О Сребреници и у Канади

Српска заједница против новог покушаја политизације
сребреничке трагедије
У јуну ове године, канадски федерални парламентарац и члан
Либералне партије Канаде Роберт Олифант поднео је захтев за
усвајање Закона Ц-533, који позива федерални парламент да 11. јули
званично прогласи за дан сећања на Сребреницу у Канади.
Чланови српске заједнице брзо су препознали да је овај подух-
ват само још један у низу срамних покушаја да се сложени, мулти-
етнички и вишестрани грађански конфликт у бившој Југославији
лажно представи као једнострана агресија дежурних “лоших мо-
мака”, Срба, над тобож сасвим невиним босанским муслиманима,
Хрватима, Албанцима и осталим учесницима у прошлом рату. У
својој кампањи да се 11. јули прогласи за дан сећања на муслиман-
ске жртве у Сребреници, г. Роберт Олифант игнорише шири кон-
текст сребреничке трагедије, као и велики број гнусних злочина
почињених од стране босанских муслимана и њихових муџахе-
динских савезника против цивила српске националности и про-
тив мањина других националности широм Босне и Херцеговине.
За српску заједницу у Канади и за Србе широм света овај нови поку-
шај политизације сребреничке трагедије представља још један под-
мукли напад на српски народ у целини и још један окрутни на-
сртај антисрпске пропаганде на историјску истину о ратовима у
бившој Југославији.
Господин Олифант и сви који подржавају Закон Ц-533, да ли
свесно или због недостатка тачних информација и сведочења из
прве руке, покушавају да један мултиетнички, вишестрани грађан-
ски рат сведу на холивудски сценарио добрих и лоших мо-мака и
да само Србе представе као агресоре, док све оне који су годинама
убијали српску нејач лажно окарактеришу као невине жртве тзв.
српског терора. Оваквим приступом једном сложеном конфликту
као што је био сукоб у бившој Југославији, г. Олифант игнорише и
притом отворено вређа на десетине хиљада цивила српске нацио-
налности који су мучки убијани током ратова у бившој Југославији.
Шта више, опште је позната чињеница да су многи Срби, који
су страдали деведесетих година на подручју Босне и Херцеговине,
убијани баш од стране муслиманске војске и паравојних формаци-
ја, које су радо примале подршку и од муџахединских фанатика
из страних земаља, као што су Саудијска Арабија, Пакистан и Авга-
нистан. Уколико г. Олифант и остале присталице Закона Ц-533 ни-
су искључиво политички мотивисани и уколико им је заиста ста-
ло до правде и до целе истине о ратовима у бившој Југославији,
ваљало би да пажљиво размотре следеће чињенице.

Српски народ је био жртва не једног већ три геноцида у дваде-
сетом веку:
У Првом светском рату аустроугарски, бугарски и турски вој-
ници су брутално и систематски поубијали на стотине хиљада не-
виних српских цивила широм окупиране и напаћене Србије. Мно-
ги од ових злочина почињени су од стране босанских муслимана,
који су се борили на страни аустроугарског окупатора. Ово су де-
таљно документоване историјске чињенице, а за њихову аутентич-
ност побринули су се тадашњи пионири у области истраживања
ратних злочина, попут др. Арчибалда Рудолфа Рајса.
Током Другог светског рата, многи босански муслимани радо
су се придружили нацистичкој сателит-творевини под именом
НДХ и допринели невиђеном покољу више стотина хиљада Срба,
Јевреја и Рома у концентрационим логорима попут Јасеновца и
Старе Градишке. Штавише, СС Ханџар, једна од тридесет и осам
дивизија нацистичке Вафен-СС, формирана је скоро искључиво
од муслиманских регрута из Босне, који су одлучно радили на
крвавом геноцидном плану да се са територије Босне и Херцего-
вине протерају и побију сви Срби, Јевреји, Роми и припадници
других мањинских народа.
Кроз ратове деведесетих, Срби су поново били жртве више кам-
пања геноцида и етничког чишћења на подручју данашње Хрват-
ске и Босне и Херцеговине. Ове кампање су, заједно са неоусташ-
ким крвницима из обновљене НДХ, изоркестрирали потомци и
наследници СС Ханџар, који су покушали да остваре сан Алије
Изетбеговића о етнички и верски чистој исламској Босни, о којој
је писао још 1970. године у склопу свог шовинистичког манифеста
под именом Исламска Декларација.
Чињеница је да је грађански рат у бившој Југославији био мул-
тиетнички, вишестрани грађански конфликт, чија се сложена при-
рода не може свести на једнострану борбу добрих и лоших момака
по светски познатом холивудском шаблону. Покушаји да се трагич-
на дешавања из деведесетих лажно прикажу на овај начин пред-
стављају увреду интелигенцији канадске јавности и равни су подс-
мевању свим невиним жртвама које су изгубиле живот у том рату.
Нажалост, пре самог подношења захтева за усвајање Закона
Ц-533 у канадском парламенту, г. Олифант и његове присталице
нису се потрудили да званично анализирају и истраже позади-
ну и контекст сребреничке трагедије. Добро је позната чињеница
да је пре уласка припадника војске Републике Српске на те про-
сторе у јулу 1995. године сребреничка енклава служила као база
за војне операције муслиманских паравојних формација које је
предводио босански ратни злочинац и верни послушник званич-
ног Сарајева Насер Орић. Орићеве паравојне јединице, уз помоћ
муџахединских добровољаца из више муслиманских земаља,
вршиле су најстрашније злочине у околини Сребренице и Братун-
ца од самог почетка рата 1992. Године, па све до јула 1995. године.
Многа српска села су спаљена, српске цркве разорене, гробља
оскрнављена и више од три хиљаде српских цивила побијено без
милости током те три године. Због чињенице да је већина муш-
караца из околине била мобилисана у војску Републике Српске,
Насер Орић и његови крвници нападали су искључиво српску
нејач, укључујући жене, децу и старце.
Када је српска војска коначно ушла у сребреничку енклаву у
јулу 1995. године, женевска конвенција је прекршена у више на-
врата и ратни злочини су почињени на обе стране. То представља
једну неописиву трагедију за све житеље Сребренице и околних
места и за таква недела нема оправдања, без обзира на национал-
ност оних који су их починили. Ипак, многи српски војници, који
су тада учествовали у акцијама у околини Сребренице, изгубили
су своје најмилије у већ поменутим систематским покољима по-
чињеним од стране Насера Орића и његових крвника, покољима
који су трајали три дуге године и који су окончали животе више
хиљада српских цивила у Сребреници, Братунцу и околним ме-
стима. Сваки покушај да се догађаји из јула 1995. године прикажу
као изоловани случај без адекватног контекста представља ди-
ректан напад на историјску истину и правду.
Штавише, истинска природа тзв. сребреничког масакра и дан-
данас остаје под великим знаком питања. Наиме, до данашњег да-
на није познато колико је мушкараца муслиманске националнос-
ти, који су наводно погубљени од стране припадника српске вој-
ске у Сребреници, стрељано након заробљавања, а колико их је по-
гинуло током борбених делатности при повлачењу са Насером
Орићем и његовим паравојним јединицама ка муслиманском рат-
ном упоришту у Тузли. Међутим, оно што јесте опште познато
и детаљно документовано је чињеница да су након уласка у среб-
реничку енклаву припадници војске Републике Српске цивиле
муслиманске националности у Сребреници и њеној околини, укљу-
чујући жене, децу, и старце, колективно евакуисали на територију
Републике Србије. То је луксуз који Насер Орић и његови крвници
никада нису приуштили српској нејачи у Сребреници, Братунцу
и њиховој околини.
Поред самог случаја Сребреница, на десетине хиљада невиних
српских цивила изгубило је животе током ратова у бившој Југо-
славији, а на стотине хиљада је прогнано са својих вековних ог-
њишта на територијама данашње Хрватске и Босне и Херцегови-
не. Убице и крвници који су починили ове гнусне злочине никада
нису изведени пред лице правде, а отета српска имовина никада
није враћена својим правим власницима. И дан-данас Србија ос-
таје држава са највећим бројем избеглица и расељених лица у це-
лој Европи, а та иста Србија, за разлику од Хрватске, Босне и Хер-
цеговине и осталих бивших југословенских република, остала је
мултиетничка држава са високим степеном толеранције према
свим националним мањинама.
С обзиром на ове чињенице, сваки припадник српске заједни-
це у Канади и сви грађани Канаде којима је стало до правде и
истине имају право да од г. Олифанта захтевају јасан одговор на
питање зашто он и његове присталице сматрају да животи срп-
ских цивила, који су били годинама брутално масакрирани од
стране босанских муслимана и њихових паравојних јединица, вре-
де мање од живота тих истих босанских муслимана? Ми имамо
право да г. Олифанта и његове присталице отворено питамо заш-
то ускраћују сећање и поштовање свим жртвама рата у бившој
Југославији и зашто се инсистира да само Босански Муслимани
заслужују дан сећања.
Ако је стварно неопходно установити дан сећања на жртве ју-
гословенског грађанског рата у Канади, онда то треба бити дан се-
ћања на све недужне цивиле и све невине жртве које су трагично
страдале током ратова деведесетих, без обзира на верску и нацио-
налну припадност. Српски народ, који је у прошлом рату изгубио
више десетина хиљада невиних живота и који је само у двадесе-
том веку доживео три геноцида, није ништа мање страдао од Бо-
санских Муслимана или било ког другог народа на овом свету и
ништа мање не заслужује дан за сећање на то страдање. Српски
животи нису мање вредни. Српске жртве нису мање важне.
Проста је чињеница да се случај Сребреница већ пуних 15. годи-
на срамно користи као средство за пропаганду и политичку мани-
пулацију од стране истих оних који још од 1995. године лажно
тврде да им је циљ да сачувају успомену на жртве које су страдали
на тим просторима. Страшна трагедија, која се одиграла на просто-
рима Сребренице и Братунца од 1992. године до јула 1995. године,
трагедија у којој је животе изгубило више хиљада невиних српс-
ких цивила и много босанских муслимана, злоупотребљава се у
политичке сврхе од стране званичног Сарајева како би се ратови у
бившој Југославији лажно представили као једнострани конф-
ликт у ком су босански муслимани били једине жртве. У исто
време, муслимански званичници у Сарајеву одбијају да прихвате
сваки облик одговорности за многобројне ратне злочине које је у
прошлом рату починила муслиманска страна.
Званично Сарајево чини све у својој моћи како би муслиман-
ски ратни злочинци попут Ејупа Ганића избегли кривичне поступ-
ке и коначно суочавање са правдом, а владајућа елита у Сарајеву
и даље игнорише и омаловажава на хиљаде невиних српских ци-
вила који су страдали на територији Сребренице и Братунца то-
ком прошлог рата зато што та стварност не одговара њиховим по-
литичким амбицијама.
Из овог разлога, инцијативе попут дана сећања на Сребреницу
су лоше осмишљене и контрапродуктивне; оне одају почаст жрт-
вама једне националности а игноришу невине жртве других на-
рода и на тај начин охрабрују босанске муслимане и званично
Сарајево да наставе са политиком неприхватања одговорности за
своје злочине и омаловажавања невиних српских жртава.
Према томе, иако прихватамо да све ратне злочине који су се
догодили у Сребреници и њеној околини треба најоштрије осу-
дити, без обзира на националну припадност починилаца, тра-
гедија која се одвијала на територији Сребренице и Братунца је
само један мали део дугог грађанског рата у којем је страдало на
десетине хиљада цивила свих националности. У једном дугом, сло-
женом, вишестраном и мултиетничком конфликту, какав је био
грађански рат у бившој Југославији, не постоје добри и лоши мом-
ци; постоје само злочинци и жртве. Упорна политизација сребре-
ничке трагедије од стране званичног Сарајева је директан напад
на историјску истину и правду и увреда за више хиљада невиних
жртава свих националности које су страдале на тим просторима.
Након првобитне иницијативе да се Закон Ц-533 по хитном пос-
тупку доведе на дневни ред канадског парламента, српска зајед-
ница Канаде је одлучно одреаговала и више хиљада протестних
писама је упућено на адресе г. Олифанта и других парламентара-
ца који су подржали ову иницијативу. На сву срећу, канадски
премијер и члан Конзервативне партије Канаде Стивен Харпер
донео је исправну одлуку када је уложио вето на покушај да се За-
кон Ц-533 по хитном поступку прогура на дневни ред канадског
парламента и на тај начин ефективно зауставио иницијативу да се
11. јул званично прогласи даном сећања на Сребреницу. Ова Хар-
перова одлука, донешена упркос снажним притисцима који су до-
лазили из табора појединих чланова опозиције, тзв. Бошњачког
конгреса Северне Америке и других политичких пропагандиста и
лобиста, представља важну победу историјске истине и правде и
тежак ударац манипулаторима и опортунистима који граде своје
каријере на трагедијама не само појединаца, него и читавих народа.
Након Харперовог вета, главни покретач инцијативе о дану
сећања на Сребреницу, г. Роберт Олифант, контактирао је мене
лично поводом протестног писма које сам раније упутио њему и
његовим присталицама и изразио жељу да се са мном састане. За-
једно са малом делегацијом представника српске заједнице у Онта-
рију пристао сам на састанак са дотичним парламентарцем, а сâм
састанак је одржан 8. јула ове године. На састанку, који је трајао
више од сат и по времена, наша делегација је успела да г. Олифан-
ту представи српску страну приче о сребреничкој трагедији. Иако
је на самом почетку заузео резервисан став, г. Олифант је у даљем
току састанка показао спремност за сарадњу на постизању ком-
промиса који би одговарао и српској страни и показао добру вољу
за наставак конструктивног дијалога са српском заједницом.
Међутим, две ствари на које нам је г. Олифант скренуо пажњу
још увек нам одзвањају у ушима. Као прво, када смо га упитали
зашто покреће инцијативу о дану сећања на Сребреницу, а не, реци-
мо, о дану сећања на Јасеновац, г. Олифант нам је одговорио да га
је по питању Сребренице још раније посетила делегација босан-
ских муслимана и љубазно затражила његову помоћ. Г. Олифанта
никада није посетила ни једна српска делегација, чији би циљ био
проглашење дана сећања на Јасеновац, на Олују, на Братунац итд.
Велики проблем нашег народа, како у дијаспори тако и у самој
матици, јесте чињеница да делујемо искључиво онда када је неоп-
ходно реаговати на ово или оно зло које нас спопада, било то бом-
бардовање Србије, једнострана декларација независности Косме-
та, или инцијатива о дану сећања на Сребреницу. Нажалост, наш
народ нема обичај да активно делује по националном питању и да
доследно лобира за српске интересе пре него што нас задеси неко
зло, тј. ми нисмо активни, ми смо реактивни. То је велика српска
слабост коју већ годинама искориштавају наши непријатељи и
коју морамо да надвладамо уколико желимо да се уздигнемо из
пепела лажи и манипулације у коме се гушимо још од прве по-
ловине деведесетих година.
Као друго, г. Олифант је био просто запањен да се након усва-
јања резолуције о Сребреници од стране скупштине Србије, у ко-
јој је наша тзв. влада индиректно признала непостојећи геноцид
у Сребреници, српска заједница у Канади и даље противи њего-
вој иницијативи. Г. Олифанту није било јасно зашто се, након
такве одлуке владе Србије, још само Срби у Канади противе
“чињеници” да је у Сребреници почињен геноцид. То је суштина
још једног великог проблема српског народа: нас у свету предс-
тавља влада која ради директно против наших националних
интереса, влада која прима директиве од страних амбасадора, а
не од српског народа и влада која је спремна да ради властитих
фотеља и личних материјалних интереса прода част, достојанство
и углед српског народа и земље Србије.
Неопходно је да српска заједница у Канади и Срби широм
света извуку важне поуке из ове афере о Сребреници и да над-
владају апатију и неодлучност која нас као народ већ годинама
спутава. Време је да постанемо активни и да почнемо да делује-мо
самоиницијативно. Није довољно бунити се и реаговати искљу-
чиво на иницијативе других. Сви припадници српске заједнице
морају охрабрити Стивена Харпера и Конзервативну партију
Канаде да остану при свом ставу неприхватања Закона Ц-533. У
исто време, потребно је вршити притисак на парламентарце ко-
ји су до сада подржавали иницијативу о Сребреници да у име
правде и истине одустану од тог свог непромишљеног подухвата,
од подухвата који су иницирали исти они који сребреничку тра-
гедију већ пуних 15. година злоупотребљавају у политичке сврхе
и исти они који се залажу за укидање Републике Српске и разби-
јање свега српског у Босни и Херцеговини. Наша судбина и суд-
бина српског народа у Босни и Херцеговини у нашим је рукама.
На нама је да победимо пасивност, лењост и апатију која нас већ
годинама разара.
Неуспех инцијативе да се 11. јули званично прогласи за дан се-
ћања на Сребреницу у Канади означава почетак једног новог доба
за Србе широм света. Тај крах политике званичног Сарајева јасно
показује да је у овом модерном свету ипак могуће изборити се за
истину и објективност и разоткрити праву природу мултиетнич-
ког и вишестраног грађанског рата у бившој Југославији. Тај ко-
лапс муслиманске пропаганде показује да је могуће изнети на свет-
лост дана праву истину о страдању десетина хиљада невиних
српских цивила у прошлом рату. Ова победа српског народа, ма
колико се чинила мала и безначајна, показала је да српски животи
нису мање вредни и да се истина о страдању српског народа не
може и неће прећутати. Наша борба за истину и правду биће на-
порна и дуготрајна, јер то је борба једног малог народа против
једне огромне пропагандне машинерије званичног Сарајева, као
и већег броја разјарених белосветских силеџија, но, као што то
каже једна стара српска пословица, правда је спора али достижна.