Ево, могу извести муњевит скок
као да ми је душа зачарана
да достигне највише стене топ –
изнад реке, изнад шуме као
уз неки дивовски узлет – ево,
већ чиним такав крет: ОП!

Сјајан месец ће изаћи учас напоље.
Већ сам горе на планинском врху,
жељом сјај Месеца ћу додирнути
уз заспалог целог света слику
– Ко ми може снагу оспорити
за такав дивовски скок – ОХ!

Ако би читав свет могао да
полуди управо у овом моменту,
ко га може назад у разум вратити?
Гле, тај Месечев сјај непостојани
мисли – може Сунце победити.

Ево, од кретње душе очаране
Месец остаје као пуж ноћи,
заувек увијен у тамни ноћни оклоп
све ће, веома брзо, у трену се збити.
Гледајте ме, златни зрак сунчани
вазда ћу, ноћ заслепљујући сјајем,
ја, Сунце, победити – надмашити.

Одлажење

Ми људи у тихом
последњем лету живота
ко свелих листова шум
падосмо к земљи
по целоме свету
одложисмо негде ум.
А тихо беше, тако тихо
то одлажење, нестајање
споља гледано – невелико.
Да л’ нечији или мој ум
или шта беше чуо?
Да л’ последњег пулса
стишавање – ил’ је
какав лахор био?
Где сан беше негда мио
ко ушао – ко
се уселио
у моје душе стање,
у мога срца и мог
духа сање
ко се удомио?
Како ли се само
усудио – да л’ је
духа расрдио?

Осветљујућа тмина

Дах по дах до освита чела
Ноћ по ноћ у таму завела.
Време узбуне поновљено док
Ветар између облака трне
Одакле оживљено јато
Залуталих птица прхне.

О, нежно чело да л’ нам се збило
По освитима непролаз, тамнило,
По голој ноћи забуна завела
У лутањима до космоса одвела,
Тамо и птица загубљених јато.
Али звездама оста непознато
Из земљиног умња у небо сиње
Пролутати њиме па пасти у биље
На горку земљу у мокру траву
У рани освит заронити главу
Убедити срце нека дах умири
Ветар је опет ветар, из космоса
Паре пири.

Сад речи песме нек поведе јато
У наручје неба опет одаслато,
Прочеље светлости, јасна белина
Цветови изникли из нигдина,
Разданиће се оно што нам дато
По тами наћи од сунца злато.

А даље шта има нека реши умље
Што га је упило онострано биље
Од земље к небу много пута тако.
Осветљујућа нит ума пребродиће лако
И неће знати зашто нит где је била
Осим да је и она нектар-светло пила.

Фантазија под месечином

Ноћ пада,
праг се претвара
у Месечев саг.

Отворимо врата,
закорачимо у сребро
поноћнога сата.
На крилима тишине
са “ором” лакоће
измеђ сна и будности.
Ал’ немојмо се
пробудити.

Летети неузнемирено
тихо ка звездама
и Месецу душом – водиљом
кроз бескрајну васиону
месечином
(путујући првом класом).

Уз којег Анђела
или коју звезду
лебдети ка
озорењу.