У мени вепар црни расте,
Једар и здрав, снажан и расан.
Са мојих рана пуцају красте.
Месец је крвав, крупан и јасан.
Осећам ноћи ове да зла сам…
Молитвом лечим страх свој ужасан:
Само крај тебе да сам.

Неман у мени што мре у пени,
Страшна и дивља, црна и гладна –
Исплива некад у очној зени
Па будем туђа себи, и хладна.
Осетим, бићем целим, да зла сам…
Страсном се жељом усталасам:
Само крај тебе да сам.

Моја је сумња несретан слуга,
Гледам је где ми ради о глави.
Моја је туга кратка ко дуга,
Јади ми крепки, једри и здрави.
Моје су злоће све због самоће.
Од слатке чежње саткана сва сам:
Само крај тебе да сам.

Некад се пренем у јутра сива,
Уморна, бледа, љубави гладна…
Па будем срећна тек што сам жива –
И пијем кап по кап са дна.
А знам да топла и мека ја сам,
Могу у зрело класје да стасам:
Само крај тебе да сам.

Осећам, бићем целим, да зла сам.
Од слатке чежње саткана сва сам.
Могу у зрело класје да стасам.
Молитвом лечим свој страх ужасан:
За моћне жеље створена ја сам,
Само, крај тебе да сам.

Јача од греха

Та света река по којој плутам
Слабу ме куша, о зле хриди;
Куша ме грешну, да умна видим
Лавиринт, бездан по ком лутам.

Уморна жудњом још нисам спремна,
Да Причест примим, прихватим Савет.
Мене још плаше Тајна и Завет –
Завет је свети, а страст је земна.

А ти си светлост… Било и грешна…
Светлост је живот. Живот је пламен.
И док се грејем са твоје ватре

Изгарам чежњом, неутешна.
Док волим – срце није камен.
Нит грех тај може да ме сатре.

Повратак у речи

Зрим, а још сва нисам тамо где ме тражиш.
Још су то обриси, пуста магновења.
Ја сам као црна трешња у сред зрења,
Стих – распуштен вранац у пољима ражи –

Што му дивљи ветар дивљу гриву дражи…
Не гаснем ко свећа од ноћнога бдења,
Већ унапред слутим нова откровења
Док бдим у спокоју… спремна, ко на стражи.

Само каткад чујем, у сред ноћног мира,
Да то свира мени невидљива лира.
Да ми душу блажи, ко спас да ми тражи.

Уздигнуте главе, ноздрвама трзнем,
Пуна силне снаге уз тај руј се дрзнем
Да осванем дивља – у пољима ражи