана
у томе не проналази смисао.
Бетмен би то могао
са солитера преко паркинга
на солитер.
Десном оку савршено је јасно
како с крова куће
на кров страћаре.
Леви прозор
у непрестаном шуму.
Десни у сеоској тишини.
Леви – издувак ауспуха,
десни – димљени из шпорета.
Гледано с истока на запад
лево живе мачке.
Привременост
Привезала сам дрво
селотејпом за стуб,
продужила му живот привремено.
Не могу да доручкујем.
Управо одбацујем
“не бих ја то могла”
у страну.
Шушти водпад булеваром.
Како не оглуве све те животиње
што се уливају у аутопут?!
Усидриће негде свој ауто.
Ићи ће негде. Радиће нешто. Живеће.
Изливање сата у време.
Навала свега кроз све могуће излазе.
Ослобађање је одрицање.
Ако нећеш,
вежбај капитулацију.
Сидро
Кад ме време уграби
да стојим на семафору
помислим по неку мисао о свету.
Лепи су лампиони у сумрак.
Доле на дну булевара
усидрен је брод.
Нема га.
Доле пред њим је мирна пучина,
колонизовани аутопут,
низ светала до даљине.
Бити ласта
По очима ми цветају платани,
у торби броди Бродски,
мириси ми цуре кроз ноздрве.
Сви наши у нашој отишли су негде
и овде на улици славе 1. мај страни језици,
што су добро уочили Цигани:
трамваје прате трубама,
радост размењују за ситнину у џеповима.
У даљини док шуште фонтане
и цвета парковско цвеће,
сви моји у мени су близу,
и они што моји нису, а могли су бити.
Живот ме води
крај књига, Цигана и буба,
води ме да прођем,
а прате ме ветар
и мирис шећерне вуне.
Цвета кестење по путу,
ван града трава под ветром леже.
Возач сам меког срца
и друмове гумама газим.
Погледом им споменик правим.
Гледам се очима будућих неких
задивљених слободом осећања наших
и сликом нашег света:
ићи за мирисом багрема,
уцвалих ушушканих гробаља и башта,
ићи друмом крај проширења
на којима се продаје воће,
вратити се, и опет ићи.
Бити ласта у року од неколико дана.
Јелица Шаула
Такмичење (сунца и месеца)
Ево, могу извести муњевит скок
као да ми је душа зачарана
да достигне највише стене топ –
изнад реке, изнад шуме као
уз неки дивовски узлет – ево,
већ чиним такав крет: ОП!
Сјајан месец ће изаћи учас напоље.
Већ сам горе на планинском врху,
жељом сјај Месеца ћу додирнути
уз заспалог целог света слику
– Ко ми може снагу оспорити
за такав дивовски скок – ОХ!
Ако би читав свет могао да
полуди управо у овом моменту,
ко га може назад у разум вратити?
Гле, тај Месечев сјај непостојани
мисли – може Сунце победити.
Ево, од кретње душе очаране
Месец остаје као пуж ноћи,
заувек увијен у тамни ноћни оклоп
све ће, веома брзо, у трену се збити.
Гледајте ме, златни зрак сунчани
вазда ћу, ноћ заслепљујући сјајем,
ја, Сунце, победити – надмашити.
Одлажење
Ми људи у тихом
последњем лету живота
ко свелих листова шум
падосмо к земљи
по целоме свету
одложисмо негде ум.
А тихо беше, тако тихо
то одлажење, нестајање
споља гледано – невелико.
Да л’ нечији или мој ум
или шта беше чуо?
Да л’ последњег пулса
стишавање – ил’ је
какав лахор био?
Где сан беше негда мио
ко ушао – ко
се уселио
у моје душе стање,
у мога срца и мог
духа сање
ко се удомио?
Како ли се само
усудио – да л’ је
духа расрдио?
Осветљујућа тмина
Дах по дах до освита чела
Ноћ по ноћ у таму завела.
Време узбуне поновљено док
Ветар између облака трне
Одакле оживљено јато
Залуталих птица прхне.
О, нежно чело да л’ нам се збило
По освитима непролаз, тамнило,
По голој ноћи забуна завела
У лутањима до космоса одвела,
Тамо и птица загубљених јато.
Али звездама оста непознато
Из земљиног умња у небо сиње
Пролутати њиме па пасти у биље
На горку земљу у мокру траву
У рани освит заронити главу
Убедити срце нека дах умири
Ветар је опет ветар, из космоса
Паре пири.
Сад речи песме нек поведе јато
У наручје неба опет одаслато,
Прочеље светлости, јасна белина
Цветови изникли из нигдина,
Разданиће се оно што нам дато
По тами наћи од сунца злато.
А даље шта има нека реши умље
Што га је упило онострано биље
Од земље к небу много пута тако.
Осветљујућа нит ума пребродиће лако
И неће знати зашто нит где је била
Осим да је и она нектар-светло пила.
Фантазија под месечином
Ноћ пада,
праг се претвара
у Месечев саг.
Отворимо врата,
закорачимо у сребро
поноћнога сата.
На крилима тишине
са “ором” лакоће
измеђ сна и будности.
Ал’ немојмо се
пробудити.
Летети неузнемирено
тихо ка звездама
и Месецу душом – водиљом
кроз бескрајну васиону
месечином
(путујући првом класом).
Уз којег Анђела
или коју звезду
лебдети ка
озорењу.
Светлана Ђурђевић
Искон
На почетку беше Реч
И настаде свет
Душа и тело
Светлост и тама
Добро и зло
Живот и смрт
И би воља Његова
Кроз сузу кроз росу
Кроз кишу кроз пахуљу
Преко потока преко река
Преко океана
Из изворишта
Из увира
До слапова до глечера
До каскада
Бујица која време надвлада
На почетку беше Вода
Парче душе
Ако ти осмислим стих
Најискренији
Од ког ћеш се најежити у врелом
Јулском дану
Уколико ниси заборавио јединствени
Мирис покошене траве
Хоћеш ли ми дати
Откуцај срца
Ако ти посветим строфу
Неисказану
Због које ћеш пустити сузу
У сиво свитање
Уколико ти маска неискрености
Ледом није оковала око
Хоћеш ли ми дати
Недосањан сан
Ако ти напишем песму
Једноставну
У којој ћеш се као у огледалу
Препознати без страха
Уколико си према себи искрен
И ниси алтер Доријана Греја
Хоћеш ли ми дти
Парче душе
Остати свој
…А ја сам само пуста стена
окрњених црних суза нечијих.
Упијам сав задах ове трошне,
избушене и опустошене планете,
а ипак и даље стојим на бедемима
неких старих измрцварених и давно
заборављених појмова Правда и Истина.
…А ја сам камен спотицања
изопачених, некад бриљантних мисли.
Окужена и упрљана грешним и
бесмисленим визијама среће и
давно покопаним исконским осећајима
бола и патње некод другог Ја.
…А ја – еликсир – плутам
у безграничном вихору крика птице
злослутнице, улаштених златних пера,
док ми вапај црних слутњи загушује
кликтај осакаћене, прегрубо дефлорисане
тајне – остати свој.
Парање душе
Не парај ми душу,
као изношену блузу.
Не даруј ми олако
изнуђене милоште,
јер моје је срце
залеђено стакло
и за себе само
једну искру иште.
Не говори ништа,
нека туге тону,
од наше љубави
остала су згаришта,
а пепео је
испунио васиону.
И не кај се лажно
због промашене среће;
јутро је од суза влажно,
оних, које више тећи неће.
И само то
на крају је важно.
Не парај ми душу.
Урош Уљаревић
Под звездама
Од чега смо саздани, ми деца земље
Kаквог смо кроја, шта нас то чини
Kакве су руке извајале тебе и мене
Kоме дугујемо постање, каквој висини
Је л плаћен тај цех или је без покрића
И дужни смо сваким атомом свог бића
Је л због грешке у коду остајемо недоречени
Збуњени, изгубљени и остављени
Зашто сте пали, синови рата
Сваког ког води лажно знамење
Престаће да ниже успехе, тек падове
Сакупљаће по путу шарено камење
Где вам је гордост, кћери ватре
Зар да вас други осуђује, потписује
Да вам руку својом води
Без вас он не постоји, све престаје
Давно смо обећани таласима,
А саздани од прашине
Без спокоја испрани и проклети
заборављени и од саме тишине
Силна је моћ што жилама нам бруји
Ипак смо скројени од звезданог ткања
Пада и ломи се што на путу је струји
Уз веру и намеру није нужна нада
Преко крова, скок до неба,
добар залет, све што треба
Спокојни међ брезама
Остајемо под звездама
Промене
Знаш, дође тај неки трен
Игла промаши бод
Тегла падне на под
По камену се густи разлије мед
Дође ти, да се замислиш.
У руци млака шоља
Слаба је кафа и воља
Тмина потмулу буку крије.
Додирне ти руку други
Kалуп складно лежи
Пак тело тихо режи
Језа сврби и не нестаје
Чујеш своје име
Резак смех звони
Метак стакло ломи
Јутарње сивило облик добије
Гледају те. Чекају.
Извор слаб и плитак
Бескрајно ти питак
На кормилу се пак хвата лед
Хлебом зелени буђ
Тек се понеки зрак
У ваздух опор и јак
Kао шило зарије
Погледај ме радије
Оживи ми руке дрвене
Биле животне, црвене
Везива отпусти и предај се лако…
Омами ме тако
Одвуци ме са линије
Запоставићу најмилије
У огледалу нек само видим тебе.
Занемарио сам себе.
Неубедљив дрхтав корак
Сваки залогај мени горак
Без разлога страхујем
Место смеха… оплакујем
Рељеф праве моје боре
Међу њима кључа море
Гуши ме десна рука стварности
Гурнут ван реалности
Чиме ли сам омамљен
Тричаријама забављен
Грабим сламку које нема
Милош Милачић
Валцер код Градске капеле
Исток ће коначно, без страха, моћи да убија паукове. Ја сам ту
привилегију имао од рођења, али сам је ријетко користио. Понекад,
кад би се неки од оних одважних, самоувјерених, дугоногих банџи
џампинг (Bungee Jumping) паукова спустио са плафона скоро до мог
узглавља и као прави екстремни спортиста висио на нити мреже
коју је сам исплео, толико бих се уплашио и замлатаро рукама да
сам тако и нехотице, ако је то олакшавајућа околност, прекраћивао
његов часни, неимарски живот.
Једном смо Исток и ја пратили колону мрава који су, претходно
га усмртивши, носили паука до свог мравињака.
– Јеси ли знао – упита ме – да ће ти умријети мајка ако убијеш
макар једног, јединог паука?
– Мени је умрла мајка оног дана кад сам се родио – рекох му.
– Благо теби … Ти не мораш да водиш рачуна хоћеш ли убити
паука или не. Ја морам, због моје мајке. Схваташ?
– Схватам – рекох. – Источе, што мислиш, хоће ли свим овим
мравима умријети мајке због онога што су урадили?
– Да, рече, сигуран сам у то.
– И ја – рекох…
* * *
– Учествујем у жалости – изустих једва чујно, пружајући му руку
петнаестак година касније. Исток је, са још тројицом најближих
мушких рођака, стајао испред капеле Градског гробља примајући
саучешће. Тета Ева је прошле ноћи испустила душу послије краће
болести, писало је у умрлици… Али умрлицама не треба вјеровати,
баш као ни женама у црном које су у капели, збијене крај одра
тужиле покојницу.
– Умрла је сама – проговори Исток скоро плачним гласом. – Без
игдје икога на овом свијету. То ме раздире, мој пријатељу, јаче и од
помисли да је никад више нећу видјети. Али како сам могао знати?
Како? Нијесам ни слутио да је болесна, нијесам ни слутио да нас
може оставити сада. Сада кад нам је…
“Сада кад нам је најпотребнија”, то је покушавао да каже? Ипак
није довршио реченицу. Оборио је поглед, схвативши да га познајем
довољно добро да не насједнем на причу о лажном просјаку и на-
ивним пролазицима. Није им ни била потребна. Довољни су сами
себи. Али близанци и поштовалац добре капљице, иако не мање
криви што је тета Ева посљедње дане свог живота била осуђена
на тамновање у бјелини болничке собе, бар ми нијесу подметали
кошарицу једнодневне патње у коју бих тутнуо неколико грошића
сажаљења. А Исток, мој друг из дјетињства, покушао је, али
зауставио се на вријеме. На вријеме, свом срећом јер бих у
супротном ту кошару безобзирно преврнуо и из ње би се просули
сви они изрази саучешћа које је од јутрос марљиво сакупљао…
– Хвала ти што си дошао – настави наизглед смиреније. Па-
тетика, попут бјелоушке, још једном зашишта из његових трав-
натих ријечи.
– Толико је ваљда и заслужила, моја сирота Ева. А тебе, тебе
је посебно вољела. Само да знаш. Мајчински, могу слободно да
кажем. Као да си један од нас…
Ту направи театралан полуокрет и усмјери поглед ка бли-
занцима, који су стајали пар метара даље.
Примијетио сам да се неколико људи приближава капели.
Крајње вријеме да одем. Без поздрава, наравно.
– Еј, Лаве – зовну ме Исток. Окренух се.
– Хоћеш ли присуствотати сјутрашњој сахрани?
– Нећу.
– У реду – рече. – Хтио сам да ти кажем… Остаћу овдје још пар
дана док се све не заврши… Волио бих да се видимо, ако немаш
ништа против. Је ли ти и даље онај стари број телефона?
– Да – одговорих му – Број јесте, али ја више нијесам онај
стари…
* * *
Понекад сањам да имам мајку.
Ту се све одвија хронолошки, у виду кратких филмских флешева
који би могли да послуже варошким гатарама – приправницама
за примарну обуку, док мало не овладају материјом.
Мајку сам видио само на изблиједјелим фотографијама. На
једној од њих (јединој на којој смо заједно усликани) стоји сама
у хладу старог јасена испред наше породичне куће. Већ је у
поодмаклој трудноћи. Безбрижно гледа у објектив фотоапарата,
не слутећи да ће два мјесеца касније живот који ће донијети на
свијет, директно утицати да изгуби свој…
Особа коју сањам уопште не личи на ту младу жену са слике.
Прво је не видим али осјећам необјашњиву блискост. Чујем
њен смијех пун свјетлуцавих искри које чудесном топлином ис-
пуњавају собу. Сањам како ми брише пекмез од шљива што ми
је размазан свуд по лицу и како галами на комшијску дјецу која
намјеравају да ми украду неколико сличица из чувене колекције
Тарзан, господар џунгле. Сањам како ме држи за руку док улазимо
у градску књижару. Тамо јој прстом показујем на браон ђачку
торбу на којој Астерикс и Обеликс покушавају, уз помоћ чаробног
напитка, да среде ислужене и трапаве римске легионаре… (– Да
ли ћу се сјећати свих тих детаља касније, кад се пробудим? –
Хоћеш, не брини – каже ми милујући ме по коси…). Сањам како
ми пегла бијелу кошуљу за полазак у школу и како, док одлазим,
просипа за мном воду из бокала. Из даљине јој машем не окрећући
се. Уколико погледам у просуту воду на степеницама, може се
десити да добијем и неку оцјену нижу од петице. Може се десити
али не дешава се, на моју велику радост… Све петице на крају
разреда и књига Посљедњи Стипанчићи неког хрватског писца,
као награда Наставничког вијећа за најбољег ученика… (– Да
ли си поносна на мене – питам је? – Наравно, мили мој – шапуће
ми и први пут од почетка сна подиже главу да је сасвим добро
могу видјети). Плаве очи као два дубока зденца и око њих једва
примјетне боре. Младеж на лијевом образу и просиједи прамен
равне, смеђе косе. Руком пролазим кроз њену косу и увијам пра-
менове око прстића… Лијепо али уморно лице одаје утисак неке
потиснуте, дуготрајне патње. Ипак, још једним осмијехом поку-
шава да нас обоје завара… Успијева у томе…
Будим се у увјерењу да је неизмјерно сретна и да неодољиво
подсјећа на тета Еву.
* * *
Али ја више нијесам онај стари… Јер да јесам, данас би био
најтужнији дан у мом животу. Стајао бих поред оне четворице
несретника као да сам и ја изгубио најближег свог. Изгледао бих
сасвим очајно, скрушено и испијено… Људи, који би наилазили,
пружали би и мени руку и учествовали у мојој жалости а ја бих
рукавом угаситоцрне, очеве кошуље, с времена на вријеме, брисао
нос и сузе… Ко је овај, питали би они који ме не познају… То им је
први комшија, одговарали би упућени. Отац га је подизао али Ева
му је била као мајка. С правом је ту, закључли би…
Да сам онај стари, дошао бих опет сјутра, на дан сахране и
замолио поштоваоца добре капљице да одржим опроштајни
говор… Он би, гле чуда, пристао на то, уз један услов: – Само буди
кратак – казао би. Тројица синова сумњичаво би одмјерили
оца, али двојица би испоштовала одлуку без поговора. Трећи
би, претпостављам, мрзовољно проциједио нешто кроз зубе.
Нико ме не може разувјерити да тог тренутка не би проклињао
поштоваоца добре капљице пожеливши му да сконча отприлике
као стари Карамазов! Ја бих у тој клетви, неизоставно, био онај
сулудни Смердјаков, четврти син – несин…
На опште изненађење нестрпљиве свјетине, тад бих се попео
на трећи степеник импровизоване говорнице и прекрстивши се,
покушао микрофону (и никоме више од присутних) да симултано
преводим у ријечи, бол која се таложила у мени…
Нијесам ја Лав, далеко од тога. Дајући ми то трословно име
отац као да је пренебрегао чињеницу да храброст, коју оно симбо-
лише, није довољна компезација за самотнички живот што ми
је остављен у насљедство доласком на овај свијет. Требало би
да се зовем Могли… Никад нијесам спознао снагу урлика али сам
зато научио да завијам… Одгајила ме вучица и са нестанком ње-
ног осмијеха изгубио сам сан. Праведан и очајнички… Како да бу-
дем сигуран да је оно што је оставила иза себе довољан залог за
вјечност? Ако су сви који су је вољели ту, онда се плашим да није…
Њен живот био је као из бајки, помјерених и искривљених… Као из
