Славистичко путовање једног Швајцарца на крај света

Родио сам се 1941. године, у граду Куру (Chur), у Швајцарској, у породици која нема никаквих породичних веза са словенским светом. У свом родном граду, кога су основали Римљани, могао сам чути различите националне језике: локално, немачко-швајцарско наречје, италијански и реторомански. Породица у којој сам одрастао била је једнојезичка швајцарска породица, немачког наречја.

Мој интерес за језике, књижевност и историју словенских народа почео је кад сам похађао гимназију у родном граду (1954–1961). У то доба нису говорили много о словенским земљама и, уопште, о земљама такозване Источне Европе. Већина људи је знала да су „те” земље негде на истоку, иза жељезне завесе, врло удаљене. Али за мене су биле део ширег, мистериозног света који сам тада познавао углавном из књига, страних радио-емисија и прича моје баке.
Моја гимназија придавала је велику важност националним и страним језицима. Тако сам учио стандардни немачки, француски, италијански и енглески језик као обавезне, а шпањолски као факултативни језик. Исто тако, морали смо да учимо и латински језик кроз свих седам година колико је ова школа трајала.
Разуме се, то је све стимулисало мој интерес за стране језике, те сам почео да сам да учим руски из Лангеншајтовог уџбеника, а мали радио-апарат био је извор мог усменог сазнавања језика. Често сам у ноћи слушао емисије московског и ватиканског радија – те станице сам доста добро хватао у то време. Москва ме је снабдевала руским гласовима, а на ватиканском радију могао сам да слушам емисије са више или мање истим садржајем на различитим словенским језицима. На тај начин сам добијао неку врсту упоредних словенских граматика!

Моји родитељи би више волели да сам се концентрисао на „корисније предмете”, али нису имали ништа против овог мог специјалног, егзотичног интереса, па су ми чак омогућили приватне часове код једне емигранткиње из Латвије. Подржавали су ме и професори у гимназији. У нашем разреду, свако је имао свој хоби, мој је био – источна Европа, па сам у разреду говорио о њеној историји, а нацртао сам и географске карте ових земаља за наш разред. Имао сам и једног услужног књижара који ми је помагао да добијам књиге из источноевропских земаља, а преко Берлина. Сам сам почео да учим и староцрквенословенски језик и арапско писмо. Од тог времена читам граматике различитих језика као романе и тако, на лак начин, као да се играм, добијам лингвистички увид у неки дотад ми непознати језик. Понекад су ме неки звали комуниста, јер су се у доба хладног рата придеви „словенски” и „комунистички” често сматрали синонимима. Али проблема није било; све је класификовало као „Штофелова екстраваганција”.
Задржао сам се опширније на опису својих првих година, јер тек сада, 50 година касније, видим какав велики утицај су имали ти почетни кораци мог занимања за славистику. Одвели су ме, од мог малог места, у шири свет и, на крају, довели на Универзитет у Окланду, на Нови Зеланд. Ипак, нисам то могао да предвидим кад сам почео своје универзитеске студије у Цириху, у јесен 1961. године.

У Цириху, на почетку студија, уписао сам енглески језик и историју, али сам ускоро прешао на славистику, узевши енглески и историју за помоћне предмете. Славистички одсек (Slavische Philologie), управо је тада отворен као самосталан одсек Филозофског факултета, и то је био за мене магнет од кога се нисам могао одвојити. Мислио сам, као и моји родитељи и многи саветодавци, да бих могао да студирам свој хоби – славистику – а увек бих могао наћи посао као наставник енглеског у некој гимназији. А, ко зна, можда бих могао чак и „учинити нешто” са славистиком!

Било је само дванаесторо студената на овом одсеку, а то је значило да смо скоро имали личне часове са професором и са лекторима. Похађао сам руски, као главни предмет, а два друга словенска језика су ми била споредна. Поред руског, у то доба у Цириху су предавни само пољски и оно што се тада звало „српскохрватски”, те смо сви узели ова два језика као споредне. Руски смо морали научити активно и пасивно, а споредне језике само пасивно. Књижевност су предавали у свим предметима, али је руски и овде имао приоритет. На катедри био је само један професор, Професор Бранг, који је имао сву одговoрност за овај огроман предмет. Разуме се, његове лекције и вежбе нису могли обухватити „све”, па смо били охрабрени да нађемо и своје личне приоритете. Свиђале су ми се књижевности словенских народа, али мање теоријско знање о књижевности. Мој интерес је био за језике, за њихове историје, узајамне везе и структуре па и за социологију језика и геолингвистику. И тако сам се специјализовао у лингвистци 1968. године. Онда сам написао свој докторски рад о терминологији спорта у руском језику, особито зимског спорта, јер у скијању сам имао своје властито искуство. Докторирао сам 1975. године.

У Енглеској, на усавршању језика, био сам два пута у задњим годинама гимназије, а прво путовање у „словенски свет” догодило тек после почетка студија у Цириху. Није било у оно доба лако путовати у СССР и још мање живети тамо самостално. Али зато није био проблем да се путује у тадашњу Југославију, а путовање возом, на пример у Београд, трајало је само 20 сати. Тако је почела моја посебна веза са државом која се тада звала Југославија.
Српскохрватски језик ми тако није остао само „пасиван” него сам га почео и говорити. У Цириху смо имали одличну лекторку из Загреба. Учила нас је јекавски, јер, како би рекао професор: „Јекавски је тежи од екавског, а на екавски можете увек прећи касније!” Писао сам Радио Београду да ми нађу неког с ким бих могао да се дописујем. Почео сам кореспонденцију с једним Београђанином. Нисам више био Ханс-Петер него сам постао – Перо. Упознао сам се с овим човеком и његовом породицом кад сам био први пут у Југославији, лета 1962. године, као члан групе швајцарских студената у оквиру новосадско-циришке размене студената. После тога сам током шездесетих година боравио код његове породице још неколико пута током лета. Били су врло љубазни према мени и за то сам им веома благодаран. Без њих се не бих упознао са том земљом, људима и језиком тако добро као што јесам. У оно доба је књижевник Иво Андрић добио Нобелову награду. Најпре сам читао његова дела у немачком преводу, а онда у оригиналу – који је врло доступан и странцима. Роман „На Дрини ћуприја” постао је једно од мојих омиљених књижевних дела. У Окланду сам, касније, читао и предавања о том делу. Из руске књижевности сам највише волео дела Пушкина и других писаца 19. века.

Али, као лингвисту, највише су ме, ипак, занимали језици. Добро је доживети на лицу места стварност онога што се предаје. Дакле, једног дана, кад сам путовао аутобусом кроз источну Херцеговину, седео сам покрај неке старе жене. Она је говорила чисто и јасно као из уџбеника, са свим оним за мене тако тешким нагласцима! Од тада сам заволео и овај начин учења језика, у разговору са људима на путовањима. Редовно сам путовао у Југославију, али и у друге земље источне, централне и југоисточне Европе. Наравно, путовао сам и у онај византијски град који су многи, још увек, звали Цариград. И сва та путовања била су аутобусима и возовима, тако да сам добио добар увид у пределе и географију ових земаља. Када је постало лакше отићи у СССР, 1968/69, провео сам дестет месеци у Лењиграду (Санкт Петербургу), на стажу, на основу тек успостављене швајцарско-совјетске размене студената.

Нисам занемарио ни Запад. Студирао сам на Лондонском универзитету, на катедри за Slavonic and East European Studies, један семестар. Тамо ми се свидело, само је боравак био прекратак. Ипак, упознао сам се с британским универзитетским системом. После неколико писама и једне молбе за посао, 1970. године добио сам место на Универзитету у Окланду, на Новом Зеланду, најпре као доцент, а онда, 1986. унапредили су ме у ванредног професора. Оженио сам се пре одласка на Нови Зеланд са Аустријанком, с којом сам се упознао у Лењинграду. Заједно смо отпутовали на Нови Зеланд, на крај света, гледано из европске перспективе!

На Универзитету у Окланду сам радио 30 година. Овај период бивао је прекидан повременим одласцима на Универзитет у Цирху, где сам предаво руски и староцрквенословенски (1973–1974). Могао сам да останем тамо, али сам решио да се вратим у Окланд. Ипак, никада нисам изгубио везу са Цирихом. У ствари, био сам у контакту с овим градом током целе своје „каријере” на Новом Зеланду и редовно сам проводио годишње најмање два-три месеца у близини Цириха.
Предавао сам редовно до 2000. године, а онда сам наставио две године да предајем само по неколико сати, и то социологију и геополитику најважнијих стандардних језика Европе у оквиру Еuropean Studies. На крају 2006. отишао сам у пензију. Моја супруга је такође предавала на Универзитету у Окланду, као доцент немачког језика.

Од 1975. до 1990. био сам шеф руског одсека на Универзитету у Окланду. Са тамошњим колегама раширио сам руски одсек и учинио га мало „више” славистичним. Допунили смо га староцрквенословенским и још једним словенским језиком. Овај други словенски језик био је српскохрватски. Одлучили смо се у корист српскохрватског из два разлога: доцента смо већ имали – мене. Могао сам да предајем овај језик за почетнике и у исто време осигуравати ту везу својим научним радом: истраживао сам језичке контакте досељеника из Југославије, углавном са далматинске обале, са новозеландско-енглеским језиком. Други важан разлог био је статус српскохрватског (углавном у форми штокавско-икавског и чакавско-икавског наречја) на Новом Зеланду као језика друге по величини заједнице досељеника из континенталне Европе. Нисмо увели српскохрватски само због чланова ове заједнице него за све Новозеланђане који су желели да га студирају. Увођење овог важног „новозеландског” језика обезбедило нам је контакте са становништвом Окланда и са институцијама у европској метрополи овог језика, у Југославији. У исто време је српскохрватски језик добио статус предмета на највећем универзитету ове земље. Дакле, један Новозеланђанин далматинског порекла могао узети језик својих предака као део својих универзитетских курсева, а русисти и слависти би га могли узети као део својих славистичних студија. Факултет је одобрио овај план, и тако смо 1976. предавали српскохрватски језик први пут. Разуме се, српскохрватски је био само мали део нашег програма, главни предмет одсека је и даље остао руски.

Временом, јавио се проблем назива језика. Назвал смо га: Serbo-Croatian, како су га тада звали на готово свим нама познатим англоговорним и европским универзитетским одсецима (само у аустралијском Сиднеју су касније увели два сепаратна предмета, један за хрватски а други за српски језик, али је за то било потребно више новца). Под овим именом сам предавао „западну варијанту” тог језика, пошто је већина говорећих на Новом Зеланду имала своје корене у Далмацији и везе са Загребом.
Али није било лако предавати тај језик: уџбеника „западне варијанте” готово није било. Употребљавали смо мали Енгелсфелдтов уџбеник „Хрватски у разговору”... Касније је ситуација постала мало боља, добили смо „Хрватскосрпски аудиовизуелни течај” са плочама, од Матице из Загреба, за који сам израдио додатне вежбе. Онда смо употребљавали „Учимо хрватски”, а у оној години кад сам предавао језик, само као пасивни, Магнеров уџбеник Introdaction to the Croatian and Serbian Language. Будући да нисам рођени говорник (native speaker) језика и да не би студенти добили швајцарски нагласак(!), запослили смо лекторку за усмену реч.

Било је то занимљиво доба, са контактима са заједницом на Новом Зеланду и са Матицом у Загребу, па често смо имали око 15 студената у разреду. Примали смо госте из „метрополе”, а наши студенти су ишли у „стари крај” на зимске и летње курсеве језика. Лично сам, 1984. и 1989, био на Међународном скупу слависта, током „Вукових дана” и на курсевима језика у Славистичком центру у Београду. Путовао сам по тој земљи кадгод сам боравио у Европи на научним скуповима.
У Окланду сам читао предавања и о Андрићевим делима, особито о роману „На Дрини ћуприја”. С почетницима свих курсова читали смо дела у енглеском преводу, а на вишем нивоу понудили смо курс за студенте који су имали најмање пасивно знање језика, не би ли могли да читају дела у оригиналу.

О својим истраживањима говора досељеника и њихових потомака у контакту са енглеским и маорским језиком публиковао сам око 25 чланака у разним часописима, углавном изван Новог Зеланда. Најзанимљивији су ми били сусрети са копачима смоле каури дрвета током седамдесетих и осамдесетих година. Ови, обично стари мушкарци и њихове породице, били су изванредно доброг здравља и живели су дуго. Многи су добили само минимално образовање пре 1914. године, па су се осами бразовали након доласка на Нови Зеланд. За њих је било карактеристично неко особито достојанство. Били су срдачни, а пошто су били пензионери, имали су много времена за моје интервјуе. Примали су мене и супругу у своје куће и пре одласка пунили су наша кола различитим продуктима својих вртова, или „џардина”, како су говорили.

Ратови у распадајућој Југославији, деведесетих година, донели су свима много тешкоћа. Као ни у другим крајевима света, ни ми у Окланду нисмо имали средстава за предавање неколико језика уместо једног. Дакле, опет сам узео у обзир ситуацију на Новом Зеланду па се отад предаје хрватски језик. Почели смо тражити средстава од заједнице за упослење лектора из Хрватске, чији је матерњи језик хрватски (ја сам предавао волонтерски, као додатак мојим другим обавезама). Узео сам на себе само функцију координатора ових курсева. Док сам ја предавао сâм цели курс, понудио сам студентима на крају увод у ћирилицу јер сам то сматрао брзим и лаким уводом у другу азбуку Европе, те обавезним делом студија сваког слависте. Понудио сам и кратак увод у говоре Далмације, пошто је то било корисно за студенте далматинског порекла. Предавао само и увод у рад са речницима, јер сам то сматрао важним.
Деведесете су биле тешке године због великих промена, не само у словенским земљама него и нарочито на факултетима код нас на Новом Зеланду. Лично, за супругу и мене ово је био тежак период јер су преминули и наши родитељи у далекој Европи. Од славенских земаља само Пољска и Бугарска остале су такве какве су биле представљене у атласима пре 1990. године. Морали смо у нашим лекцијама да променимо податке о становницима, језицима, земљама. А универзитети су мењали своје структуре у оквиру економских реформи на Новом Зеланду.

Староцрквенословенски више нисам предавао, уместо тога сам понудио уводе у бугарски, пољски, хрватски и српски језик преко руског. То су били практични курсеви, али су ми ипак дали могућност да докажем студентима, путем упоређивања, како су тесно везани словенски језици између себе. Особито ме је увек занимавала творба речи и врло ми је драго кад ми бивши студенти кажу да им мој курс о творби речи у руском (али и у другим језицима) „дао највише”. Творба речи, нажалост, била је често „заборављена”, особито у предавању практичког знања језика, али врло је корисна страним студентима словенских језика. Освајање отприлике 50–75 корена па 30 префикса и суфикса није претешко, а ово знање води до значајног повећања фонда речи. Треба да постојати уџбеник творбе речи за странце под насловом The joy of word-formation!

Сада, у пензији имам више времена за пријатеље, за читање и за излете у разне крајеве Новог Зеланда, и у прекоморске земље. Универзитетски живот не се завршава одласком у пензију, ни овде на Новом Зеланду ни у међународним оквирима. Виђам бивше колеге, почасни сам научни члан на факултету и још увек пишем који научни чланак ако желим. Времена имам и за друга занимања као што су за мене историја, путописи и дуга путовања пешице и бициклом.

Живот на Новом Зеланду за нас још увек значи и путовање у Европу. На овим путовањима упознајемо се са до тада непосећеним крајевима Азије и у Северне и Јужне Америке.

Сретан сам што сам могао да се бавим својим хобијом и да ми је тај хоби био много више него само посао.