27.
Драгана Живић-Илић

Молитва

У мени вепар црни расте,
Једар и здрав, снажан и расан.
Са мојих рана пуцају красте.
Месец је крвав, крупан и јасан.
Осећам ноћи ове да зла сам…
Молитвом лечим страх свој ужасан:
Само крај тебе да сам.

Неман у мени што мре у пени,
Страшна и дивља, црна и гладна –
Исплива некад у очној зени
Па будем туђа себи, и хладна.
Осетим, бићем целим, да зла сам…
Страсном се жељом усталасам:
Само крај тебе да сам.

Моја је сумња несретан слуга,
Гледам је где ми ради о глави.
Моја је туга кратка ко дуга,
Јади ми крепки, једри и здрави.
Моје су злоће све због самоће.
Од слатке чежње саткана сва сам:
Само крај тебе да сам.

Некад се пренем у јутра сива,
Уморна, бледа, љубави гладна…
Па будем срећна тек што сам жива –
И пијем кап по кап са дна.
А знам да топла и мека ја сам,
Могу у зрело класје да стасам:
Само крај тебе да сам.

Осећам, бићем целим, да зла сам.
Од слатке чежње саткана сва сам.
Могу у зрело класје да стасам.
Молитвом лечим свој страх ужасан:
За моћне жеље створена ја сам,
Само, крај тебе да сам.

Јача од греха

Та света река по којој плутам
Слабу ме куша, о зле хриди;
Куша ме грешну, да умна видим
Лавиринт, бездан по ком лутам.

Уморна жудњом још нисам спремна,
Да Причест примим, прихватим Савет.
Мене још плаше Тајна и Завет –
Завет је свети, а страст је земна.

А ти си светлост… Било и грешна…
Светлост је живот. Живот је пламен.
И док се грејем са твоје ватре

Изгарам чежњом, неутешна.
Док волим – срце није камен.
Нит грех тај може да ме сатре.

Повратак у речи

Зрим, а још сва нисам тамо где ме тражиш.
Још су то обриси, пуста магновења.
Ја сам као црна трешња у сред зрења,
Стих – распуштен вранац у пољима ражи –

Што му дивљи ветар дивљу гриву дражи…
Не гаснем ко свећа од ноћнога бдења,
Већ унапред слутим нова откровења
Док бдим у спокоју… спремна, ко на стражи.

Само каткад чујем, у сред ноћног мира,
Да то свира мени невидљива лира.
Да ми душу блажи, ко спас да ми тражи.

Уздигнуте главе, ноздрвама трзнем,
Пуна силне снаге уз тај руј се дрзнем
Да осванем дивља – у пољима ражи

Слични текстови


Борис Рашовић
Историја се понавља

Никола Дамјановић
Слон Миливој

Александар Јовановић
Кад склоне трамвајске шине

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026