Сви ви који сте
Могли да ме волите
А нисте ме срели
Или ме нисте препознали
Нећете знати како изгледа мала
Орахова барка
У коју стану све шаре неба
И сва љупкост споменка.
Нећете знати да миришу и самотна јутра
Кад свићу на црвеном пијеску
Ни како шапућу усне локвања.

Сви ви који сте ме видјели као
Сасвим обичну биљку
Нисте могли да знате како се буде свици
У мртвом сутону
Нити сте могли да чујете малу чаробну причу
У којој стасају снови.

И ви
Који сте прошли поред мојих невидљивих руку
Тражећи замишљени цртеж у даљини
Нећете знати радост нађене слике
С најњежнијом пјесмом врбе
И најљепшом бојом тишине.

И застаћете уморни поред бајне руже
Да мирише и вида све тужне талоге ваше
И све чежње чекања
Она ће се сасвим гордо зањихати
И видјећете да има бодље.

Ви који сте прошли
Поред једне лијепе приче
Нећете више знати
Куда се иде.

Жена

Здраво
Срете ме јуче једна сестра
(нисам је питала ни за име)
И каже ми: “Шта да урадим сa оволико љубави?”
Рекох јој да сије гдје жели и не жели
Само да сије
А већ ће се наћи много оних
Који ће убрати и пожњети.
Убрати плод као зрелу сочну јабуку
Као јагоду шумску
Као оскорушу
Као купину.
Убрати као маргарету и рунолист
Као траву зелену и струк кадуље
Пожњети као жито.
Неко неће хтјети
Али ће једном у глади сањати
И опет у сну имати.
Ако не посијеш, као да и немаш
А грехота је кад већ имаш.
“А шта да урадим сa оволиким теретом?”
Пита опет она, та сестра.
Понеси колико можеш и не можеш
А ако хоћеш, све ћеш моћи
И иди до свог биљега.
Умор ће бити сладак, јер ћеш бити оно
Због чега си ту – бићеш Жена.
Тако је суђено
А није ни најтеже.
Најтеже је бити сув и јалов
Слаб и сам у себи.
Ти си и раме, и плеће и рука
Васиона си и покрет што носи
Стари точак.
Хајде.
А с овом боли оволиком, шта ћу?
Још рече моја сестра.
Она ти је дата да је пијеш ко изворску воду
И не да те плави него снажи.
Само главу дигни
И гледај врхове јела и јаблана
И орлове што лете високо.
Тако сам рекла, а она већ
Одмакла далеко
Правих леђа и главе узгор, а за њом
Ницала стабла јабука
Румених.
Она једна их садила
А много руку брало.
Хајде, рекла је једној тужној сестри
У пролазу
Хајде.

Свирај

Свирај
Стопи се с дирком
Да се сјетим да је Бог у мени
Буди вјетар, буди талас и његова пјена
Буди сијач и жетелац сунца
Буди птица опијена.
Буди луђак што му се диве
Бајка буди старија од ријечи.

Свирај
Говор крви и записе срца
Шапат лишћа и музику земље
Пробуди нерв и црвене гејзире
Оплоди им успавано сјеме
Разнеси облак и помири простор
И скамени вријеме.

Свирај
Са окусом цврчка, јаче од Орфеја
Јецај глади, снагу корифеја
Свирај себе, свирај мене
И све снене, занесене.
Разапни крила и до звијезда дирај
Без почетка и без краја
Само свирај
Свирај
Свирај.